Обични грађани морају на сваком кораку да покажу грађанску храброст, морају више да поштују сами себе и да покажу да имају достојанство

Обичног човека нико не штити у Србији, a богати људи могу да раде шта хоће. Обичном човеку ће суд послати полицију и извршитеље да га избаце из куће због дуга за струју, Инфостан или грејање, завршиће у затвору због неплаћене казне за прелазак улице изван пешачког прелаза (кад на тој улици није било возила), обични човек на легализацију или укњижење објекта чека више од 5 година, плаћа исте услуге више пута, платиће и грешку државних службеника, а никада неће добити обештећење, или бар извињење од њих.

Ову серију текстова посвећујем обичним људима, чија права ова држава, тј. запослени у државној служби, не поштују, јер их не поштују као људе, као личности. Показаћу то и на својим, личним примерима, јер и ја сам обични човек, па се разни људи, који су умислили да су моћни зато што раде одређени посао или зато што су на одређеној позицији, залете и мисле да могу да раде шта они хоће, зато што мисле да они више вреде.

Зашто скоро сви запослени у државној служби мисле да су изнад осталих грађана и изнад закона? Зашто скоро свако ко постане „богат и славан“ мисли да је изнад осталих људи? Зашто „обични људи“ мисле да они мање вреде од „славних људи“ или да је славним људима и државним службеницима све дозвољено? Зашто ћуте и плаше се, чак и саобраћајног полицајца, када су истина, закон и правда на њиховој страни? Није тако у свим државама. На пример, кад у некој демократској држави грађани стоје у реду испред шалтера, нико не може да дође преко реда на шалтер, сви грађани ће се побунити и отерати тог човека, без обзира колико је он славан, богат и моћан. Код нас одмах пуштају преко реда. На Западу, полицајац се не обраћа обичном грађанину као да су „заједно чували овце“, него са поштовањем, а код нас поштени грађани савијају главе док им се полицајци безобразно обраћају са висине.

Шалтер у Суботичкој болници, који је због специфичног положаја у односу на висину странака изазвао доста полемика на друштвеним мрежама 2018. (Фото: Саша Боројевић/Твитер)

Зато обични грађани морају на сваком кораку да покажу грађанску храброст, морају више да поштују сами себе и да покажу да имају достојанство. Нико то неће урадити уместо вас, свако треба нешто да учини, према својим могућностима. Ево пар примера из живота.

Платио сам држави возачку дозволу која важи 10 година. Онда је држава, после 5 година, донела одлуку да морају да се замене возачке дозволе, и то о трошку грађана. Морао сам да платим пуну цену, за нову дозволу, иако сам имао још 5 година плаћену стару дозволу. У сваком послу, постоји компензација, па бих платио мању цену, за тих 5 година. Некоме ово делује банално, и да је у питању ситан новац који губите, али ствар је принципа; поред тога, ако вам држава на сваком кораку тако узима новац, на крају то и није ни мало новца.

Наравно, ја као појединац и обични грађанин нисам могао да се изборим са неправдом и морао сам да платим пуну цену и да чекам сатима у реду у полицијској станици. После пар сати чекања, ближио се крај радног времена и ако не стигнем, значи да бих морао још једном да дођем у МУП и чекам ред. Дошао сам на ред испред врата собе у којој су се издавале нове дозволе, иза мене је стајало пар жена, и онда се појавио један наш познати глумац. Видео сам да су ове жене већ „пале“ и да ће му рећи да може преко реда, иако су биле бесне зато што дуго чекају, нису желеле да долазе још једном, имају обавезе, па сам им рекао да се праве да га не познају, а он је, онако наивно, чим је пришао нама, питао да ли је то соба за те дозволе, а ја сам му рекао да јесте и да је крај реда тамо, и руком сам му показао на крај реда, он је покуњен отишао, чекао пола минута и напустио МУП.

Пре више од 6 година, можда и више, мислим да је на власти био Тадић, али то није важно за ову причу, јер се сви који су на власти исто понашају, возио сам мајку и оца, ишли смо ауто-путем из правца Ниша ка Београду, после старе наплатне рампе Бубањ поток, тада су били неки радови на путу на брду које се пење и спушта ка Коњарнику, кретали смо се левом, најбржом траком, поред које су стајали чуњеви, да се не прелази у средњу траку. Кренули смо уз брдо, сви у колони у једној траци, и онда видим иза црни ауди са тамним стаклима и упаљеним свим ротацијама. Возачи иза мене су се склањали, између два чуња су некако скренули у средњу траку, пустили би ауто са ротацијама, и вратили се у најбржу траку. Ја се тад сетио да је недеља увече, око 22 часа и нерадни дан, што значи да ауто са ротацијом вози неко из државне службе ко злоупотребљава службено возило за приватне сврхе и троши новац грађана Србије. И одлучим да га не пустим. Он се залепио иза мене са свим оним ротационим светлима и фаровима, свира без престанка, али ја идем уз брдо и не пуштам га. Отац и мајка су позеленели од страха. У једном тренутку су се аутомобили који су били испред мене склонили, као они иза мене, иако се ја нисам склонио и тај црни ауди није могао да прође, али су ти људи били сигурни да ћу се ја померити, или су били толико уплашени – да су се једноставно померили, иако ја нисам. Родитељи ми све време говоре да га пустим, али, ја не одустајем.

Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)

Када смо дошли на падину која се спушта ка Коњарнику и Плавом мосту, пут се проширио у све три траке, ја сам успорио у средњој траци, и тај владин ауди са ротацијама је успорио и возио паралелно поред мене, нисам видео ко је био у колима и колико људи због затамњеног стакла, само сам му/им, за пола минута, колико је возио поред мене, бесан пошто је терао све људе да му се помере иако нигде не може да жури у 22 часа кад је нерадни дан, упутио толико псовки и увреда, а он је дао гас и отишао. То је доказ да је злоупотребио возило и кршио закон – зато је побегао, сазнало би се да је ишао, нпр. код љубавнице. Иначе бих ја провео пар месеци у затвору.

Мој пријатељ ушао у кола и кренуо да вози низ своју улицу, која је једносмерна. Међутим, из супротног смера у улицу, кршећи пропис, улази возило полиције, које нема упаљено ротационо светло, тј. не делује као да су полицајци на задатку. Полицајци стоје и неће да се склоне, чекају да се мој пријатељ помери у страну, иако они крше пропис јер су ушли у једносмерну улицу. Мој пријатељ неће да се склони, они се на крају померају, невољно и тако да мој пријатељ са својим аутом може једва да прође, а могли су без проблема још мало да се помере. Мој пријатељ се изнервирао и опсовао их је док је пролазио поред њих. Они у том тренутку пале ротационо светло и окрећу свој ауто у његовом правцу. Он је дао гас и скренуо у једну улицу, а полицајци су наставили право. Међутим, ја сам му рекао да није требало да бежи, него да стане и да позове полицију (пошто се сви разговори снимају), да каже податке тих полицајаца из возила и регистарске ознаке тог возила полиције, и да тражи да дође полиција или само да пита службеника полиције који се јавио на телефон да ли су ти полицајци на радном задатку или возило полиције користе за приватне сврхе. Ако су на радном задатку и решавају нешто хитно, зашто у једносмерну улицу нису ушли са упаљеним ротационим светлима? Ако нису на задатку и користе возило за приватне сврхе, зашто крше пропис, улазе у једносмерну улицу и затим, од других возача, траже да им се они склоне, уместо да се склоне ти полицајци са својим возилом, као што је ред?

Покажите грађанску храброст на сваком кораку, и у свакој ситуацији, покажите да имате кичму, и Србија ће брзо да постане много лепше место за живот.

Categories: Да се ја питам

Tags: Никола Варагић, грађани, грађански бунт, саобраћај, јавна управа