О томе да је то доиста био логор свједоче многобројни документи који се чувају у Хрватском државном архиву, тврди хрватска историчарка
Наташа Матаушић (Фото: Томислав Милетић/Тједник Новости)
Управо завршавате докторат о усташком концлогору за дјецу у Сиску 1942. и 1943. године. О каквом се мјесту радило, за коју дјецу? Откуд и зашто наједном тисуће малишана обријаних глава, а знамо да су из исте државе, не као данашњи избјеглице за које се још и можемо правити да не знамо зашто су ту доспјели?
Наслов мог доктората је ‘Диана Будисављевић и акција спашавања дјеце жртава усташког терора’. Покушала сам испричати причу о њој и њеној акцији без остатка, очишћену од свих идеолошких наслага и тиме исправити неправду која јој је учињена. Дуго је година истина о томе била намјерно заборављена и изостављана. Након објављивања њеног ‘Дневника’ и ‘откривања’ истине Дианино ће име и акција постати предметом некритичке валоризације и ‘лијевих’ и ‘десних’ повјесничара, новинара, стручњака и нестручњака. Њен ‘Дневник’ јест прворазредни повијесни извор, али никако довољан да би се разумјели сложени процеси њеног дјеловања, улога и карактер појединих особа које спомиње те резултати које је постигла.
Диана није имала дозволу
У Сиску, маленом посавском градићу на обали ријеке Саве и негдје на пола пута између Јасеновца и Загреба, тијеком Другога свјетскога рата налазио се један од најнеобичнијих логора у читавој окупираној Европи. Логор у којем су заточеници била српска дјеца. Логор у Сиску основан је 8. српња 1942., а распуштен 15. сијечња 1945. Успостављен је као сабирни логор у просторијама бивше творнице стакла ‘Теслић’ (тзв. Стаклана). Темељем договора с Нијемцима и усташама, тамо су интерниране обитељи дигнуте из ратом захваћених подручја на Банији, Кордуну, у Мославини, Славонији, а након усташких акција ‘чишћења терена’. Истодобно у њега стижу и транспорти са женама и мушкарцима из концентрацијских логора у Јасеновцу и Старој Градишки. Након краћег задржавања сви за рад способни мушкарци и жене одведени су, након селекције, на присилни рад у Њемачку и Аустрију. Дјеца, насилно одвојена од мајки и родитеља, остала су у логору. ‘Прихватилиште за дјецу избјеглица’, како је био службени назив за дјечји логор у Сиску, започело је с радом 3. коловоза 1942. Његови први заточеници допремљени су из сабирног усташког логора у Млаци. Дана 2. коловоза 1942. Диана је на путу за Млаку, гдје су након Козарачке битке биле смјештене избјеглице с Козаре и из подкозарских српских села, углавном жене и дјеца јер су мушкарци отпремљени преко Сабирног логора у Земуну на присилни рад у Њемачку и Норвешку.
Након преузимања 906 дјеце Диана ће с двије сестре Црвеног крижа преузети бригу о вагону у којем је била смјештена дојенчад и отпратити их до Сиска. У Сисак долазе рано ујутро 3. коловоза 1942. У Сиску је преузето 800 дјеце, а она најмлађа и најболеснија, њих 106, настављају пут за Загреб. Из Сиска се исти дан враћа у Јасеновац и 4. коловоза 1942. у 6 сати ујутро поновно креће из Јасеновца за Млаку. Након преузимања дјеце на њено инсистирање, а уз подршку сестре Драгице Хабазин, враћа се по дјецу у сабирни логор у селу Кошутарици.
Задњи транспорт с 1.200 дјеце из сабирних логора у Млаки и Кошутарици кренуо је из Окучана касно навечер 5. коловоза 1942. У пет сати ујутро 6. коловоза стигли су у Сисак. Почетком коловоза у логору је већ било око 2.700 дјеце, а поткрај рујна 4.720, од дојенчади до четрнаестогодишњака. Били су смјештени на неколико локација у граду, сасвим неприкладних за живот дјеце. Средином листопада 1942. на захтјев Камила Бреслера и добровољних сестара Црвеног крижа, међу којима је била и Јана Кох, саграђена је ‘Карантена’, која се састојала од једне веће бараке за смјештај дјеце и шест барака са женама из усташког сабирног логора у Сиску. Одвојене од своје дјеце, жене су чекале да буду отпремљене на присилни рад у Њемачку. Због врло лоших здравствених, хигијенских и смјештајних увјета који су довели до велике смртности, дјеца из ‘Прихватилишта’ тијеком рујна, листопада и студенога 1942. пребачена су у Загреб, њих 2.358. Дјеца су спавала на слами која се мијењала једном тједно, она мања, без пелене, вршила су своје физиолошке потребе на слами на којој су лежала. Иако је хране било довољно јер је стизала преко Хрватскога Црвеног крижа и уз новчану потпору Министарства удружбе, дјеца су углавном била гладна јер су храну крали запосленици и усташки дужносници. Већина дјеце је боловала од дизентерије која предвиђа дијетну и лако пробављиву храну, али ни она здравија нису добивала количину хране достатну за преживљавање. На тако велик број дјеце била је ангажирана тек неколицина лијечника: Иван Спицер (Ivan Spitzer), Леополд Ауф, Лазар Маргулиес и шеф ‘Прихватилишта’ Антон Најжар, сестара Црвеног крижа и жена из Сиска. О дјеци се наводно бринула и ‘Женска лоза усташког покрета’. Према сачуваним свједочанствима, лијечење дјеце углавном се састојало од давања физиолошких отопина, јер других лијекова углавном није ни било. Лијечник Маргулиес, Жидов из Осијека, послије рата дао је потресно свједочанство о својим особним напорима у покушају спашавања живота дјеце.
Како је текла колонизација дјеце преко Каритаса?
Ни колонизација дјеце преко Каритаса надбискупије загребачке овдје није получила готово никакве резултате. Дјеца из Загреба била су колонизирана у околна села и Подравину (већа), смјештена у ‘посебничке’ домове и удомљена у многобројне загребачке обитељи (мања) у организацији Каритаса или директно из установа у којима су се налазила. На састанку код Диане 23. коловоза 1942. биле су договорене смјернице око колонизације дјеце те је било закључено да ће мсгр. Павао Јесих, духовник Надбискупске католичке акције, отпутовати у Сисак и колонизирати дјецу која су тамо у сисачке опћине. Но Јесих је дошао у Сисак само једном, тражећи притом тек стотињак млађе и здраве дјеце која неће бити опасна по околину. Тиме је колонизација дјеце у Сиску од Каритаса и започела и завршила.
Диана Будисављевић (Фото: ЈСУП Јасеновац)
Послови око колонизације дјеце из усташког логора у Сиску били су, на Бреслеров приједлог, повјерени његовом школском колеги и пријатељу, учитељу Анти Думбовићу. Захваљујући грађанима Сиска и околних села, удомљено је у обитељи око 1.700 дјеце. Подаци о броју дјеце која су била у логору, умрла, колонизирана или удомљена у обитељи разликују се од извора до извора. По мојем суду, највјеродостојнији су они Анте Думбовића који је особно радио на колонизацији и пописима дјеце. Према њему, кроз логор је прошло 5.607 дјеце, од којих је умрло њих 1.152. Но сабирни логор је и даље наставио с радом, све до 15. сијечња 1945.
Изгледа да све те иначе јако добро познате чињенице треба понављати испочетка, као и неке везане уз њих које се односе на дјецу задржану у Јастребарском, гдје се већ организирају и проусташки митинзи ради пребацивања кривње на – партизане?
Манихејска схематизација на добре и лоше, тако присутна у социјалистичкој хисториографији која се бавила раздобљем Другога свјетскога рата, сасвим је неоправдано изједначила логор у Сиску са ‘Дјечјим домом у Јастребарском’. Та се два мјеста могу изједначити само у једној ствари, а то је да су у њих била допремљена дјеца из усташког логора Стара Градишка, односно сабирних логора у Млаци, Јабланцу и Кошутарици. Третман према дјеци, људи који су се о њима бринули, смртност дјеце и њихова колонизација нису исти и не заслужују због свих оних који су се у Јастребарском бринули о дјеци егалитет. Прави су логори, у дословном смислу те ријечи, били логор у Сиску и тзв. прихватилиште у Горњој Ријеци, које је било под заповједништвом Усташке надзорне службе надлежне за све логоре у НДХ.
Анатемизирање партизанског антифашистичког покрета започето 1991, рушење антифашистичких споменика, преименовање улица и тргова, не показује само политичку слабовидност већ и недостатак основног знања о карактеру, циљевима и резултатима антифашистичког покрета. Слава блиједи, а трауме дуго чуване и затомљене у обитељским насљеђима расту. Да ли ће побједници у рату постати губитници, сумњам. Европа је по своме опредјељењу ипак антифашистичка.
Повод да вас то питамо била је емисија ХТВ-а ‘Ријеч и живот’ 16. студенога, иначе наводно религијског карактера, а у којој је повјесничарка Влатка Вукелић установила да у Сиску концентрацијског логора није било, него само прихватилиште. Ово није први пут да се тај злочин у цијелости негира?
Влатка Вукелић докторирала је на теми из подручја археологије и боље би јој било да се наставила бавити оним темама за које вјеројатно има одређено знање. Изрећи тврдњу да је то било прихватилиште, а не логор упућује на тотално непознавање чињеница о околностима оснивања логора, његовог дјеловања, смртности дјеце, броју дјеце која су прошла кроз логор, људима који су тамо радили и бринули се, односно нису се бринули о тамо заточеној дјеци. О томе да је то доиста био логор свједоче многобројни документи који се чувају у Хрватском државном архиву разасути у неколико различитих фондова, од којих издвајам свједочења учитеља Анте Думбовића и Велимира Дежелића, сина. Не знам откуда она црпи своја сазнања, али то засигурно није изворно архивско градиво. Њене сличне изјаве можете видјети и на опскурној ТВ постаји Велебит као и у ‘Гласу Концила’.
Да се мало дотакнемо и хисториографске форензике: из којих извора ви црпите сазнања, а из каквих ваша колегица? Је ли за ревизионизам довољно занемарити дио чињеница или је у овом случају било нужно и нешто више?
И за повијесни ревизионизам су потребни докази. Оно што данас имамо у Хрватској је реинтерпретација познатих чињеница у складу с унапријед одређеним закључцима и циљевима, без знанствених доказа. Један од извора који говори, између осталог, о Сиску је и књига Глезе фон Хорстенауа који је након што је видио стање у ‘Прихватилишту’ изјавио да му се након свега повраћа. А повраћао је, судећи према изворним документима, након што је видио стање дјеце у Сиску и високи усташки дужносник и Павелићева десна рука Ерих Лисак. И ти су документи, као и споменута књига, свима доступни.
Кад је у питању Диана Будисављевић, ви налазите упориште у писаним траговима њена рада, док је Вукелић дојмљена тиме што је славну хуманитарку комунистички режим шиканирао, на одређени начин. То пак значи да усташки у случају те дјеце можда и није био тако мрачан?
По завршетку рата Диани су одузети њена картотека и албуми с фотографијама дјеце која је послије рата требала послужити родитељима да пронађу своју дјецу, а заслуге за спашавање дјеце доиста преузима Комунистичка партија за себе и своје активисте и симпатизере. И за то, нажалост, нема оправдања. Но Диана у дневнику нема нити једне лијепе ријечи за усташки режим и њихову бригу око дјеце. Нагласит ће да су све дозволе невољко дане, да их у ствари није било брига што ће бити с дјецом јер ‘нека си сами помогнемо како знамо’.
Ноторна је измишљотина и Влатке Вукелић и Игора Вукића да је Диана за оно што је радила имала дозволу усташких власти. Једину дозволу коју је добила била је она Вилка Кихнела (Vilko Kühnel), надстојника Равнатељства усташког редарства – Жидовски одсјек, да може у сурадњи са Жидовском опћином у Загребу прикупљати храну и одјећу за заточене православне жене с дјецом у логорима. На тој је дозволи, за коју јој је Кихнел рекао да неће пуно вриједити код свих усташа, градила сву своју дјелатност. Уосталом, да њена акција није имала службену дозволу потврђују и бројни наводи из њеног дневника. Наиме, како није имала службену дозволу за рад, није могла од банака откупљивати девизе потребне за купњу млијека и других потрепштина за дјецу. Стога су банке исплаћивале новац Каритасу надбискупије загребачке, који јој је по том питању увијек излазио у сусрет.
Црква и ревизионизам
Према најавама, требали сте гостовати на знанственом скупу о том ‘Прихватилишту’ за дјецу који крајем мјесеца организирају Црква и загребачки Хрватски студији. Али прије овог разговора споменули сте успут да вам се организатори више не јављају?
Изгледа да су од мене одустали. Скуп је најављен за 30. студенога. Осим размијењеног мејла с Вукелић у којем сам најавила тему свога излагања – ‘Фотографска грађа о ‘Дјечјем прихватилишту у Сиску’ из Хрватскога повијесног музеја као повијесни документи и извори за проучавање прошлости’ – више ме није контактирала. Очигледно не желе дијалог, не желе рјешавање конфликта и контроверзи. Они су про, а ја контра. У схематизираној друштвеној подјели припадам њима непожељној љевици.
Ревизионизам није ексклузивно хрватска одлика, свједоци смо му пуно шире. Повијесно, у каквим временима расте својеврсна друштвена делузија која га омогућује?
Сјетимо се Њемачке тридесетих година и антисемитизма који је то раздобље изњедрило. Незапосленост, неимаштина и оскудица, богатство појединаца у односу на сиромаштво већине, догматичност и нетолерантност према онима који су другачији и мисле другачије. Све то подсјећа на стање у многим источноеуропским државама гдје је данас повијесни ревизионизам најснажнији.
У Хрватској ревизионизам потичу и поједини црквени кругови окупљени око ‘Гласа Концила’, који ће увијек заборавити споменути колико је свећеника судјеловало и страдало у НОБ-у, борећи се против фашизма, нацизма и усташког режима. Али како каже једна партизанска пјесмица: ‘Носим капу са три рога, па се борим против Бога, против Бога и фашиста, али не и Криста. Он је био први комуниста.’
Разговор водио: Игор Ласић
Опрема: Стање ствари
Прочитајте још
- Вечерње новости: Сећање Јелене Радојичић Бухач, једне од „Дианине деце“
- Тједник „Новости“: Прeдсjeдницa и Влaдa Хрватске пoдржaли рeвизиoнистички филм o дjeчjeм лoгoру у Сиску
- Бојан Ђокић: Помен за децу – жртве усташког логора у Сиску
Categories: Преносимо
Оставите коментар