Joван Пјешчић: Мало соли супу засоли или Два примера организовања за опште добро

Исцељујуће је приметити поједине људе и њихова дела који напросто зраче изузетношћу. Насупрот увреженом веровању, таквих људи и њихових дела није мало

Скулптура пресвете Богородице испред Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу, дар пок. руског вајара Вјачеслава Кликова (Вячеслав Михаилович Клыков) (Извoр: mitropolija.com)

У данашње време смутње и неспокоја, исцељујуће је приметити поједине људе и њихова дела који напросто зраче изузетношћу. Насупрот увреженом веровању, таквих људи и њихових дела није мало, но некад их је у сивилу свакодневнице мало теже уочити. Овде би навели два надахњујућа примера из области организованог улагања у нашу будућност.

1) Удружење за подстицање предузетништва Живојин Мишић

Поменуто удружење основано је 2013. године, а до данас je имало већи број пројеката од којих је можда и најзначајнији годишњи избор најбољих едукатора Србије (учитеља, наставника и професора основних и средњих школа у Србији). Закључно са 2019. годином до сада је изабрано и награђено 79 најбољих едукатора Србије. Награде су – лична награда најбољим уз додатну награду од по 100.000 динара коју је сваки награђени дужан да потроши на рад са децом или кроз пројекте за децом. Прича око едукатора се даље развија тако што годишњи избор на нивоу Србије представља предквалификације за два светска такмичења, али о томе и свим другим аспектима рада удружења можете пронаћи на њиховој интернет страници, а много тога је доступно и на њиховом youtube каналу.

Eлем, конкретно овај пројекат удружења:

1) увезује просветне институције и запослене у просвети тако што у конкурсној комисији за избор, поред прошлогодишњих награђених, седе и представници државних институција (истраживачке станице Петница, координатор ПИСА истраживања у Србији, директор Центра за професионални развој запослених у образовању и др.), те омогућава и неформалну размену идеја, пракси и контаката;

2) запосленим ентузијастима у просвети која се у целини налази у прилично тешкој ситуацији (тешка материјална ситуација и велики број других проблема који знатан део наставног кадра мотивишу ка отаљавању посла) и као таква је прилично заборављена од државе и друштва, даје повратну информацију да се негде ипак вреднује њихов труд и да нису сами у томе;

Само удружење суштински финансира један човек-оснивач Владимир Преловац. Дакле, не држава, не бројне корпорације, не друштвено одговорне кладионице, не скупина тајкуна, него само један човек. Реч је о човеку који је основао софтверску кућу у Србији и определио део средстава од профита у ово удружење. Посао му је кренуо, временом је своју фирму продао и према информацијама доступним на интернету више не живи у Србији, али његово удружење и те како живи. Захваљујући њему и његовим сарадницима. Хвала му на томе.

2) Фондација Евро за знање

Oва фондација је такође основана 2013. године Њен циљ је да годишње стипендира по 5 ученика средњих школа и 5 ученика факултета у Србији, при чему су критеријуми успех у школовању и ваннаставним активностима (резултати са такмичења, научни радови, итд.) и тешко материјално стање у породици. Неретко се и пребаци зацртани циљ па се доделе још две или три стипендије више. Износ стипендије је укупно 100.000,00 динара која се исплаћује током десет месеци у једнаким износима од по 10.000,00 динара.

И ову фондацију која траје су основала три обична човека – пријатеља. Концепт фондације, што се види и из њеног назива, јесте да сваки појединац који је у радном односу и жели да буде њен члан, може да потпише административну забрану да му се месечно динарска противвредности једног евра (или више по жељи) обуставља од зараде. Са критичним бројем појединаца који се учлане, обезбедило би се и трајање фондације у смислу доделе бар неколико стипендија сваке године.

Оно што се показало у раду ове фондације (а вероватно и свих сличних фондација) јесте да имамо вансеријску децу у свим областима (природне науке, друштвене, уметност, музика). Једино што та чињеница, у односу на пристигле пријаве, чини избор стипендиста много тешким и одговорним. Више о добитницима стипендија и раду фондације можете сазнати на интернет страници фондације.

Хвала оснивачима и свим члановима ове фондације што истрајавају.

3) Прича уместо закључка

Јован Дучић у биографији свог претка грофа Саве Владиславића Рагузинског, наводи легенду, према којој је гроф и саветник руског цара Петра I Великог (и каснија два цара) довео своју стару мајку из Херцеговине у Русију. Тамо је представио руском цару, на кога је јак утисак оставила честитост старе жене и народна ношња у коју је била одевена. Цар јој је лично показао двор, након чега је увео у царску ризницу и рекао јој да изабере и узме шта жели из ризнице, у знак сећања на цара. На то му је мудра старица одговорила: „Мој синко, да се одавде дизало, а не овде мећало, вјеру ти дајем, давно би овог блага нестало“ и драгоценост (бритвицу) коју је имала код себе ставила на благо.

Елем, наша деца су наше највеће благо, наши учитељи, наставници и професори су чувари тог блага, а привилегија је допринети том благу било љубављу и ентузијазмом, товаром злата или, пак, петопарцем.

П. С. Изврстан пример пожртвованог организовања и истрајности јесте и портал „Стање ствари“ на којем читате овај текст. На нама је помогнемо да то потраје.

Прочитајте и помозите ако можете



Categories: Моба

Tags: , , , ,

3 replies

  1. Лепи и подстицајни примери!
    Отворио сам сајтове обе организације и – разочарао се. Ниједан нема верзију на званичном српском језику, тако да колико доприносе новцем, толико штете за језик и културу чине избором језика/писма на својим сајтовима.
    Било да је то њихова одлука, или су били непажљиви и све препустили онима који су им правили сајт, не мала штета се чини у оба случаја. Млади људи који добијају њихову помоћ добијају и поруку да језик и култура њиховог народа и државе нису битни, односно, да је комунистичко затирање и једног и другог деловало и наставља се.

  2. Штета је што код нас не постоји конкурс за најбољег учитеља. Понекад би требало да се угледамо и на позитивне примере код странаца. Рецимо, на те едукаторе.

  3. Седиште једне организације је на Новом Београду, друге у Косјерићу. За Београд знамо да је од евроунијатског октобарског преврата 2000. постао опака гробница српства на трагу Титових јањичара, али се за Косјерић изненадисмо. Замрла свест српских људи у Косјерићу о заветним вредностима свога народа, које су ћириличне, нас је дубоко ожалостила.

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading