Какав то „перформанс“ те, скоро па фаланге, изводе и како је могуће да вас није страх?
Биљана Србљановић (Фото: Медија центар Београд)
Наивна, каква јесам, нисам могла да предвидим шта то може покренути младе људе Београда, предвођене углавном студентима Правног факултета, да се подигну на протест против закона који доноси друга држава, а који се и буквално зове „о слободи вероисповести“.
Шта може бити лоше у слободном исповедању вере, питала сам се, лаковерна, каква јесам, и још помислила да су студенти права у Србији сигурно за испит учили да се закони ни у сопственој, а камоли у туђој држави, не доносе на штрафти у Кнезу, те да процедура обично не укључује упаде у амбасаду, гађање јајима и шарање фарбом по туђој имовини. (Није кључно, али да додам и то да сам, неискусна каква јесам, помислила и да студенти, а посебно дипломци Филолошког знају да се у реченици “Мило лопове, не дамо ти светиње” негација пише одвојено, а не заједно, како је тренутно најпознатији чачански наставник српског и повремени посланик највишег законодавног тела Србије, у жару легислативне борбе, на зиду црногорске амбасаде написао.)
Глупа, каква јесам, нисам могла да схватим зашто би неки закон о слободи религије у другој држави довео до тога да се, на достојанственом протесту богобојажљиве и правде жудне студентарије, извикује “Убиј, убиј, убиј педера” у сред Београда, и да то никоме не представља проблем, и зашто уопште тај закон, на коме се и званично и у сарадњи са међународним институцијама, ради годинама, може да постане разлог за позиве на нови грађански рат?
Манастир Острог (Wikipedia/Diego Delso)
Неупућена, каква јесам, узела сам да се упутим: прочитала сам закон и видим да страх да ће неко СПЦ-у да отме Острог или било који други манастир историјског значаја – нема никаквог утемељења, то не само да у закону не пише, већ је написано управо супротно: вековне светилишта православних Срба остају то што јесу и ту нема ни механизма ни намере да се ствар промени. Па шта је онда проблем, питам се ја и простодушна, каква јесам, помислим да је у оваквим ситуацијама обично најлакше пратити траг новца. Вера за веру, ал вечера за вечеру, ту се испостави опет као позадина свих духовних превирања у нас и кад се мало погледа имовинско правни однос СПЦ-а, организације која не плаћа порез ни једној држави у којој опасно привређује, схвати се да није проблем Острог, већ хотел Подострог, да се тако поетски изразим.
Проблем дакле није чији је манастир, него чији ће да буде, на пример, тај хотел од 60 соба, на 200 метара од мора у Будви, па још и две стамбене петоспратнице поред, па све пратеће грађевине и угоститељски бизнис који се простире на укупно 12 квадратних километара који су уписани у имовину Српске православне цркве за само десетак година од половине деведесетих до независности Црне Горе. Дакле, не вековна имовина и не духовне светиње, него хотел и солитер од јуче, е то је проблем. У ту, иначе, имовину улази свашта, од парцеле код Буљарица, терена на Светом Стефану и у Бечићина, до цимер фрај у Старом граду. И то само у будванској регији релативно недавно уписане имовине СПЦ-а, а уз то, како стручњаци тврде, још око 50 квадратних КИЛОМЕТАРА неопорезованог земљишта које СПЦ сматра својим. Нисам још чула да светињу на Словенској плажи, али чак и ја, необавештена каква јесам, разумем да је у питању поголеми бизнис коме овај закон, успут и ко из каквих намера, стаје на пут.
Протест испред Амбасаде Црне Горе у Београду, 27. 12. 2019. (Фото: Стање ствари)
Није ли Амфилохије најавио изградњу нове највеће српске светиње у Црној Гори, баш на том терену код Будве, а уз помоћ власника извесног ланца хипермаркета, који је, обећавши да ће да асфалтира прилаз до нове цркве, за узврат добити терен за неколико хиљада квадрата своје “дисконт” самопослуге, на пример? Ја сам иначе племенита у души и разумем да су и верници људи и њима треба дисконт пића, лежај у Рисну и солитер пун станова, кад крену у ходочашће, духовност зна да умори човека. Али оно што не разумем је – какве везе имају српски студенти и “студенти”, што се обуку у црно, носе црне заставе па главињају центром Београда ноћу, певајући злокобне и претеће песме, лупајући успут, рекреативно, Прајд инфо центар, е да би завршили испред Храма по мраку, да претњу окончају тако да се од снимка заледи крв у жилама. Какав то „перформанс“ те, скоро па фаланге, изводе и како је могуће да вас није страх? Јер мене, наивну, каква јесам, стварно јесте. Баш ме јесте страх.
Наслов и опрема: Стање ствари