Реч на промоцији књиге Срђана Цветковића и Немање Девића „ОЗНА. Репресија комунистичког режима у Србији 1944–1946. Документи“, Парохијски дом Светог Саве, 25. децембар 2019.
Леон Којен (Фото: Р. Крстинић)
Нећу вечерас директно говорити о сплету догађаја који с правом називамо комунистичким терором после Другог светског рата него о томе зашто је данас, посебно у Србији, важно утврдити пуну истину о овом мрачном раздобљу наше историје.
У нашем јавном мњењу, поготову елитном, још увек су широко распрострањена два изузетно штетна идеолошка мита, која добрим делом преживљавају на прикривању или бар игнорисању истине о терору комуниста над свима у Србији (као и другде у Југославији) за које су нови владари мислили да могу бити сметња опстанку и учвршћивању њихове власти. Који су то митови?
Прво, то је мит о добром животу Срба у Брозовој Југославији, који се стално приказује у идиличном осветљењу, за које чињенице дају врло мало основа, осим ако се не мисли да је једини релевантан предмет поређења живот Румуна под Чаушескуом или Албанаца под Енвером Хоџом. Сигурно да су поданици Брозове Југославије, међу њима и Срби, живели боље од Румуна и Албанаца. Током две до две и по деценије, почевши негде од 1960, може се рећи да је њихов живот био сношљивији и материјално обезбеђенији него што је то био случај у целом совјетском блоку. Али, гледано мање упрошћено, ако се положај Срба у Југославији од краја 1944. до распада државе у лето 1991, посматра у целини, у свим својим аспектима (политичким, економским и културним), оцена тешко да може бити повољна.
Само се терором и потпуним гушењем политичког и јавног живота може објаснити да је Србија наизглед без противљења прихватила трајни прогон Срба са Косова и Метохије, негирање постојања Срба у Македонији, установљење двеју покрајина унутар српске федералне јединице и по српски народ неповољно разграничење те јединице са хрватском и босанско-херцеговачком – а све те наметнуте политичке и уставно-правне одлуке постале су свршена чињеница, надживевши и саму комунистичку Југославију, којој су од почетка дале изразито антисрпско усмерење.
Многи који и данас прећутно или изричито негирају постојање комунистичког терора у Србији после Другог светског рата, или га своде на местимичне злочине неизбежне у доба револуција и великих ратова, то чине с јасном намером да државно устројство после 1945. не представе као неповољно по Србе, мада је оно то очигледно било. За њихово становиште изузетно је важно замаглити чињеницу да је српска политичка и интелектуална елита морала бити потпуно обезглављена, а то је учињено кроз терор о којем сведочи ова књига, да би овакво државно устројство могло бити примљено као нешто нормално. Конфедерални државни устав из 1974. године није настао случајно: он је само довео до краја тенденције које су постојале од првих одлука будућих комунистичких властодржаца о преуређењу југословенске државе.
Чињенично гледано, други идеолошки мит још је невероватнији од првог: он се састоји у уверењу да су Срби по менталитету и традицији некако склони комунизму, па су га наводно зато лако прихватили. Најновија формулација овог мита, из пера једног од виђенијих интелектуалаца и политичара моје генерације, Мирољуба Лабуса, није стара ни месец дана:
„Између социјализма и патријархалног друштва постоји органска сличност. Кад је уведен социјализам у Србију, он је природно прихваћен, јер је имао исте патријархалне (колективистичке) корене. То није био случај у Хрватској и Словенији, што је нама данас тешко да признамо. Међутим, Срби су оберучке прихватили Тита, његову комунистичку партију и систем самоуправљања, што нам је, такође, тешко данас да прихватимо као истину.” (Недељник, 5. децембра 2019, стр. 26)
Неко би се могао запитати да ли је могуће до те мере игнорисати очигледну истину да је комунизам успостављен терором победника на читавој територији Југославије: на крају крајева, како је то чињено у многоме откривају и мемоари самих комуниста, од лидера попут Милована Ђиласа до мање важних извршилаца који су имали моралне снаге да се бар делимично покају за оно што су чинили.
Зашто та истина не обавезује Лабуса и његове истомишљенике, који нису ни малобројни ни лишени утицаја? Свакако да разлога има више, понекад и код једне исте личности. Али, бар у случају оних који су – као сам Лабус – деценијама припадали комунистичком естаблишменту да би 1990. изненада постали либерали и демократи, један фактор у лежерном односу према истини представља дуг стаж у елити која је годинама, независно од тога шта је истинито, мислила тачно онако како је у том тренутку било идеолошки прописано.
Такве навике тешко се напуштају: ако данас изгледа пробитачно рећи да су Срби „природно”, па чак и „оберучке” прихватили Тита и комунизам, што то не рећи, колико год то било неистина? Некада се пуних устију говорило о „власти радничке класе” и „непогрешивости вољеног друга Тита”, па се на тај начин лепо напредовало у животу, независно од тога што у тим тврдњама није било ни трунке истине: људи се често држе онога с чим су имали успеха у прошлости.
Помен у Лисичјем потоку (Извор: uimenaroda.net)
На нама је да учинимо да више тако не буде, да покажемо да у данашњој Србији истина ипак нешто вреди у јавном животу и да је „живети у истини”, како је рекао Солжењицин примајући Нобелову награду за књижевност пре готово пола века, идеал који ни данас није изгубио своју привлачну моћ и морални ауторитет.
Подићи споменик жртвама комунистичког терора у Лисичјем потоку – на месту где је вероватно било највеће стратиште после 20. октобра 1944. – зато са сваком протеклом годином постаје још важније него раније. Такав споменик неопходан је српском друштву да би јавно признало истину и показало да је способно да у својој престоници има не само споменике писаца, глумаца, заслужних људи уопште, па чак и диктатора из Трећег света, него и нешто много важније: споменик као видљиви симбол сећања на све жртве, наше суграђане који су у огромној већини били криви само зато што нису били верници или послушници једне нељудске идеологије. Тај споменик био би знак да се српско друштво бар првим кораком враћа великим традицијама слободе и правде, херојства и праштања, за које је толико жртвовано у српској историји – оним традицијама које су комунисти активно сузбијали и прогањали, а њихови наследници у последњих 30 година врло мало учинили да их врате у свест и начин размишљања генерација које долазе.
Categories: Противу заборава
Срби (али и сви остали) у СФРЈ нису боље живели само од Румуна под Чаушескуом и Албанаца под Енвером Хоџом, већ од свих народа у државама бившег источног блока, а крајем седамдесетих смо имали виши стандард и од Грка и Шпанаца. Ако узмемо у обзир да су нам кредити били лако доступни и можда најјефтинији у Европи, да је од првог разреда до докторских студија школовање било потпуно бесплатно, да смо имали одлично, свима доступно и потпуно бесплатно здравство, да је радно законодавство било такво да су наши радници били једни од најзаштићенијих и најпривилегованијих на свету, да је могао да се запосли свако ко је хтео да ради, да су пољопривредници имали од државе загарантован откуп свега што произведу и да смо имали слободу да путујемо по свету, онда је јасно да смо у Брозовој Југославији живели живот достојан човека, чиме нису могли да се похвале ни народи у много богатијим државама. Додуше, нисмо се возили у мерцедесима и другим бесним лимузинама, а о приватним авионима, јахтама и другим “статусним симболима” данашњице нико није могао (ни смео, све и да је могао) ни да размишља. То је било време кад није било богатих, али ни сиромашних, јер је природни закон да једно без другог не иде. Или да будем прецизнији, материјално нико није био богат, али је огромна већина нас била богата на други начин. Живели смо мирно, достојанствено, дружили се, били весели и насмејани, није било криминала и са оптимизмом смо гледали на будућност. Наравно, није све било идеално. Напротив. Било је много ствари које су биле лоше и недопустиве. Једна од њих, можда и најважнија, је свакако гушење српског националног идентитета и разбијање српског националног корпуса. Док су обични Срби (и сви остали, наравно) заиста живели леп живот мејнстрим политика СФРЈ јесте била дубоко атисрпска и јесте дефинитивно утрла пут ономе што смо доживели деведесетих и што делом и данас преживљавамо. Оно са чиме се не слажем са господином Коеном је тврдња да је комунизам (комунисти) родио такву политику заједничке државе. Да ли нам се у социјализму први пут десило да са сопственим злотворима правимо заједничку државу , да опраштамо зверства онима који се никада нису покајали за учињено и да заборављамо и прећуткујемо сопствено страдање зарад мира у заједничкој кући? Да подсетим, 1918. године, када комунисти у Србији фактички нису ни постојали, као победници у првом светском рату смо примили у заједничку државу, и то као равноправне нама у свему, Словенце, муслимане и Хрвате, народе који су против нас ратовали и починили страшне злочине над нашим народом. И не само да смо их примили у зајеничку државу већ смо и њихове злочинце, официре аустроугарске војске превели у официре војске нове државе и свима приде дали и по један чин више. Чак смо и једног Словенца који је био министар у аустроугарској узели за министра Владе нове државе. И као шлаг на торту, остали смо без ратних репарација (надокнаде ратне штете) због тога што нисмо хтели да се сложимо да Словенци и Хрвати као поражени у рату плаћају ту штету. Да додам и то да је наш краљ, а не комунисти, тај који је фактички направио прву Хрватску државу (формирање Бановине Хрватске 1929. године). То што смо прошли како смо прошли дефинитивно нема везе ни са каквом идеологијом, па ни са комунизмом, већ искључиво са здравим разумом наше, српске, елите, односно људима који нас представљају и воде. Уосталом, ни данас више нема комунизма па гледамо исту причу (на путу смо да поклонимо КиМ и да прећутимо и помогнемо нестанак Срба у Црној Гори и гашење Републике Српске).
Леон Којен савршено влада овом темом и одлично говори. Додао бих да они који су 1945 год добили станове и имања стрељаних “народних непријатеља”, и данданас поседују те станове и имања. Они ће још дуго бранити репресију и терор који су им улепшали живот.
Допао ми се коментар @Драган Р
Лепо написан, аргументован, темељан
Dragan R lepo piše , ali zapostavlja osnovne postulate na kojima demokratije funkcionišu :
Pars, partis znaci deo… deo nečega
Ako postoji samo jedan deo- to nije partija, nego celina! Razmislite…
To sto smo živeli bolje od zemalja koje se navode , to je tačno -ali vrlo jednostrano poredjenje…
Društvo koje nije u stanju da za 45 godina napravi 400 km autoputa krije u sebi neki ozbiljan problem, zar ne?
Taj hvaljeni standard koji smo imali je rezultirao u 20+ milijardi spoljnog duga
A ogromna količina tih tudjih para je otišla u izgradnju fabrika za koje nije postojao raison d’etre, sto se pokazalo tačno kada su drzavne subvencije nestale
Poljoprivreda je uništena , a industrija nije napravljena-to je suština vladavine komunista
Najgore, otišli su mozgovi, i još odlaze
Ziveli smo u jednoj sublimiranoj stvarnosti-to je poenta!
Komunizam kao ideologija i filosofija može donekle da se prihvati; ali ne kao društveni , ekonomski i politički sistem
Pogotovu ne u onom svom delu gde poziva na revoluciju, i to oruzanu!
H.Heine( citiram):” Filosofski koncepti proizišli iz mirne atmosfere profesorskog kabineta mogu uništiti civilizaciju”
Ako postoje samo “slučajni saputnici”, atmosfera “večite revolucije “ i “kulaci koje treba sve pobiti” ( Lenjin), onda za političku opoziciju nema mesta….
Nemojte da se zavaravate poredjenjima sa Rumunijom ….
Poredite nas sa drugima…
Zašto je Italija koja je bila možda i više razrušena , u istom periodu napravila hiljade km autoputa, a svi gradjani takodje imaju besplatnu lekarsku negu i školovanje ?
Zašto se komunizam kao sistem raspršio kao mehur sapunice 1989?
Vladavina sa prstom na obaraču gde šaka povlašćenih gleda narod kroz nisan ne može opstati jer to je protivno ljudskoj prirodi.
Politika, sociologija, ekonomija imaju svoje biološke zakone pomoću kojih funkcionišu
Ako se ti zakoni negiraju, evolucija staje. Odnosno, društvo izgradjeno pretežno na negativnoj selekciji ne ide nikuda ..
I ja , bas kao Dragan R. osećam toplinu prema zemlji, narodu, donekle i prema pominjanom periodu, ali bih više voleo da je selekcija radjena na bazi sposobnosti , a ne prema partijskoj pripadnosti, ratnim zaslugama i poltronstvu svakojake vrste.
Prema tome, g. Kojen je potpuno u pravu, verujte
A priznati colpa mea je osobina velikih i zrelih naroda sa čvrstim kolektivnim moralom!
Ako pretendujemo da smo takvi, onda treba u Lisiciji potok ići kao na hodočašće
Francuzi su tako nešto napravili 2014 izložbom o Kolaboraciji 1940-1945, u Arhivu grada Pariza
Nije sramota priznati- važno je DA SE NE PONOVI! Zato je g. Kojen isto u pravu!
Istorija nije počela 1945!
Kolektivno brisanje memorije je specijalitet vladavine komunista!
A istorijsko “NE” 1948 je bilo pomognuto prisustvom šeste američke flote na Jadranu i pridruženim članstvom Jugodlavije NATO-u!
Jedini način da se ide dalje je demistifikacija prošlosti , priznavanje svojih gresaka i realno sagledavanje sadasnje situacije u ovom globalizovanom svetu koji je pretrpeo u medjuvremenu više novih preraspodela rada i faktora proizvodnje, dok smo mi prodavali maglu samoupravljanja , drustvene svojine i nesrvstanosti…..
Teško smo iskrvarili, osakaceni smo i ponizeni
Zaslužujemo mnogo više, ali , bojim se da ćemo morati dobro da zasucemo rukave i mnoge stvari da pocnemo ispočetka !
Da li smo u stanju, prijatelju?
Buki
Углавном се слажем са гледиштем г-на Којена изнета у његовом првом ставу, мада мислим да је превише благ у оцени):
„….Прво, то је мит о добром животу Срба у Брозовој Југославији, који се стално приказује у идиличном осветљењу, за које чињенице дају врло мало основа, осим ако се не мисли да је једини релевантан предмет поређења живот Румуна под Чаушескуом или Албанаца под Енвером Хоџом. Сигурно да су поданици Брозове Југославије, међу њима и Срби, живели боље од Румуна и Албанаца. Током две до две и по деценије, почевши негде од 1960, може се рећи да је њихов живот био сношљивији и материјално обезбеђенији него што је то био случај у целом совјетском блоку. Али, гледано мање упрошћено, ако се положај Срба у Југославији од краја 1944. до распада државе у лето 1991, посматра у целини, у свим својим аспектима (политичким, економским и културним), оцена тешко да може бити повољна…“.
Којен једино пропушта да нагласи (а то је најважније) да нешто сношљивији живот од 1960 г. на даље има једино да се захвали томе што је Запад прихватио Титову Југославију као неку врсту пропагандног излога према совјетском блоку, издашно је финансирао преко најповољнијих кредита и бесповратне помоћи, уз принуду да Тито и његова камарила мало попусте са својим инхерентним терором. Та “идила“ је потрајала до Титове смрти – а већ првих 10 година по томе је почела да показује све више напрслина у тој потемкинској фасади : све мање финансијске помоћи од Запада, све веће унутрашње политичке трзавице, економски проблеми, несташице нпр. кафе, шећера, бензина – са оним “пар-непар“ вожњама, итд…. По паду Берлинског зида, Запад је Југославију потпуно одбацио – као камен у воду, и дошло је до неизбежног краја.
Што се тиче Којенове негативне оцене Лабусовог гледања („идеолошког мита“ по Којену) да су Срби – како Којен тумачи Лабуса: „… по менталитету и традицији некако склони комунизму, па су га наводно зато лако прихватили…“, не могу да се сложим са Којеном. Наведене Лабусове речи: „Између социјализма и патријархалног друштва постоји органска сличност. Кад је уведен социјализам у Србију, он је природно прихваћен, јер је имао исте патријархалне (колективистичке) корене. То није био случај у Хрватској и Словенији, што је нама данас тешко да признамо. Међутим, Срби су оберучке прихватили Тита, његову комунистичку партију и систем самоуправљања, што нам је, такође, тешко данас да прихватимо као истину.” (Недељник, 5. децембра 2019, стр. 26) – ово мени звучи доста реално за тумачење тог феномена. На страну – у том погледу безначајне Хрватске и Словеније, које су вековима егзистирале без сопствене државе, на самој ивици западноевропске цивилизације (али ипак колико-толико у оквиру ње). Бољи пример су Мађарска, Чешка, Пољска. Њихово становништво и цркве никада нису прихватиле, и у најгорим временима су пружале (ма и пасиван) отпор комунизму.. Али – оне су имале вековну активну улогу у верском, политичком, економском и културном западноевропском развоју, са снажном грађанском класом и сопственим племством. Насупрот томе, Србија је од средине XV века, скоро до прве половине XIX века таворила под отоманским ропством и у оквиру блискоисточне цивилизације која није пружала ни најмање шансе било каквом духовном и економском прогресу. Зачеци грађанске класе Србије почињу да се развијају тек у другој половини XIX века (а племства ионако никада није било) и њена нејака грађанска класа потпуно је збрисана зверским комунистичким чисткама у периоду 1944- до краја педестих година XX века. Садашња елита? То су деца и унуци комуниста и оног поданства које се помирило са комунистичком владавином и од њих никаве вајде у том погледу нема. Зато у Србији – за разлику од Пољске, Чешке, Мађарске, никада није ни дошло, нити може доћи до темељне лустрације комунистичког периода/наслеђа – а та лустрација је неопходна подлога за оздрављење друштва и државе.
Жао ми је господо Којене, Цветковићу, Девићу и малобројни остали. Ваши племенити напори за осветљавање мрачног комунистичког наслеђа су за сваку похвалу, али ваше “семе“ пада на камену подлогу и шансе да даје плода су равне нули. Књига о којој се овде ради је патетични вапај жедног у пустињи….
Што се тиче “поратног благостања”, господо, протува и коминтеровски убица у бијелом Броз је имао јасан задатак (да ли треба да објасним који?), и он га је успјешно обавио. За то је од Запада добио “помоћ”, у периоду 1950-1987, што у новцу што у оружју од око 125 тадашњих милијарди долара. То би у данашњем новцу била вриједност од око 810 милијарди, тако да о неком добором животу захваљујући Брозу нема ни говора. Све то “Брозово добро” смо прескупо платили и плаћаћемо још дуго…