Над Црном Гором лебди баук европског новокомунизма и опаке латинизације, што је болно видљиво на сваком кораку, каже Слободан Чуровић
Слободан М. Чуровић (Фото: Велиша Кадић/Вечерње новости)
Српски језик у Црној Гори је на страшној голготи, черечи се, преименује, брише, прогони, брутално уништава. Над Црном Гором лебди баук европског новокомунизма и опаке латинизације, што је болно видљиво на сваком кораку, јер та латиничка хоботница ушла је у све поре.
У образовно-васпитни систем кроз преобликовање српске свести, културолошко-књижевног миљеа, кроз прогањање из програма, од нових језичко- саветодавних изборника свега српског. Продор латинице и углавном кроатоцентрично лингвистичко препевавање, имамо у неограниченим количинама, у латиничким медијима, штампаним, електронским, у свакодневном животу. Ово што се чини српском језику је дубоко антицивилизацијски чин, квазилингвистички, насилна декретизација језика. Форсира се латиница, а да се Србима спреми исписница. Судбина народа је у судбини језика. Ћирилица је тапија из овог у онај свет, ко изгуби вид куда ли ће путовати.
Овако, за Вечерње новости, професор мр Слободан М. Чуровић Апис, књижевник и књижевни критичар, председник Подружнице „Ћирилица“, говори о положају српског језика у Црној Гори, судбини ћириличког писма, идентитету.
На својој кожи осетио је борбу за одбрану српског језика, када је остао без посла.
„Одбио сам да предајем непостојећи језик, татерњи и матерњи, јер сам био и остао аргатин и надничар српског језика и лепе наше ћирилице. Морао сам још да се дошколовавам и да положим девет испита за библиотекара! У међувремену сам обнављао знање на рампи, ноћном сменом да не заспем, мало у пекари мирисао хлеб и носио брашно, дивећи се великим српским писцима, из Београда који дођу с времена на време да нас просветле, доуче и овеселе. Данас сам у библиотеци, пишем и читам.
Фото: Вечерње новости
Колико школска литература едукативно делује на децу, посебно српску у Црној Гори?
Уопште не делује, него парализује српску свест и вредности, фаворизујући туђе наслеђе и квазивредности западног миљеа, такозваних сет демократских слобода, који стаје у речи имати, а где се духовно и бити сматрају пошастима, као нешто ретроградно. Ради се о својеврсном расправослављивању, кроз сумњиве дилетантске књижевне прилоге локал патриота науштрб проверених књижевних ведрина. Цинично се из програма бришу српски писци, протерује Свети Сава, Немањина обала је огрнута контејнерима. Ми смо се васпитавали на епској поезији, а деца новог времена на гусарској, свакодневици хистерије, себичности и равнодушности.
Тежња је да се обесмисли породица искрених веза и поштовања а да се наметне лаж и новац као приоритет, у стварању клонираног дукљанског новог човека. Али такав је дукљански сценарио и њему беспоговорно служе они који имају дебеле користи од тога. То је харипотеризација свега српског, комадање српског језика и ћирилице, или потоњи дани једног народа, који је заборавио ко је, или не сме да каже – говори професор мр Слободан М. Чуровић.
Годинама показујете како се у Црној Гори систематски прогони ћирилица.
Да, и то од васпитно-образовних установа, одмалена, кроз медије, штампане и електронске, кроз графите, натписе, билборде, кастиге и кастинге, готово у свим сферама културно и друштвеног живота видљиво је затирање нашег истинитог и правог писма које је јеванђелско лице Србина. Већ од вртића усмерава се то „ђечије“, „ђетињство“, „ђељањем“ и „ћескобом“, жестоком националном симболизацијом нападног доказивања доследне посебитости, по матрици западноевропско-образовног профила, филовано и зачињено кроз једну риалитну непамет. У Црној Гори је извршено право лингвистичко бешчашће. Новинарски речник је пун новорекова, странских и накарадних углавном, само да би се истакла нека посебитост и насилно одвајање од свог српског корена. Битно је да је „учинковито“, још ако неко забије гол, на вањској позицији, е па то је крсно, „унаточ” свему и „дапаче укњижба“. И гробља су постала арене доказивања латинизацији, која је део подмуклог ватиканско-комуњарског плана који се нигде није као пелцер примио са толико разорности, братомржње и братогонства као код нас у Црној Гори, од које је остало мало оне његошевске „ваљатне србске Црне Горе“.
Обурдани Његош
Где је данас Његош? Станује ли он у подловћенској државици?
Његош, ловћенски тајночувац проплакања косовског, још увек је обурдан у ноћи стиднијој, грђој, мрачнијој века, у најдужем сеобању, док тражи своју црквицу да коначно залегне, миран у отргнућу у свесветове са стегом земног. Ништа не треба да чуди, када славимо све дуге дане и углове, само српско одгуркујемо, из нелагодности да нас то подсећа на оно ко смо и што јесмо. Ништа не чуди у земљи чуда, где расте број чланова СУБНОР-а, где се још ћути о оном несретном збегу духовне супстанце који је кренуо на зли пут од узиданих костију и забетонираних стратишта, у највећем злочину након окончања Другог светског рата.
Заслуге
„Ако ме Бог погледа, жеља ми је да објавим 100 књига. Засад сам дошао до бројке 42. Даће Бог. Тачно је да развлачим жицу, бакар, алуминијум, одвајам жељезо да бих неку књигу одштампао бар у два-три примерка. Није ми тешко. У међувремену сам постао члан Српске међународне академија наука и уметности, са седиштем у Паризу, чији је члан и добитник Нобелове награде Петер Хандке, а бивши ученици су ме предложили за овогодишњу награду „Октоих“. Мислим да све треба заслужити“ каже професор Чуровић.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Вечерње новости, 8. 12. 2019)
Categories: Преносимо
Оставите коментар