Ми смо кренули / и сваки од нас усталих по једну цркву је понео / и свеце смо наше у руке узели. / Сваки је крстом њиховим засветлео. / Кренули смо да не одлазимо

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

Пошли сте своме као непријатељи.
Ми знамо да сте наши.
Отворили смо врата.
Дајемо вам наш камен и наше зидове.
Када у њих уђете нећете наћи ништа до мрака.
Ви сте се свога одрекли.
Нећете чути звона. Тишина ће бити страшна.
Одзвањаће ,,Ударили сте на брата“.
Душе ваше пред овим вратима су пале.
Уместо да сте тела пред њима на колена бацили.
Ми смо кренули
и сваки од нас усталих по једну цркву је понео
и свеце смо наше у руке узели.
Сваки је крстом њиховим засветлео.
Кренули смо да не одлазимо.
Рекли смо да молитву подигнемо.
Ако нас на земљи не чују, на небу ће нас чути.

Categories: Аз и буки

Tags: Јелена Ковачевић, поезија