Бити жив, имати душу, без обзира колико и како да живите, значи да имате могућност да вечно живите – у миру и хармонији, бескрајној радости, у заједници са Богом

Филип из Шампање, Ванитас (око 1671), уметнички мотив који представља пролазност живота (Фото: Викимедија)

Родите се, живите и умрете. Сваки човек на крају умре. Неко живи кратко, неко дуго, неко је имао лак и срећан живот, а неко много тежак – неко је био здрав скоро цео живот, а неко болестан скоро цео живот, неко је имао велику породицу, а неко је био сироче или је остао без целе породице… Живот брзо прође и људима који су дуго и срећно живели. И да ли су срећни они који дуго живе, ако већина људи које су волели више није на овом свету? И да ли знају, они који нису никога волели и нико им не недостаје, шта је срећа?

Када уђете у пету или у шесту деценију, почињу да одлазе људи поред којих сте одрасли и које сте волели, и који су вас волели, највише на свету. На крају, имате више ближњих на оном свету, међу мртвима, него међу живима. А са живим рођацима и пријатељима виђате углавном на сахранама рођака и пријатеља. Или на рођенданима деце и унука. Једни људи одлазе, други долазе. Некад у истој породици у истом дану умре један члан, а на свет дође нов члан породице. Све има неког смисла, само је нама тешко да то схватимо.

Живот је леп, али је и тежак, препун искушења – живот је борба. Живот је настао и настаје из љубави, али је сам долазак на свет и све од тренутка рађања до смрти – борба. И никад не знаш шта ће сутра бити. Данас си жив, сутра си мртав – изненадна природна смрт током спавања, саобраћајна или нека друга несрећа… и нема те више, а живот иде даље. Данас си здрав, сутра си болестан и бориш се за живот. Данас је неко кога волиш поред тебе, сутра га нема и никад га више нећеш видети. Болест може да се излечи, повратка из смрти нема. Нема правила, није важно ко си, шта си, одакле си… Умиру и добри и лоши, и образовани и необразовани, и богати и сиромашни људи. У том смислу, сви људи су исти и једнаки.

Овде се не ради о песимизму и оптимизму, него о рационалном констатовању чињеница и суочавањем са чињеницом да је смрт део живота. На пример, прошле године је умро мој пријатељ Вукан, 6 месеци пре свог 40-ог рођендана, месец дана пре мог (40-ог) рођендана. Неко живи 10, неко 40, неко 60, неко 90 година. Нико не може да зна колико ће живети. Зар није сваки дан живота – дар? Коме да захвалимо? Да ли је смрт заиста крај?

Чарлс Алан Гилберт, Све је таштина, 1892. (Фото: Викимедија)

Шта је то толико важно у овом животу, да у људима изазива толику мржњу и да их тера да чине зло људима који њима нису учинили зло или неправду? (Освету можемо некад и да разумемо – човек се свети човеку који му је учинио зло, иако то није решење, јер се зло једино добрим побеђује.) Зар нису слава и богатство пролазне појаве, а смрт неминовна? Који је то циљ који се мора остварити, по сваку цену? Једно је „оставити траг у животу“, а нешто сасвим друго је јурити за нечим што је пролазно, бити отуђен од људи и чинити недела због тога. Неки људи проведу живот бавећи се тривијалним стварима. Ближњи се посвађају због ситница, па престану да се виђају, а онда им буде жао када неко премине, што нису провели више времена са њим док је био жив. Тад је касно, прошао је живот.

Шта је, дакле, најважније у животу? То је однос према животу, према самом себи, према другим људима, према природи и наравно, као најважније, према Богу. Живот је дар. Ко је дародавац? Да ли постоји још неко, осим родитеља, коме треба да захвалимо за живот? Шта је са људима који су имали лоше родитеље или које су родитељи оставили као бебе и никад их нису упознали? Шта је са родитељима наших родитеља и њиховим родитељима? Шта је са рођацима који су бринули о вама и део су ваше породице, као и њихови претци? Ко је дао живот породици и одржао је кроз више генерација? Чак и кад је лични живот много тежак, пун искушења, невоља, болова и патњи, треба славити живот. Али пре свега треба славити оног који даје живот и који је створио свет. Славите Бога и кад вам у животу све иде добро, и кад је лоше и дођу искушења. Не заборавите на Бога, и Он неће да остави вас, без обзира колико вам је тежак живот, јер ово није једини живот. Овај живот брзо пролази. После кише дође сунце, ноћ ће проћи и свануће нов дан. Колико год да вам је тешко, немојте то да заборавите. Колико год да вам иде добро у животу, немојте то да заборавите. У овом животу нема ни коначне награде ни коначне казне. Не радите ништа у животу због награде и казне. Љубите добро ради самог добра, волите Бога безусловно, као што Он вас воли. Љубите своје ближње. То је најважније у животу – бити одговоран према животу и волети, испунити живот љубављу. Колико год да траје и како год да живите.

Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)

Не могу да замислим живот људи који живе без љубави и без вере у Бога, зато што живот без љубави нема смисла. Све је пролазно, осим праве љубави. Све може да се заборави и да избледи, али људи које сте волели никада не могу да нестану. Живот нема смисла ако љубав није јача од смрти и ако се поново, и након смрти, неће окупити људи који су се много волели током овог живота. Зато, чувајте своје душе, и борите се и молите се за спас душа ваших ближњих. Живот нема смисла ако је душа само тело, које пропада и које ће на крају црви и бубе појести. Људско тело може да осети љубав, зато што има душу, која је бесмртна. Бог је љубав. Каква је то љубав, ако није вечна, тј. ако је ограничена и коначна? Љубав је јача од смрти. Ко није искрено волео друге људе, то не може да зна. Ко искрено воли, у то верује свим срцем. Вера долази из срца, љубав ствара веру и изгони страх.

Зашто постоје људи који не могу да осете и који никада неће осетити такву љубав, као и на хиљаду других „зашто“, немамо одговоре и нећемо их имати у овом животу. Не треба да тражимо те одговоре, него да будемо одговорни према свом животу, јер смо одговорни једино за своје живот и спасење своје душе. Свако има искушења која мора да савлада. Са друге стране, иако смо одговорни само за своју душу или свој живот, и морамо да љубимо Бога више него своје ближње, дужни смо да дамо свој живот за своје ближње, за људе које волимо. Ко верује у Бога, верује и у људе, воли живот, иако зна колико људи могу да буду зли и да живот може да буде много тежак, и зато није љут на Бога због губитка ближњег, због болести и лоших услова живота, лоше породице, разних невоља и искушења, него и тада слави Бога и живот. Свако ко је живео или живи има прилику да има вечни живот. И због вечног живота (чисте душе) вреди изгубити овај живот и ово тело. „Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 16; 25). Радујте се животу, славите живот, али никад немојте да заборавите ко је створио живот и да славите Творца, и немојте да заборавите да је овај живот пролазан, да је човек смртан, али да је смрт прелаз ка другом животу, који је много важнији. Бити жив, имати душу, без обзира колико и како да живите, значи да имате могућност да вечно живите – у миру и хармонији, бескрајној радости, у заједници са Богом и вољеним људима око себе. Зато је најважнији ваш однос према Богу и шта ћете рећи кад умрете и кад се појавите пред Богом који даје вечни живот. Цео овај живот је припрема за тај сусрет.т

Христос се роди.

Categories: Аз и буки

Tags: Бог, Никола Варагић, божић-2019, живот, смрт