Ако имамо православље, тј. Христа, зашто Дугин толико истиче Хајдегера?
Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)
Још једном, кратко, о четвртој политичкој теорији Александра Дугина. Први текст са том темом написао сам у септембру ове године. Почетком септембра прочитао сам Дугинову књигу Четврта политичка теорија, у преводу Саве Росић, издата 2013. године у Београду. Дугин је почео да се бави са новом политичком теоријом пре више од 10 година. Крајем новембра ове године одржана је промоција те књиге у Београду. Нисам знао за тај догађај, па сам пар дана касније погледао снимак на интернету. У претходном тексту поменуо сам однос између субјекта и објекта, као коментар на Дугиново помињање Декарта.
Драго ми је да је Дугин био у Београду и да је одржана промоција те књиге. Драго ми је да је Дугин био изричит и јасан да четврта политичка теорија мора да буде антифашистичка. Али није јасно како може да буде исто толико и антилиберална. У основи антифашизма је оно најбоље из либерализма, а то најбоље из либерализма долази из хришћанства, јер је у хришћанству личност највиша вредност. И у темељу антифашизма је, такође, поштовање личности, право личности. То не значи да нова политичка теорија треба да буде либерална или неолиберално антифашистичка, јер је „антифашизам“ неолиберала фашистички. Данас се свако ко није либерал проглашава за фашисту и само су либерали субјекти, што је чист фашизам. А либерали (тј. неолиберали) су само трансхуманисти. Зато разумем Дугинов антилиберализам, и ја сам у том смислу антилиберал, и ово није одбрана либерализма, само указујем на то да треба да постоји граница поштовања личности као субјекта – право личности, без обзира на разлике међу људима.
Александар Дугин и Бобана Анђелковић (Фото: Правда)
Бити екстремно антилибералан, значи да се на Западу никада ништа добро није појавило, а сви знамо да то није тако. Па и ако нико од либерала неће ништа слично да каже за нас, ми ћемо то говорити за њих, и то је разлика између хришћана и нехришћана. Ми разликујемо грех од грешника, знамо да човек може да се покаје, волимо и непријатеље своје, итд. Бити екстремно антилибералан, у правном и политичком смислу, значи да се даје предност народу или држави као субјекту у однос у на личност као субјекат и тако се право државе поставља изнад права личности, гуши се све што је индивидуално. У хришћанству постоји склад између индивидуалног и колективног. Делатност хришћана је увек и лична и колективна, или, „лично-саборна“ (Св. Јустин Ћелијски).
Све почиње од индивидуе, са циљем да индивидуа постане личност и да се поштује право личности. Стварање нове политичке теорије или новог уређења друштва, да парафразирам Достојевског, није вредно плача детета; ништа не сме да се ствара на таквим темељима, и нема ширења вере мачем и слично, ако смо православци. Зато је важно да се сваки човек поштује као личност. У Богу нема великих и малих. После може да се тражи да се поштују и колективни идентитети и субјекти (класа, нација, држава…). Народ чине индивидуе, тј. личности, као скуп субјеката, који чини народ субјектом.
Ако имамо православље, тј. Христа, зашто Дугин толико истиче Хајдегера? За Хајдегера може да се каже да је „мрзео либерализам“. Али, да ли може да се каже да је Хајдегер, исто тако, мрзео и фашизам (нацизам)? И сам Дугин каже да је фашизам антилиберализам. Зато ја истичем (после Христовог и учења светих отаца) Жарка Видовића, Достојевског, Ивана Иљина, Хозеа Ортегу и Гасета, Едмунда Берка, Лава Шестова или Серена Кјеркегора, пре него Хајдегера. То не значи да не треба читати Хајдегера, или, да мислим да је и Хајдегер био нациста, него да се не слажем са Дугином, који је у својој књизи Четврта политичка теорија истакао, да Хајдегерова философија треба да буде „главна осовина на коју ће бити нанизано све остало“. Постоји јачи темељ за градњу и „назидање“, па касније у некој фази може да се користи и нешто из Хајдегерове философије, као и од неких либерала.
Александар Дугин (Извор: Печат)
Дугин позива друге људе да стварају нову политичку теорију. „Четврта политичка теорија је отворени пројекат, она није догма, ново политичко учење. Она је предлог како бисмо изнова политички могли да осмислимо модерну… То није моја теорија, они на свој начин тумаче шта би требало да буде четврта политичка теорија али критички део је заједнички – то је критика идеолошког империјализма Запада и то је позив на утврђивање сопствене слободе, идентитета и суверенитета“, рекао је Дугин. У том контексту, Дугин је поменуо и „нову српску идеју“, „нови српски субјекат“ или „сопствену четврту политичку теорију која би се заснивала на Душану Силном, цару Лазару, Његошу, односно на свему ономе што велича српску слободу, независност и српске вредности“. Само што Немањићи, цар Лазар, Његош… нису читали Хајдегера, него су као свој узор и темељ имали Христа, Aпостоле и Свете Оце. Главна осовина светосавске философија живота је Христос.
Можда ће нова српска идеја бити основа за стварање „Балканске конфедерације“.
И можда ће у њеним темељима бити Христос, а не Хајдегерова философија.
Надам се да сам овом серијом текстова бар мало допринео томе.
Прочитајте још
Никола Варагић: Четврта политичка теорија, први део
Никола Варагић: Четврта политичка теорија, други део
Никола Варагић: Православни координатни систем
Никола Варагић: Духовна заједница и осећање дужности
Никола Варагић: Законоправило савремене Србије
Никола Варагић: Позитивни традиционализам
Никола Варагић: Евроазијска унија и Балканска конфедерација
Никола Варагић: Ми то можемо, то је могуће
Никола Варагић: Дугорочни планови
Никола Варагић: Субјекат и објекат
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Поштовани и добродетељни у Христу брате Никола, дубоковидими, сазерцетељни Подвижник Жарко Видовић јесте целовито и истинито одређен према Хајдегеру, то је један сасвим ” многоцени бисер” од ниске бисера Жаркова… Сви Ваши текстови убедили су ме да то засигурно знате и промишљате… Кад би Дугин читао и усвајао Жарка Видовића, Спас наш, Господ Исус Христос био би њему ближи… Као столп на који би се попео да буде даље од Хајдегера, а ближи Благовестију Светом…
У здрављу, са срдачношћу, да Вас и даље читам, поштовани брате Никола…
Dugin pominje toliko Hajdegera zbog njegovog koncepta dasein.
Интересантно је да гос’н Варагић о Дугину зна свашта нешто (нпр. да се, пре више деценија, поигравао с разним облицима окултизма), а 4ПТ, најпознатије Дугиново дело, које је у многим билиотекама већ начео црв времена, је прочитао тек пре три месеца?! Наравно, природно оштроуман, иако касни бар туце година у читању, о разумевању и да не говорим, одмах је видео шта ту не ваља и смислио српску верзију “форпитизма”, некакав амалгам соколских друштава, с кашичицом Грка и прстохватом Румуна и Бугара, или тако неких познатих српских пријатеља. Но, ајде-де, што се мене тиче може човек и даље да се ваља у том бућкуришу за ученике 3. разреда средње текстилне, његов је, али да, услед “необавештености”, пропусти ретку прилику, да постави неколика незгодна питања уваженом филозофу, сад кад је Дугин у Србији, па да укрсти јуначка копља и да напокон пробије ту хајдегеровску наци-фаши-дазајн-љуштуру којом се Александар Гељевич огрнуо… не знам да ли неко заиста верује да дражејши није присуствовао промоцији књиге само зато јер “није знао”, али, ако се, већ месецима, и у наставцима, бави 4ПТ, сецира творце теорије, и реверзним инжењерингом покушава да искује неко српско издање, тешко је поверовати да је, усред силног рада, превидео да папа Дугин долази у најближи комшилук. Но ето, срећа па постоји тај YT, праунук изреке “нисам читао књигу, ал’ сам гледао филм”, па сад Варагић може опет да критикује, на основу видео записа, иако је могао да се сретне са ЛИЧНОШЋУ, том “највишом вредношћу у хришћанству”. Наравно, постоји и могућност да га је, ко’ ономад Добрицу Ћосића, спопао грип, Варагића сунце грејало, “па није гледао телевизију”, но нисам склон том веровању. Биће пре да га је захватио синдром “што се мрчи, када коват нећеш, што збор купиш, кад зборит не смијеш”.
Иначе, свако добро у раду и да, ако Бог да, ускоро присуствујемо промоцији књиге “Српска четврта политичка теорија”, па да позовемо Гељевича да седи у публици и слуша… а и да постави које питање.
Da-sein je Tu-bitak.Tu-bitak je covek (mada ne svaki ili tacnije bilo-ko, koje Hajdeger naziva bezlicnim Se, vec samo onaj sposoban na autenticnu egzistenciju), jer samo covek bivstvuje u odnosu spram bitka i tek kroz taj odnos odnosi se prema sebi kao onome “Tu” bitka.Medjutim, i bitak bivstvuje kroz taj odnos Tu-bitka prema njemu, pa Hajdeger cak kaze da ni nema bitka bez coveka (i to je glavna muka Hajdegera, kako osloboditi bitak te “zavisnosti” od odnosenja Tu-bitka spram bitka, a time i klasicnog koncepta subjektiviteta kao onog konstitutivnog).Da bi resio ovaj problem, Hajdeger se u tekstovima “Prostor i umetnost” i “Izvor umetnickog dela” bavi svojevrsnom topologijom (topografijom) problematizujuci mesto onog “Tu” kroz pitanje s-mestanja istine u svet (koje Hajdeger vidi u umetnickom delu, ciju sustinu shvata kao poeziju, u smislu grckog pojezisa, kao pro-izvodeceg iznosenja u vidljivo-pojavljivanja, da bi dosao do pitanja “stanovanja”, jer covek stanuje u jeziku, poetski…).Kroz tu topografiju s-mestanja istine u svet iz kojeg (smestanja) je tek moguce bilo koje “Gde”, pa i ono “Tu” Tu-bitka, Hajdeger dolazi do teze o s-mestanju kao sporu zemlje i sveta, iz cega se moze izvesti odredjena hajdegerovska “geopolitika” i antiglobalizam (uslovno, Hajdeger je kulturni relativista i istorijski diskontinualista).Dekle iz njegovih teza o sukobu zemlje i sveta, predelu i otvorenosti, uz najpoznatijeg “topografa” Karla Smita i njegovu razliku izmedju Poretka (Ordnung) i S-mestenosti (Ortung), zemlje i mora, da se izvesti nesto i za Dugina
Kakve sve ovo ima veze sa grckim stubovima i promenom njihove uloge od nosece u dekorativnu i preuzimanju nosece uloge od strane zida, o prostoru i vremenu muzeja, o muzejima bez zidova, a diskusija o tome je, uz moj nemerljivi doprinos, vodjena sinoc, saznali biste i vi – komentatori “Stanja stvari”, samo da mi ne lupate onolike minuse :)))))
Inace, Hajdegerova kritika subjekt-objekt odnosa, Dekartovskog cogito, matematizacije sveta i saznanja, poistovecivanja istine sa istinitoscu iskaza, zasto Njutnovo shvatanje gravitacije nije nikakav napredak u odnosu na Aristotelovo, se moze naci od 55 do 112 str. Hajdegerove knjige “Pitanje o stvari:Kantova teza o bitku”.
Никако да напипам: шта је 4 политичка теорија? Већ сам доста сазнао о томе шта није, али ми то још не прави слику онога шта јесте.
Слажем се са А. Дугиним. За мене је сасвим нормално НЕ ПРИХВАТАЊЕ ЛИБРТАРИЈАНСТВА = ЛИБЕРАЛИЗМА или НЕОЛИБЕРСЛИЗМА = ФАШИЗМА или НЕОФАШИЗМА. Целокупна западно-европска и англоамеричка наука, философија и идеологија заснива се на наведеном. Александар Б. Ђурић, **********
” почео да се бави => са <= новом политичком теоријом "
Где је ту писменост, лектор или уредник ?!
Паметовање неписменог …
Ovde je rasprava otisla u prebrojavanje zareza, to je neka vrsta zamene za prebrojavanje krvnih zrnaca. Kada smo kod lektora i gramatike, nekadasnji izdavacki gigant BIGZ u predgovoru Koplstonove “Istorije filozifije: Grcka i Rim” ostavlja izraz “obadva” koji je napisao pisac predgovora i uvazeni znalac anticke filosofije.Dakle, desava se i najboljima.Elem. autor je iz svega moga da nauci koliko su Srbi nefilosofska nacija.Kod njih se sve zavrsava na onome sto vide, cuju i pojedu, pa nije ni cudo kako im se obracaju politicari i koga dovode na vlast.
@Komentar ceka izvinjenje
Не мислим да смо нефилософска нација. То можда важи за онај део народ који је учио марксистичку философију, па им Хајдегер дође као откровење.
Ми православни имамо светосавску философију живота, Јустин Поповић је био међу оснивачима Српског философског друштва, сваки добар теолог је и добар философ…
,,Философија је потребна, јер је једно чувати овце и волове, а друго управљати људским душама” (Св. Василије Велики).
Jesmo nefilosofska nacija.Teologija, i grcko ime joj kaze, je samo deo filosofije, mozda prvi, ali deo, a vrlo duhovite rasprave oko darvinizma samo pokazuju nizak nivo filosofskog obrazovanja medju “teolozima”, valda bogoslovima, i naucnicima.Hajdeger je davno otkrovenje, a problem njegove “topologije”, prostornog preokreta u filosofiji, vrlo aktuelan na Zapadu (naravno, ne i kod nas).Mi, nepravoslavni, nemamo nikakvu filosofiju niti imamo nekog da nam upravlja dusama, pa moramo da ucimo, mislimo i sami se bavimo svojim dusama, njihovim razlikama spram subjekta, Drugog, Stranog… :)))
Ah, da, ima Hajdegerova rasprava koja pokazuje da je teologija po nacinu na koji postavlja pitanja bliza nauci, fizici i hemiji, nego filozofiji (Hajdeger:”Filozofija, metafizika, teologija”)
@Komentar ceka izvinjenje
Али то је разлика између живог Бога, Бога који је Личност, и философских апстракција, бога који је појам. Пошто је ближа извору живота, ближа је и физици и хемији, и то није негативно по теологију.
Зато је Јустин Поповић написао: ,,Човек је Христовим оваплоћењем ухватио у тело – најсуптилнију, најудаљенију, најсавршенију реалност… У богочовечанском методу живота нема ничег нереалног, апстрактног, хипотетичног. Ту је све реално неодољивом реалношћу, јер се све заснива на опиту и искуству… Богочовечански метод је емпиричан, прагматичан…”
Од Христа нема бољег водича за душу.
Ако нисте прочитали, препоручујем:
СВЕТОСАВЉЕ КАО ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА
Архимандрит Др ЈУСТИН ПОПОВИЋ
https://svetosavlje.org/svetosavlje-kao-filosofija-zivota/