Хипотезе званичне науке, који пишу историчари који примају плату из буџета, морају бити под много већом лупом научне јавности, али и јавног мнења
Душан Илић (Фото: Лична архива)
Сведоци смо ових дана полемике која се у медијима повела поводом Апела 140 историчара покренутог због деловања Удружења „Милош С. Милојевић“ из Црне Баре, које иначе баштини научно наслеђе овог српског великана из друге половине XIX века. О самом Милошу С. Милојевићу могу се написати томови књига. Али, циљ овог текста није одбрана поменутог српског историчара, његова дела говоре уместо њега. Такође, није нам жеља да улазимо у међусобну полемику поштовалаца и противника Милојевићевог опуса. Много важније од свега поменутог је питање да ли ми као научни делатници у области друштвено-хуманистичких наука имамо права да се бавимо преиспитивањем одређених друштвених феномена, у којим сферама и у којој мери? Када конкретно говоримо о преиспитивању официјалних наратива на пољу историје, постављају се два кључна питања. Да ли ми, који по вокацији припадамо сродним научним дисциплинама, имамо права да се бавимо преиспитивањем поменутих наратива, те да ли сваки лаик који има барем просечан коефицијент интелигенције има право да преиспитује званичну историју користећи се елементарном логиком? С друге стране, поставља се питање: да ли професионални историчари треба да преиспитују званичну научну парадигму или је њихов посао да само понављају оно што је већ пре њих „откривено“?
Угаони камен науке јесте сумња, док је угаони камен вере догма. То конкретно значи следеће. Ја, Душан Илић сам православац и научник. Као верујућем човеку, мени није потребно да доказујем на пример да ли је и помоћу којих процеса Свети Дух сишао на апостоле, у то једноставно верујете или не верујете. Као научнику са друге стране, мени је неопходно да употребљавајући научну апаратуру, константно проверавам истинитост појединих тврдњи, односно исправност конкретних доказа. Чини се да овај поступак није споран ни у једној науци, осим на пољу историје. Ових дана се подигла озбиљна прашина око дефинисања данка у крви, односно свих „благодети“ османске владавине (јер ваљда реч окупација има политички некоректан призвук). Такође, из штампе је изашло дело Дејана Ристића, Митови српске историје, које преиспитује поједине наративе наше прошлости за које су многи мислили да су истинити. Истовремено, из штампе је изашла књига Душана Никодијевића, Јасеновац, између броја и жртве, у којој аутори констатује да су у овом комплексу логора усташе убиле између 99.000 и 208.000 људи, а не преко 700.000 како је досадашња српска историографија говорила. У овом контексту ваља истаћи и услове око уласка Србије у ЕУ које су званичници Немачке испостављали нашим властима пре извесног времена, а који су се између осталог, тицали и преиспитивања нашег односа према прошлости, нарочито по питању Сребренице и других немилих догађаја из блиске нам прошлости. Чини се да један део наших историчара марљиво обавља свој посао, преиспитујући поједине делове српске историје. Сада се поставља питање, да ли је ово преиспитивање дозвољено и када се ради о другим историјским догађајима и процесима?
Из Уџбеника истрорије за седми разред
Конкретно, када бих вам рекао да су нпр. змајеви сишли са неба, помогли Деспоту Ђурђу да подигне најважније здање мога града, Смедеревску тврђаву, а затим нестали, не оставивши иза себе никакав траг, јер им њихова уверења нису налагала да остављају никакве писане трагове, да ли бисте ви у то поверовали? Наравно да не. Када пак, с друге стране, службени историчари о трошку свих нас у школским уџбеницима пишу да су у средњовековној Босни постојали богумили, који су били већинска секта у тој земљи, те како због својих уверења нису оставили никакав материјални траг о свом постојању, али како ми сигурно знамо да су постојали, да ли у то можете да поверујете? Да ли можете само користећи елементарну логику да прихватите „чињеницу“ да су стећци, на којима нигде не пише ништа противно православној теологији, а камоли нешто секташко, заправо једини материјални доказ постојања секте босанских богумила? Како је могуће да сви богумили пређу на другу (исламску) веру за свега неколико година?
Како објаснити чињеницу да Дечанска хрисовуља из 1330. године (коју је иначе од заборава отргао управо поменути Милојевић), која пописује манастирске људе у тада чисто српској западној Метохији, садржи имена попут Аладин, Жан, Балд(о)вин, Брајан, Демон итд? Да нису тада Чакор, Проклетије и Дечани били мултинационалне метрополе налик на Њујорк, те поред Срба и понеког Влаха и Арбанаса имали и Арапе, Французе, Енглезе и друге народе и народности?
Дечанска хрисовуља (Извор: Википедија)
И да ли ико иоле просечно интелигентан може да прихвати тезу да један народ готово нестане пошто над њим дошљаци учине геноцид, па се затим волшебно појави на историјској сцени 700 година касније, сада само под другим именом? Е у тако нешто верује наша службена историјска наука, када говори о томе да су Албанци потомци Илира. Јасно је да је протеклих година било доста претеривања, нарочито код оног дела аутора који су Србе и српске трагове налазили где год су пожелели. Али, то нису радили о трошку свих нас, пореских обвезника, те пошто се њихове тезе не уче у школама, ми их једноставно можемо игнорисати. Међутим, хипотезе званичне науке, који пишу историчари који примају плату из буџета, морају бити под много већом лупом научне јавности, али и јавног мнења. То значи да, ако ће моје дете сутра о деведесетим учити из извора, попут вести и извештаја BBC, CNN и сличних, ја не желим да то ради о мом трошку. Зато бих као правник, који се у својим истраживањима дотиче и правне историје, замолио своје колеге историчаре да буду доследни у преиспитивању националне историје, те понуде квалитетније аргументе о „благодетима“ данка у крви, постојању богумила, досељавању Словена, илирском пореклу Албанаца, недостатку неколико стотина хиљада Срба, које наравно није убила НДХ, него су се вероватно колективно самоубили итд. Такође, замолио бих и званичне лингвисте да ме убеде како поред вампира и шљивовице не постоји више ниједан србизам у другим језицима. Посебно бих замолио званичне демографе да ми мало боље објасне како то Срба нема у неким балканским државама, нпр. у Бугарској и Грчкој.
У све ове званичне наративе може да поверује свако онај ко верује у истинитост наслова овог текста. Ја не могу. Упркос томе, ово је позив колегама научницима да без обзира у шта верују, своје тезе константно преиспитују, али и да прихвате критику јавности уколико им аргументација није нарочито убедљива.
Душан Илић, Институт за европске студије
Categories: Разномислије
Objašnjenje koje traži mladi gospodin je se lako nalazi. Potrebno je samo malo bolje proučiti doaću i stranu naučnu (istorijsku, arheološku i lingvističku) literaturu.
P.S.
naravno, u to ne spada suluda teza o benificijama danka u krvi.
…Kusturica je, mislim, nedavno poceo sa odfalsifikovanjem srpske istorije. Izmisljeno vatikansko doseljavanje (za sta nema ni jednog jedinog doaza) Slovena tj Srba posto Sloveni nisu tada (a ni posle) postojali je ugaoni kamen falsifikat svetske istorije, koji ce imati domino efekat kada se zvanicno razotkrije…U doba Decanske hrisovulje nije bilo Prokletija vec su to bile Trojanske planine sto je J.Cvijic naivno promenio na pritisak sa Zapada (zasto im je to bilo vazno?). Srpski jezik je verovatno najstariji na svetu i svaki izraz ‘indo-evropski’ treba zameniti sa ‘srpski’. Pre 100ak godina preko 80% stanovnistva Soluna su bili Srbi a sada ih nigde nema. Grk Dimitrije je postao svetac zato sto je branio Solun od Srba starosedelaca(??!!!). Itd… Dule, samo nastavi ali ne tako uopsteno vec konkretno.
Odličan odgovor. Podiže raspravu na odgovarajući nivo.
@ Pisum
…toliko je istorijskih falsifikata i unistenih dokumenata. Ne zaboravite sta je bio glavni razlog nemackog bombardovanja Narodne biblioteke 1941 – da se Srbima izbrise istorijsko pamcenje. Evo ako je lako, pronadjite jedno jedino primarno svedocanstvo doseljavanja Srba (Slovena) u 7.v. i to u periodu 300 g. posle doseljavanja – od bilo koga. To je falsifikat iz 17. veka. I kazite koje je pravo ime Justinijana a koje Konstantina Velikog (onog iz Nisa).
Чим се спомене Милош С. Милојевић следбеницима берлинске историјске школе почну да расту рогови.
Милош С. Милојевић је још увек под ембаргом јер се као аутохтониста никако не уклапа у историјску представу Срба којом нам испирају мозак следбеници берлинске школе историје Срба.
Зашто је то тако?
”Но, када се Србија ослобађала у 19. вијеку, поставило се питање њеног образовања, њеног школског система и то је ријешено на најгори могући начин. Ријешено је Доситејем Обрадовићем и њему сличнима. Они су отворили врата, тј. отшкринули, врата тада још нису била потпуно отворена, политичким идеологијама Запада које су потом зацариле као једина научна мисао у Србији. Сви наши умови, једва научени да се прекрсте јер су имали тек по двадесетак година, слани су у Грац, Беч, Берлин и остале западне центре, где су се хтјели не хтјели сусријели и са неописиво великом количином мржње која нема везе са науком, а коју су морали научити под именом историјског критичког правца.
И сви наши научници – не само историчари, филолози, лингвисти, већ и многи други – тамо су учили ту науку. И још су већу грешку правили враћајући се овде и натурајући то што су тамо учили овом народу, овом поднебљу и овом простору. Посљедице њиховога дјеловања се данас виде на најбољи, боље речено на најгори могући начин.”
Андрија Вујовић
@Kobajasi
…cak i neki nasi savremeni istoricari, iskreni rodoljubi koji se i ovde cesto pojavljuju, se drze Stojana Novakovica i ‘kriticke skole’ tj. istorije koju nam je Austrija nametnula. PS za Pisuma – valjda znate (ili cete lako pronaci u nekoj literaturi) da su malopre pomenuti Justinijan i Konstantin bili Srbi? Da li se zna da je Austrija htela da obustavi krediti Srbiji za prugu Beograd-Nis ako ne unisti knjigu M.MIlojevica? Srbija je prvo odbila ali je pod pretnjom vojne intervencije ipak sklonila knjigu koja je lezaa u bunkeru sve do danas. A Austrija nas je ipak napala 40 godina posle toga.
Душан Илић: „Сведоци смо ових дана полемике која се у медијима повела поводом Апела 140 историчара покренутог због деловања Удружења „Милош С. Милојевић“ из Црне Баре, које иначе баштини научно наслеђе овог српског великана из друге половине XIX века“.
Неук, какав сам, одо` ја на Викпедију, и ево шта тамо о Милојевићу стоји:
„…..После Српско-турског рата 1876–78, Милојевић је путовао по српским крајевима који су остали под турском влашћу.
Ширио је националну пропаганду и сакупљао народне песме и старе рукописе. Кума Петкана Шуменковић му је била драгоцен сарадник казивач старих српских народних песми са југа.[43] Саставио је збирку песама Песме и обичаји укупног народа Србског, коју су Стојан Новаковић и Милан Кујунџић Абердар оценили као „узор нереда, небрижљивости и књижевничке немарности“.[1] Најуочљивије преправке које је Милојевић вршио у српским народним песмама састоје се у додавању имена словенских богова, познатих и оних које је он измислио, у стихове песама. Историчар књижевности, Владимир Бован, је закључио да није лако разлучити истинито од лажног у Милојевићевој збирци. На основу неких историчара Милојевић је вероватно највећи кривотворитељ српских народних песама,[1] а поред тога утврђено је да је фалсификовао натписе из средњег века.[1] Милојевића као историчара није толико критиковао – колико је исмејавао, архимандрит Иларион Руварац, припадник критичке историографије, у својим чланцима у црквеном листу.[44] Руски дипломата Иван Јастребов о њему пише да је познати српски књижевни шарлатан, …нека Милојевић и њему слични српски шарлатани измишљају натписе на гробовима, црквама и др., али га у односу на патриотски рад хвали. Арнаути су наводно скинули олово са Дечана и претила је пропаст манастирске цркве, па Јастребов хвали Милојевића: Треба одати признање професору Милојевићу, који је манастир посетио и крајње ревносно истицао неопходност неодложне помоћи. [45] Али, Јастребов више грди него што хвали Милојевићев рад, па даље наводи: …код Милојевића је натпис на том месту измишљен и чиста је кривотворина…, … То је измишљотина својствена Милојевићу…, Милојевић није чак умео ни кривотворину да направи вешто, …да је Руварац имао право да Милојевића назове шарлатаном! Његове књиге би озбиљно требало да се зову Зборник кривотворених натписа из Старе Србије или Зборник тенденциозних измишљотина и обмана. [46]
Пропагатори стваралаштва Милоша С. Милојевића, ратника у Српско-турским ратовима, националног радника и чиновника администрације Кнежевине и Краљевине Србије, члана Српског ученог друштва, очито заборављају следеће чињенице:
1. Његови „Одломци историје српских (југославенских) земаља“ препуни су фантастичних пасуса о боравку „старих“ Срба у централној Азији и у Африци, као и о судару старих Срба са Кинезима.
2. „Народне песме и обичаји укупног народа српског“, у три тома, пуне су измишљене и крајње мистификоване фолклористичке грађе која је још у време свога првог публиковања постала опасна по српске националне интересе у Старој Србији и Македонији, и то у тој мери да ју је стручна критика друге половине XIX века одмах препознала као инсинуације и одбацила.
3. „Путопис дела праве Србије“ врви од фабрикованих и фалсификованих натписа из српског средњег века, али и измишљених српских споменика античког доба што су благовремено критиковала истакнута научна имена, чиме је још за живота Милош С. Милојевић дискредитован и означен као истраживач српске прошлости у чије се информације не може веровати.
4. Књига „Наши манастири и калуђерство“ препуна погрешних имена личности и убикација светосавских епископских седишта на немогуће локације одбачена је још и од књижевно-историјске критике на страницама црквених часописа Кнежевине и Краљевине Србије.
Рад Милоша С. Милојевића и његов списатељски опус су, између бројних угледних имена, јавно и оштро критиковали следећи његови савременици: Иларион Руварац, Стојан Новаковић, Иван Степанович Јастребов, Јован Цвијић и др. О томе постоје бројна сведочанства, а његово уклањање из научне сфере временом је постала трајна и непроменљива чињеница…..“.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%88_%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B
@паја патак
”И то у времену, што рече Милош С. Милојевић, када Срби много више знају о Хотентотима и Тунгузима него о себи самима. У том лудилу ми имамо људе са српским именом и презименом, можда и вјернике Православне цркве, који се воде као наша назови елита, али који већ безмало двеста година спроводе германско-катедристички план на Балкану најсуровије што могу.
Међу њима се у најгорем могућем смислу те ријечи истичу Љубомир Ковачевић, Иларион Руварац, Станоје Станојевић и да не набрајамо даље – а ни данашња Академија се ни по чему не разликује од тих њених германофилних зачетника. Ми смо народ екстрема. Имамо екстремне издајице, а имамо и екстремне родољубе, спремнена највеће могуће жртвовање, што смо небројено пута доказали. У истом том времену када је европеизација захватала сваки део друштва, европске тековине су биле увожене у Београд, гдје би се усталиле па одатле ишле у цијело Српство.
У таквом окружењу, у таквом хаосу јављају се, ничу као Богом благословени плодови, људи који су носили идеју српског народа и жељели да истраже његову прошлост и да се боре за њега. Такви људи су створили још у 19. вијеку један посебан историјски правац, који се не би могао звати “родољубљем”, јер у науци не постоје никакви родољубни системи. Наука може бити родољубива, али родољубив систем у науци може се извргнути у обожавање једног народа, у стварање фашистичке идеологије. Но те наше родољубиве историчаре оптужују да су били романтичари. Није истина, то су били екстреми, у сваком погледу и у сваком смислу. То су људи који су цијели свој живот прошли у неописивим мукама, јер су их сви остали поништавали, пљували и газили, а они су и даље неуморним, Богом благословеним пером писали истине о српском народу. Међу таквим људима, још и прије Милоша Милојевића, истиче се Константин Николајевић, затим долази сам Милојевић, па Сима Лукин Лазић и Панта Срећковић. Пред почетак Другог рата, четрдесетих година, јавља се Анђелија Станчић Спајић, па неумрли Илија Живанчевић. Ту је наравно и највећи српски филолог Милан Будимир, који је жестоко подржавао овај правац, рекавши, упркос свега што се од њега очекивало на Београдском универзитеу, да је свака друга српска ријеч старија од педесет векова. Но њему ни најгори непријатељи нису могли поријећи стручност, јер је један од најзнаменитијих српских филолога, највећих екстрема научних.
Да не бисте мислили да је овакав научни правац пао с неба, и највећи српски етнолог, Веселин Чајкановић, био је аутохтониста, уз Милана Будимира и Милоша С. Милојевића. Значи, највећи српски етнолог, филолог, и историчар били су аутохтонисти. Они су историјским путевима, без икакве романтичарске жеље за које их оптужују, са изразитим критичким апаратом, кренули у истраживање свих могућих извора на које су у својим истраживањима наишли. Милош Милојевић је, зачуђујуће за данашње генерације које мисле да све почиње од њих, прије сто двадесет година користио систем упоредне филологије, који се тек данас обнавља у Београду. Уз то данас ми видимо да његова књига, о којој ћу послије говорити, има неке елементе које ћемо ми можда схватити тек занеких 150 година – ако нас уопште буде било, и ако буде имало коме да се пренесе порука са ових страница.”
Андрија Вујовић
@паја патак
Патина на лажима оновремених отпадника од Српства
их не чини мање лажним, нити њих мањим отпадницима.
Ех, “Паја Патак добио задатак …”
Срби можда и нису најмлађи народ, али су најгеноциднији, свакако. Тј, ако и нису рекордери у апсолутним бројевима жртава, оно вероватно јесу у историјској дужини хронологије геноцида.
Најпре су, дошавши са Карпата (где су претходно учинили геноцид над Скитима), начинили геноцид над Трачанима, Илирима, Дарданцима, Далматима, Панонцима и осталим аутохтоним народима на Балкану, истребивши их да им се и име затрло.
Затим су учинили геноцид над Ромејима (“источним Римљанима”, “византинцима”), прогнавши их са балканских територија на којима су они вековима пре тога мирно живели.
Затим су учинили геноцид над западним Римљанима, преотевши им успут предањску црквену јурисдикцију на Балкану.
Затим су учинили геноцид над богумилима.
Затим над средњовековним економским мигрантима, Турцима (и аутохтоним Бошњацима, које су шовинистички прозвали “потурицама”).
Затим над Македонцима (и Бугарима) у Македонији и јужној Србији.
Затим над Аустријанцима и Угарима, разоривши Аустро-угарску Монархију.
Затим над Црногорцима, приликом анексије Црне Горе у Краљевину СХС.
Затим над етничким Немцима у Србији (“фолксдојчерима”).
Затим над Хрватима и Словенцима, у Блајбургу и на Кочевју (600 000 убијених Хрвата, спрам мање од.100 000 Срба за 4 године рата у НДХ – ко шарлатански или злонамерно доводи у сумњу бројеве, постоје научно верификовани спискови са именима жртава).
Затим економски геноцид великосрпске хегемоније над “свим нашим народима и народностима” у СФРЈ.
Затим неуспешни покушај геноцида над Хрватима у такозваној РС Крајини.
Па затим геноцид у Сребреници.
И, на концу, да се затвори круг, поновни геноцид над Илирима и Дарданцима (“Албанцима”) у Рачку, на Косову и у Топлици (“прешевској долини”).
Императив је да наша деца ово што пре схвате, и што боље науче Академску Историју, јер то је једини начин да се промени српска геноцидна парадигма “Нека буде борба непрестана” и “Србија се умирит не може”. И једина гаранција Мира и Просперитета на Балкану. Зато, сви Учитељи Академске Историје, од школског учитеља у најнижим разредима, преко свештеника и епископа СПЦ, до Академика САНУ, раде за Мир и Просперитет, и Срећну Будућност србске деце.
@Nazalost.. каже : “… Da li se zna da je Austrija htela da obustavi krediti Srbiji za prugu Beograd-Nis ako ne unisti knjigu M.MIlojevica? Srbija je prvo odbila ali je pod pretnjom vojne intervencije ipak sklonila knjigu koja je lezaa u bunkeru sve do danas…“ Добро, нека је и тако, али – где, у ком бункеру све до данас лежи та књига? Да ли ју је @Nazalost.. видео/ла? Како се она зове, о чему се у њој ради?
А и Ви,@ Кобајаши: “…Уз то данас ми видимо да његова књига, о којој ћу послије говорити, има неке елементе које ћемо ми можда схватити тек занеких 150 година – ако нас уопште буде било, и ако буде имало коме да се пренесе порука са ових страница….“. Да ли је то иста књига о којој првопоменујти говори? Да ли је икада издата, или још увек чами у том фамозном бункеру? Ако је тао – онда зашто? Ко то спречава да се изда?
А-пикантно је да ни Ви, ни оај првопоменути ни абера о фалсификатима у којима је Милојевић био ухваћен! Зашто ћутите о томе??
@Срб за @паја патак каже: “Патина на лажима оновремених отпадника од Српства их не чини мање лажним, нити њих мањим отпадницима.
Ех, `Паја Патак добио задатак `…“
Хвала на Вашем луцидном опажању! Захваљујући Вама, сазнао сам да су
Стојан Новаковић Милан Кујунџић Абердар Иларион Руварац, Јован Цвијић и др. све сам отпадник до отпадника од Српства, мада онај Иван Јастребов то није могао бити, јер је био Рус – али и тај је сигурно био отпадник од Руства (или тако некако), зар не?
Што се тиче мог задатка: јесам, добио сам га од логике и здравог разума, а пошто сам и послушан сестрић мог ујке Баје Патка (надам се да сте чули о њему?), који ме је увек поучавао: „Синовче, не веруј свакој будалаштини. Увек провери!“, бавим се овом дискусијом, мада видим да је са таквима сва логика и здрав разум само труд узалуд.
Nedavno sam gledao JAMI DISTRIKT – pozorišnu predstavu Kokana Mladenovica koja problematizuje pitanja nacije i nacionalnih država u 21 veku.
JAMI DISTRIKT je predstava koja se, u formi lažnog dokumentarca, bazira na (izmišljenom), ali mogućem događaju – budućem ratu na Balkanu nastalom iz istih apsurda koji su uzrokovali i prethodni.
U selu Jamena, na tromeđi Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, naučnici su otkrili najstarije paleolitsko naselje u istoriji čovečanstva. Ovo revolucionarno otkriće, od značaja je za čitavo čovečanstvo, ali se za njega posebno interesuju Srbi, Hrvati i Bošnjaci, budući da se praistorijska Jamena, nalazi na teritoriji sve tri države. Budući da svaka država pokušava da ga prisvoji, počinje niz apsurdnih teorija, o tome koji je narod stariji i kome pripada drevna Jamena. Teorije vode sve tri nacije u rat, a u rat se uključuju i sve svetske sile, na različitim stranama. Praistorijska Jamena biva uništena… a broj žrtava veći od 150 000.
Tada nastupa mir i trajno rešenje za Jamenu : ona postaje distrikt pod međunarodnim protektoratom, a transnacionalne kompanije ulažu novac u to da se na prostoru Jamene otvori najveći naučno-zabavni park na svetu. Svi preživeli stanovnici sela Jamena (ima ih oko stotinu) dobijaju posao : u ovom parku, oni će za turiste, glumiti drevne Jamence. Svi dobijaju kostime neandertalaca i plate, a međunarodna zajednica s ponosom ističe kako je stopa nezaposlenosti u Jameni – nula. Sve tri nacije sada su spuštene na nivo paleolitskih ljudi, u službi krupnog kapitala.
паја патак
Чему јед и непријатне речи?
Ваљда у недостатку правих аргумената… па се потеже и фалсификат.
Стара пачија школа, ништа ново!
@ paja patak
… je sto si potpuno izvan ove price ali se bez stida ukljucujes. Mozda I tupavi pseudonim nesto govori. Gubljenje je vremena ista diskutovati ali, hajde, moramo biti strpljivi I sa takvim. Knjiga iz 1872. je mislim nedavno zvanicno objavljena I moze se naci u knjizarama. Inace se moze naci I besplatno na Internetu gde je bila jedino dostupna. Ti Imas samo prazne price a nista konkretno. Kakva glupost da je M.Milojevic ‘uhvacen’ u nekim greskama. Covek je vrsnjak Vuka Karadzica. Ta knjiga je verovatno najvaznija knjiga napisana na srpskom jeziku.
Sta tu sve ima? Npr. Ima hiljade toponima u Aziji koje su Srbi Arijevci odneli odavde 2000 p.n.e I ogromna vecina je ostala nepromenjena. Geneticari su u medjuvremenu potvrdili da preko 150 miliona Indusa/Pakistanaca ima srpske gene, tu nema sumnje. M.Milojevic je koristio stotine referenci I to skoro sve anticki I zapadni tekstovi kao I ruski prevodi. Mnoge toponime je nasao na starim srednjevekovnim kolonijalnim mapama Azije, Afrike I Evrope. Evo, kao primer nekih toponima iz Azije a ima I hiljade drugih I lako je sve to proveriti:
Божан, Милован, Бан, Чујан, Људин, Чедо, Досјела, Сила, Јарак, Милан, Мили, Драгор, Пољача, Шибан, Лука, Зобана, Куна, Цича, Срби, Маро, Лагун, Омча, Рупељ, Моба, Бједа, Богун, Ванка, Додан, Конча р. Шар пл. Србандо гр. Тан, Бушила пл: Чакља пл. Тарчун гр. Мутич језеро, Mутић Рудник, р. Рјечен, Шума, Чадо, Колеба, Чедан, Јара, Серба, Неданвар, Камбача, Зорјан, Oмилин, Сањарни гр. Племе, Горкинца, Симача, Бабуши, Драгојан, Гора, Луч пл. Батан, Сисун, Даља, Гуша, Водуни, Дати, Осучани, Kуси, Жељун, Момин, Ниш. Лађина, Сеча, Сека, Дуљин, Јала, Чедан, Нимучин, Лева, Неман, Ладичудо, Баја, Храгор Хор, Кука, Бајин, Ходода, Шака, Рало, Мучи, Чоногора, Сечар, Гуча, Серби, Момин, Дангуба, Дечан, Гола, Цјела, Гогала, Керуша, Живакиња пл. Бача, р. Јава, Речје, Дичан, Баја, Видин, Вујан, Дидо, Кућа обл. и вар. Ломан гр. Луга долина, Нин, Ноћан, ср: Ниш, Чича, Шишин гр.Јасан ср. Јанша, Jакшa. Биље p. Морава, Сланско, Гујци обл. ….
…itd, na hiljade planina, reka I mesta.
Pronadji knjigu I osvesti se.
Милош Милојевић
ПРЕДГОВОР ОБНОВЉЕНОМ ИЗДАЊУ
“Велика је одговорност, чак и храброст, издати најзабрањенију књигу у историји писане речи.
Књигу, која је требало да постане српска Библија, а ево тек сада после 124 године она је поново угледала светло дана, и то намерно у фототипском издању из пијетета према аутору, са свим штампарским грешкама које су још тада 1872. учињене. Како се догодила та забрана и зашто, ко је забрањивао, ко је тако страшно мрзео да је чак и друге Милојевићеве радове, такође драгоцене, изопштио из српске духовне баштине? На ово мучно питање одговор ће једног дана свакако бити дат.
Мењале су се династије супротних политичких оријентација и непријатељске једна према другој, мењали друштвени системи, мењале чак и државе, а забрана је остајала. Данас књига није забрањена, али, у страха су остале велике очи. Мењале су се и институције, мењала Академија наука и академици, али су листом остајали непријатељи свог некадашњег колеге. Мењали су се патријарси и односи у Цркви, али не и став против Милојевића, смењивала су се поколења али ни у једноме није било довољно смелог издавача. Зашто, побогу?! Како то да баш сви, иако међусобно сукобљени, нађу заједнички језик и заједнички интерес када је Милојевић у питању? Каква их је то политика могла водити, или боље речено порив, током дванаест и по деценија? И шта је то толико “страшно” што је пронашао и написао Милош Милојевић? Да ли је то, ипак, зато, што истина никоме на овом свету не одговара? Најбољи одговор, драги читаоче, налази се у самој књизи.
Милојевић је, дакле, трагао за српском историјом по архивима Пекинга, Москве и Рима и већ то му је био довољан грех, јер се није ослањао на једину званичну Бечко-берлинску историографску школу, која иначе, одише србомржњом и фалсификаторством. А на тој школи почивају научни радови и титуле домаћих историчара и академика. Шта с њима и куд ће онда они, када је Милојевић доказима оборио све силне лажи те школе о Србима. Или, шта ће, на пример, наши фанариоти са својим Грцима који нас научише свему што знамо – писању, сликању, зидању, певању, веровању… пре њих бејасмо крдо – и све то у десетом веку после Христа, шта ће ако Милојевић доказује да су Срби вајали, зидали и писали ћирилицом на свом језику, осам стотина година пре Христа. Разлика је у неких хиљаду осам стотина година, зар не?
Даље, Милојевић је родоначелник лингвистичке теорије у историографији која после толико времена тек данас добија пуни значај и постаје једно од поузданих историјских мерила. На пример, он налази српски језик у именима планина, река, језера и градова на просторима од Балтика до Сицилије и од Пекинга до Броднице (Стразбура), називе који своје значење имају само на српском; налази надгробне споменике исписане српским језиком по читавом Евроазијском копну; даје животописе педесет три српска краља и цара пре Стефана Немање (г) и описује две династије – Свевладовиће и Дрваниће – успешније и дуговечније од Немањића итд, и т.д. Како тешко је то морало пасти онима који слове за истраживаче а немају смисла за то?
Многе поставке из ове књиге већ су доказане савременим научним радовима и књигама више домаћих и страних научника, а последњи је управо стигао од италијанског професора Радивоја Пешића, који не само лингвистички него и антрополошки и археолошки потврђује Милојевићеве тезе.
Анатемисање заборавом и изопштавањем свих његових дела донело је српској култури очекиване и тешке последице. Рукописи необјављених а драгоцених књига из историје и народне баштине највероватније су намерно уништени. Само нам је остало да предпостављамо какво се благо у њима крило и заувек пропало. Колика је нетрпељивост била према овом делу и аутору показује чињеница да никад нико није ни покушао да истражи само наведену библиографију, а некмоли шта друго. Само један историчар истраживао је наводе из ове књиге и то у само једном делу Европе и није нашао ниједну једину нетачност.
Зато је циљ овог обновљеног издања „Одломака” да се од уништења спасе то мало истине, сачуване у свега неколико преосталих примерака књига које су веома оштећене. Такође, „Одломци” су већ на компакт диску, биће умножени, и тако сачувани за будућа поколења.
Неке мање нетачности које ово дело садржи нису од пресудног значаја, управо зато што највећи његов део стоји стамено на необоривим доказима.
У сваком случају, захваљујући добротворима и ентузијастима, ово драгоцено дело српске културе, надамо се, отргнуто је од потпуног заборава и спасено од уништења на које је било осуђено.”
П. Милошевић
… Sopenhauer – nekoliko misli relevantnih za gornju diskusiju:
• Sve istine prolaze kroz tri faze. Prvo se to ismeva. Drugo, agresivno I nasilno joj se protivi. Treće, prihvata se kao nesto samorazumljivo.
• Istine su sve medjusobno povezane, pomazu se, dopunjuju se, dok se zabluda sudara sa svim I svacim.
• Istina moze da ceka, jer ona ima dug zivot pred sobom.
Od svakog identiteta ima jos stariji :)))))) Ovo je samo produzetak “povratka” identitetu nasih “identicnih”, samo doveden do karikaturalnosti.Pa, posto ne mogu da se prepoznaju u ogledalu, mozda mogu u krivom ogledalu.Ko bi pomislio da se istorijska pitanja resavaju na katedri za biologiju, mada moze i u policijskoj stanici, putem DNK analize :)))) Imam utisak da ce sve zavrsiti na Veterinarskom (kom narodu su pripadali prvi majmuni:))))) Istina je duhovita, laz smesna!
Коме је стало да сазна нека се мало позабави Кљосовим па ће схватити колико се он укршта са Милошем С. Милојевићем.
А, временска дистанца је повеличка !!
Bezveze jedno i drugo. Ili megalomanija vs. autošovinizam. Ne šovinizam vs. antišovinizam, nego megalomanija vs. autošovinizam, super-Srbi vs. self-hating-Serbs. Bečko-berlinska škola nije neka antisrpska zavera. Ovim nazivom su pristalice nacionalne romantike označili takozvanu istorijsko-kritičnu metodu istorije koja je postala temelj naučne istorije. A jedan Milojević bio je ekstremni eksponent nacionalne romantike koji je išao dotle da svesno i hotimično falsifikuje i izmišlja srpsku istoriju. Bogu hvala da smo to savladali – nažalost, nacionalna romantika je ostala na snazi kod naših suseda i sa svoje strane prodaje se kao naučna istorija. Imamo, dakle, sukob srpske istorijsko-kritične metode, koju su njezini protivnici pogrdno nazvali bečko-berlinskom školom, i hrvatske, bošnjačke, albanske itd. verzije Milojevića. I kome je do naučne istorije treba da ističe ovaj sukob, ovu razliku, a ne da upliva u antisrbizam čime daje pravo Milojeviću ali ne srpskom! I ne- do antisrpski Milojević je, nažalost, zvanična istorija danas tamo u Hrvate i druge.
…psiholog bi verovatno umeo da u praznim naklapanjima (paja-daka, tata, komentar, carski) odvaga individualne proporcije pojedinih elemenata mesavine – neznanja, frustriranosti, autosovinizma, kukavicluka I zaludnosti. Sta to nagoni te ljude da se javno eksponiraju poput onih egzibicionista sto se kriju iza zbunova, istrcavaju I rasire pred prolaznicima svoj mantil ispod koga nemaju nista osim svog kakvog-takvog prajda? Evo, da testiramo najpametnijeg I najdrcnijeg medju njima.
Carski, hajde da vidimo iz prethodnog – da li su se Srbi doselili na Balkan u 7.v. (jedno jedino ‘kriticko’ ili bilo koje drugo svedocanje), odakle Indusima srpski geni (jedan gen ne moze imati dva izvorista udaljena 7000km), da li su Konstantin I Justinijan bili Srbi, da li je bilo srpskih dinastija I careva/kraljeva pre Nemanje (53 u gornjem Predgovoru), odakle gornji toponimi na Tibetu?
… Dragi citaoci, mislim da vise necemo cuti od hrabrog i ‘kritickog’ Carskog (car – stara srpska rec koju je preuzeo ceo svet I izvedenice – sah, kajzer, cesar).
@Kvalifikovani
za lecenje!Geni mogu biti svinjski ili ljudski, moji ili tvoji, ali srpski ili indijski (Amerikanci i Englezi, Austrijanci i Nemci, imaju vise zajednickog od gena, ali ono sto iz razdvaja je ISTORIJA).Kada bi geni bili istorija i svinje bi bile istorijska bica.
Pored odsustva bilo kakve metode (osim debilnih etimologija), ono sto vas jos starije identiste sustinski karakterise jeste “cilj istrazivanja”, da se iz “najstarosti” Srba zadobije nesto, neko “istorijsko pravo” (na svet, valda), pretvaranje Platona i Njutna u Srbe, opstecovecanska zahvalnost, sta li!Zanimljivo da dok ste bili Egipcani, Indijci, Grci, imali ste kolosalne kulture, a sad, kada ste, konacno, Srbi, vrhunac ste dostigli u marksizmu, Praksis skoli! Svi su jezici nastali iz srpskog, ali na srpskom tesko da je nesto napisano sto je poznato svetu, a da Svedjani, stari Srbi, nisu odlicili da bude poznato:))))
Боже каквих будалаштина овде има.Кад је Милош Милојевић боравио у Пекингу и истраживао њихове архиве.Јел знао кинески,.Панта Срећкович је тврдио да су народне песме прави историјски извор и када су му доказали да краљ Вукашин није убио Уроша Нејаког он је идаље инсистирао на својој тврдњи.Милош Милојевић јесте био заслужни национални радник ,шта год то значило тада али је далеко од историчара.Каве бре Тројанске планине ,па у народу би се сачувао тај назив да га је било.Троја у Скадру ,какве су то будалаштине.Имамо довољно славне историје да прибегавамо будаластим теоријама.Ватикан скрива српску историју.Па какви смо то ми кад неко моше да је сакрије .Јел крије и руску ,шведску историју и који би био разлог ,лакше ће нас покатоличити јел то.
Mislim da je tekst je nedostojan ovog sajta.
Dakle, u Srbiji imamo na više nivoa problem
Jedan nivo je nasilje na Katedru za Istoriju Filozofskog fakuleta u Beogradu gde pokušava da se čistakama zaposlenih pozapošljavaju lažovi (fino rečeno: falisifkatori) istorije koji će se držati haških NATO laži
Drugi problem je što nam takvi pišu knjige za školu gde je istorijska istina ukonjena i umesto nje se pišu laži (fino rečeno: falsifikati)
Na kraju imamo, (koliko sam shvatila a možda i grešim), prevaziđenu pozitivističlku metodologiju kod naših stručnih i čestitih istoričara, koju je jedino Tibor Ž. prevazilazio praveći kreativne konstrukte koji su pretpostavka u koui mogu SMISLENO da se ubace retki podaci koji imamo o nekom periodu.
Autor ovog članka se ne bavi tim stvarima, nego
1. pretvara se da su fantastični radovi Milojevića naučni
2. pretvara se da tu ima neka polemika
3. pretvara se da u njegovom delu ima nešto što bi njegov fentastični pristup stvarima učinio naučnim
4. pretvara se da u činjenice spadaju izmišljotine (“narativ” na savremenom govoru)
5. **** je problem u vezi sa preispitivanjem izmišljotina (“narativ” na savremenom govoru)
Dalje nisam čitala.
Ajde da rezimiram tu vašu raspravu koju sam pročitao od reči do reči. Neću pominjati Milojevića i njegovih 10 kofera spisa uništenih ko zna kada, neću pominjati ništa od toga oko čega se vi svadjate i tvrdite pristalice bilo koje škole. Pomenuću samo jedan istoriski citat iz 1460 i neke.. i to nije Srbin rekao
,,Τριβαλλοι, Σερβλοι, ο δε ευνοζ παλαιοτατον και μεγιοτον των ευνων…
“Tryballos, Serblos, autem gentem esse totius orbis antiquissimam et maximam, compertum habeo…”
у преводу:
Трибали, Срби, на целој земљи су род најстарији и највећи, поуздано знам… “
Izvor: Laonici Chalcocondylae, Atheniensis Historian Libri decem, interprete Conrado Clausero Tiguriano, Parisiis, MDCL. )
Prikazi iz istorije (Ἀποδείξεις ἱστοριῶν, 10 knjiga.