Да ли ће тај позив одјекивати у празнини или се припијати за срца људи – зависи од нас
Извор: ФБ страница свешт. Ненада Илића
Одјек
Позив упућен пре скоро две хиљаде година рибару Андреју и његовом брату Петру „Хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људи“, важи и данас.
Имам дугогодишње искуство црквеног живота у Београду и Србији, сад и у Холандији. Обилазим и упознајем се са црквеним заједницама у Европи, Америци, недавно и у Аустралији.
Много је разлика али и много сличности.
Стичем нова знања али и јављају ми се и многа питања.
Питање изнад свих питања настаје кад се човек суочи са бројним полупразним и празним великим храмовима римокатолика, англиканаца и протестаната, као и са храмовима који су променили намену.
Сећам се из посета ондашњем Совјетском Савезу, колико сам био запрепашћен кад сам видео у старим црквама фабрике ципела или диско клубове. Иако тад још нисам био верујући, деловало ми је тужно и забрињавајуће. Тамо је власт била избацила народ из цркава, а на Западу се сад сам народ повукао.
Велике катедрале нису срушене, али не доминирају више оне градовима него модерни торњеви банака и пословних зграда.
У једном реформистичком храму који је остао без верника, а који су наши људи из Амстердама и околине откупили сада и ја служим. Иначе по Европи већином се наше литургије служе у бившим храмовима западних хришћана.
А питање које нама у Цркви не би требало да да мира је будућност Православља – да ли ћемо и ми, после повлачења под комунизмом и таласа повратка народа у Цркву у време распада комунизма, ићи трагом западних хришћана или ћемо остати озбиљна хришћанска алтернатива равнодушном свету опијеном конзумеризмом. Свету у коме је празник рођења Христовог постао највећи празник потрошње.
Да ли захваљујући разним историјским околностима ми као у много чему само каснимо за западним трендовима или смо заштићени Истином у мери да нас ништа не може забринути?
Игнорисање овог питања – јер „ми нисмо као они, Истина је код нас“, или пред упозоравајућим примером – озбиљно преиспитивање наше црквене праксе, и кад смо уверени да смо ми много ближи Истини?
Наши свети, наше иконе, наша Литургија – дају нам топлу веру и убеђење да нас ни врата адова неће надвладати. Али све видљивији процеси утицаја света на Православну Цркву не би требало да нас оставе безбрижнима па и равнодушнима. Ако ни због чега другог а оно због сужавања и сушења могућег деловања Цркве у свету. Како у ширим оквирима, тако и код нас. Ако смо ми Православни и ближе Христу – Црква је ипак садејство Бога и човекове слободе.
Подразумевање везе националног идентитета и вере за сада успорава центрифугалне процесе и удаљавање од Јединства у Причешћу Богом, али колико ће још дуго то, иако заправо узгредно, бити и довољно – не знамо.
Подразумевања се треба чувати. Оно често није последица мирне савести, него лењости духа.
Позив упућен пре скоро две хиљаде година Првозваном апостолу Андреју и његовом брату Петру „Хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људи“, важи и данас. А да ли ће одјекивати у празнини или се припијати за срца људи – зависи од нас.
Наслов и опрема: Стање ствари