Читави период узраслих банстава и краљевстава обиљежило је народно име: Срби, које је назначено у непребројним државним хартијама

Његово преосвештенство, владика Василије: „Kaо Срби Србима”

Владика Василије (Петровић). Извор: Википедија

Владика црногорски Василије (Петровић) управљао је Црквом у Црној Гори, најприје, скупа са старим владиком Савом, а касније самостално. Познат је по саставу „Историје Црне Горе“ и три путовања у Русију. Није имао стварну јурисдикцију над цјелином српско-православне Боке, јер је одбијан од стране Новљана. У овоме чланку немам намјеру износити његову биографију, већ само указати на једно писмо које је у јесен 1763. године упутио Дубровачкој републици. Писмо је објављивао Јевто Миловић.

И ово је прилика да упозорим на појаве које су захватиле друштвени простор Црне Горе (и не само Црне Горе) током поступка издвајања ове републике из састава Југославије. Ноторна је чињеница да су се Црногорци сматрали Србима и то одређење се храни у свим саборским актима Старе Црне Горе насталим током 18. вијека.

Када данас ово пишем ја немам нити у примислима намјеру да допринесем усмјеравању политичког хода Црне Горе у било ком правцу. Пишем то и као аутор који је увјерен да организоване нережимске политичке снаге у Црној Гори доприносе катастрофичним исходима националног питања Срба у Црној Гори. Не само непрегледни низ политичких – изборних пораза, већ и пројектована медијска хиперинфлација, допринјеле су „потрошености“ политичких организација, то јест, десензибилизацији бирачког тијела на политичке структуре које овдје дјелују током последњих двадесет година. Убјеђен сам да је у тражењу излаза са српски народ у Црној Гори неопходно платформско прекомпоновање ових партија и сасвим несумњиво, персонална промјена. Нова лица или ново лице. За српски народ у Црној Гори је најбоље да се изнова организује.

Горан Ж. Комар

Опажам да у црногорском друштву, у његовом грађанском оквиру, постоји висок демократски потенцијал и он је у протеклом изборном процесу јасно показан. Чини ми се да је чешће и са више пажње г. Ђукановић говорио о непартијским личностима него о противницима из редова противрежимских странака. Режим је одавно познао потенцијал и расадничку снагу тога дијела друштва, али тај дио друштва неће доприњети његовом рушењу. Режим се самоурушава по сопственој природи.

Један од путева за урушавање је снажно медијско форсирање тезе о праисторијским етногенетским исходиштима Црногораца – процес какав је истовјетно обиљежио албански културни простор у 20. вијеку. То је поступак који је незаустављив и он ће водити значајан дио друштва у странпутицу и самоизолацију. Темељна одредница која представља историјску категорију, архивски и литерарно поткријепљену чињеницу, према којој се у укупном археографском наносу може орјентисати и сензибилисати круг присталица црногорске етничке самобитности је: Дукља. Давно хришћанско краљевство. Није се, притом, у „дубинским“ захватима могуће орјентисати према одредници: Црна Гора, јер се ово име јавља касно. У вријеме када се јавља, већ се урушавају околне хришћанске државе. Читави период узраслих банстава и краљевстава, међутим, обиљежило је народно име: Срби, које је назначено у непребројним државним хартијама. То је проблем. Чак се то име указује као једини стабилни етноним у титулатурама сред низа предјелних ознака. У Црној Гори је постојао велики низ епископа и митрополита прије владике Данила који је личност завршнице 17. и првих деценија 18. вијека. Он је устоличен у Сечују од пећког патријарха Арсенија. Тако и његови претходници бијаху дијелом Цркве Срба. Јер су били Срби. О митрополитима Петровићима сви знају и вјерујем да тежишну пажњу треба посветити предпетровићким митрополитима Црне Горе. Срби су народ који као и други народи граде клупко тзв. „сједелачких“ претхришћанских формација Балкана и пришавших у временима аварско-словенске колонизације тога простора. У наше вријеме, окупираност генетичким мапирањима, придоноси сазнањима о гену који је доминанатан у балканској народносној структури. На основу таквих сазнања, овдје се настоји на формирању мишљења о етногенетској посебности дијела темељног балканског клупка народа што представља плитку манипулацију.

Гроб владике Василија у Петрограду. Титула: „Митрополит скендеријски, приморски, све Црне Горе и патријашког трона сербског егзарх” (Извор: Википедија)

Стјеновита Црна Гора, земља веома ограниченог просторног обухвата, дуго је чувала фактичку слободу. Сваки Црногорац је знао да је дио једног истог народа чије је име познавао цијели свијет и у часовима тешких угрожавања од стране Турске империје, црногорски народно-црквени сабори су издавали декларације које су говориле искључиво о припадности српском народу. Ријеч „цвијет“ нису изњедриле политичке и културне прилике 19. вијека у којем су пројављене политички уобличене идеје јужнословенских свезивања, већ управо 18. вијек и црногорска писма Млечанима (цвијет србства). Ево, на примјер, Бокељи су се 1848. године декларисали као „Славеносерби“. Када се током касног 19. вијека у археографском приносу детектују и мапирају народна имена, од ма кога да су давана, наћи ће се штошта. На примјер: Илири (Иљури), Срби, Рашани (Расцијани, Раци). Према одредници „Срби“ орјентисан је и сензибилисан друштвени простор Црне Горе током 18. вијека. Црногорци се тада изјашњавају и свијету представљају и назначују српским именом. То је неоспорно. Један од таквих докумената је и писмо митрополита Василија Петровића Дубровачкој републици 1763. које бисмо овдје још једном објавили.

„… Од времена старе господе сербске, а најпослијед од господина Ивана Чернојевича, како је остављен аманат њихов у ваше републике за коју ствар имамо свједожбу писма у нашу канцеларију черногорску на Цетиње. У прошле године бијаше се народ војени черногорски подига војеноју рукоју искат они аманат от земље и асприх оне наше старе господе сербске. И зато ми оба брата, ми митрополита, за препоруку пресвијетлога господина везира босанскога учинисмо мир с вашом државом и Черном Гором. И будући сад вашијема људма от Церне Горе мирно живљење, иштемо от ваше високо почтене републике помоћ да учините нашој церкви и народу черногорскому једном сумом от асприх, како Срби Сербима и својијема сусједима, ствар која ће ви бит за славу вашу и дику по свема царствима и за бољи ваш интерес у будушта времена…“.

Писмо су послали владике Сава и Василије Петровићи.

ИСПРАВКА: Ранија верзија овог чланка, у последњој реченици преписа писма, садржавала је погрешно дуку уместо дику (9. 12. 2019 у 21:59).

Categories: Аз и буки

Tags: Јевто Миловић, Горан Ж. Комар, Срби, Црна Гора, Црногорци, владика Василије (Петровић)