Не доводи се у питање таленат писца, али човек је ишао у Сребреницу, зна шта се тамо дешавало и одлучио је то да негира, наводи Биљана Србљановић
Биљана Србљановић (Фото: Медија центар)
„Хандке не може да добије Нобелову награду јер је негациониста геноцида на самом крају двадесетог века“, започиње разговор за Талас Биљана Србљановић, професорка и драмска списатељица.
Како каже, најлакше јој је да своју позицију објасни следећим поређењем: „Да је у питању књижевник који је писао генијалне драме и има завидан опус, али је отворено негирао холокауст и ишао на сахрану Ајхману, да ли би икоме пало на памет да му додели Нобелову награду?“
Говорећи о одлуци Комитета за књижевност, она истиче да је у најбољем случају реч о огромном превиду, а у најгорем – о политичком ставу Комитета који „годинама грца у стравичним нерешеним проблемима“, од којих је издвојила прошлогодишњу награду за књижевност која није додељена због скандала у вези са сексуалним злостављањем.
„Не доводи се у питање таленат писца, али човек је ишао у Сребреницу, зна шта се тамо дешавало и одлучио је то да негира“, наводи она.
На питање да ли је уопште могуће одвојити политичко од књижевног, Србљановић одговара да би то можда било изводљиво у неким случајевима, али да би се увек постављало питање, док у случају Петера Хандкеа то једноставно није изводљиво. „Хандке не пише поезију о пролећу и цвећу, он пише политичку литературу, чак и његове најбоље старије драме су политичке пар екселанс, а у последње време пише политичке памфлете, не може да се сабере откад је посрнуо“, додаје она.
Када је реч о начину на који разговарамо о Хандкеу, Србљановић сматра да се читава расправа своди на једно питање – „то је за мене питање свих питања: однос према Сребреници. У било којој дискусији, довољна су два-три корака да дођеш до те тачке и ту се разилазимо. Има оних који сматрају да је то херојски чин или знају шта се десило, али мисле да је корисно и морално то негирати, а има и оних који сматрају да је то највећа срамота наше државе и да преко тога не може да се пређе.
Било која политичка дискусија, када бираш за кога ћеш да гласаш, у којој радњи да купујеш и које новине да читаш, своди се на то питање“, објашњава она.
Уз ограду да је недопустиво поредити било који злочин са холокаустом, имајући у виду његове размере и систематичност, Србљановић сматра да је на нивоу принципа могуће направити паралелу и поставити питање: „Да ли бисте куповали новине људи који негирају холокауст?“.
Наслов и опрема: Стање ствари