Савремени тоталитарни феминизам шаље женама поруку да је најважније да се добру удају у материјалном смислу и да након добијања деце максимално експлоатишу тог мушкарца

Миша Ђурковић (Фото: Медија центар Београд)

Путујући недавно у једну велику европску земљу, видео сам страдање свог пријатеља из младости кога сам тамо срео и нашао у врло незавидној ситуацији. Испричаћу овде његову причу, будући да систем који га уништава увелико покушавају да инсталирају и у нашу земљу, те у друштвени и правни систем.

Пре две године наш гост је био професор Стивен Баскервил, аутор сјајне и застрашујуће књиге „Стављен под старатељство” из 2007. године, у којој је истражио како се у Америци води рат против очева и традиционалне породице. Повод за бављење овом темом био је личне природе, јер је сам током процеса развода прошао пакао и током наредних четрнаест година морао да плаћа алиментацију у висини од 70 одсто своје плате. У међувремену, овај тоталитарни систем прогона мушкараца и очева стигао је и у Европу и шири се као куга, стављајући људе у ропство. С тим се суочио и мој поменути пријатељ.

Ради се о јако добром и вредном човеку који је направио лепу каријеру као врхунски спортиста. Био је одличан рукометни голман и бранио је за прволигашке тимове у низу водећих лига. Када је завршио каријеру, сакупио је фину уштеђевину, купио кућу у поменутом граду и почео мали бизнис с мобилним телефонима од кога и данас може фино да живи. У међувремену, оженио се девојком из Србије коју је довео са собом и с којом има двоје деце у нижим разредима основне школе. Супруга је од почетка одбијала да ради, инсистирајући да не може да нађе посао у својој струци, а и рачунајући да се добро удала и да ће он сам да их све издржава. Уштеђени новац се полако смањивао, он је предлагао да се врате у Србију, а она је почела да се занима за друге ствари.

Након тврдње да је спремна на све да остане с децом у Шпанији, почела је да га терорише на разне начине, наменски тражећи свађу и покушавајући да га испровоцира на физичко насиље. Кад то није успело, покупила је децу, удаљила се на дан из куће и пријавила га за наводно психичко насиље. Жандармерија, а не обична полиција, позвала га је и, кад је отишао у полицију, у складу са законом, без икакве провере, ставили су му лисице и одвели га у затвор, где је провео 24 сата с криминалцима. У међувремену, она је с адвокатом издејствовала трајну забрану приласка на 200 метара и вратила се с децом у кућу. Поднела је и кривичну пријаву против њега и тужбу за развод, чиме је издејствовала не само да до завршетка целог процеса он не може да дође у сопствену кућу већ да, у складу са законом, поред алиментације добија и суму од 500 до 800 евра, коју добије свака жена која, попут ње, пријави мушкарца за насиље, осећа се угрожено и сл.

У међувремену, почео је цео процес, он је ишао на судско вештачење о његовом психичком стању, прошао упитник од 600 питања, испитивали су га о односу с децом (пошто је супруга навела да је он насилан и према деци) итд. До сада су му резултати добри, видело се да с децом има леп однос и да није никакав насилник. Но, цео систем је, као и у свим тоталитарним земљама, постављен по принципу да се не доказује кривица него да он мора да доказује невиност. Полази се од претпоставке кривице?! Узгред, као и по нашем Закону о спречавању насиља у породици, не постоји санкција за лажно пријављивање, па његова супруга на крају неће сносити никакве санкције, него ће, штавише, добити силне бенефиције и отрести се човека од кога је извукла све што је могла.

Док све то траје, он мученик има право да децу виђа дан и по сваког другог викенда, што патњу изазива и код њих и код њега. Већ седам месеци живи у локалу у коме и ради, без икаквих услова за то. Туширање и бријање решава тако што иде на базен. Дакле човек који је озбиљним радом и каријером зарадио лепу кућу, чији је једини власник и данас плаћа хипотеку на њу, све рачуне и не може да је користи иако се, као и код нас, у уставу јасно гарантује неотуђивост приватне имовине. Када покрене то питање, власти му кажу да кућа и даље, наравно, јесте његова, али ето, да једно време неће моћи да је користи. Постоји могућност да ако се цео процес пресуди против њега, то јест ако не докаже у потпуности да није насилан, да се тај режим продужи све док млађе дете не напуни 20 година. Дакле, у тој варијанти своју имовину би могао поново да користи тек за петнаестак година, а да у међувремену и даље плаћа трошкове за њу. Узгред, и у нашем породичном закону постоји суманута одредба о томе да је разведени родитељ (читај отац) у обавези да бившој супрузи и деци после развода обезбеди једнако квалитетан ниво живота какав и сам има.

Док је некада феминизам радио на еманципацији жена, њиховом образовању и укључивању у радни процес, савремени тоталитарни феминизам, који је овладао простором породичног законодавства у западним земљама, шаље женама поруку да је најважније да се добру удају у материјалном смислу и да након добијања деце максимално експлоатишу тог мушкарца.

Очеви у међувремену постају прави робови. Они који изгубе посао и не могу да плаћају алиментацију, одлазе у затвор. У таквим околностима, нажалост, логично је што свако мало неко од њих пукне и десе се трагедије. Оваквим системом то се само подстиче, а не решава.

Аутор је научни саветник у Институту за европске студије

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 28. 12. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Миша Ђурковић, Стивен Баскервил, отац, породица, породични закон, развод