Овај резултат малог референдума показује да наметање политичке коректности ипак представља насиље над женама, а не услугу потлаченом полу
Бошко Мијатовић (Фото: Медија центар)
Да се са неколико речи надовежем на текст Слободана Самарџића.
А како жене себе титулишу? У јавности је наметнут утисак да су жене на страни тзв. родно осетљивог језика, што је вероватно настало под утицајем светских трендова политичке коректности и пропаганде коју производе малобројне родно осетљиве жене у нас, а да су против конзервативни балкански мушкарци. Али, истина је на другој страни.
Ту скоро покушао сам да на експерименталан начин установим како цивилизоване жене Србије титулишу саме себе. Мајску жалбу у случају плагијата Синише Малог, коју је као први потписао Душан Теодоровић, потписао је велики број наставника Београдског универзитета, једино овлашћених лица да поднесу жалбу. Згодна карактеристика ове жалбе је чињеница да су потписници све податке (име и презиме, титула итд) својеручно уписивали у формулар, тако да се лепо може видети њихов став према тзв. родно осетљивом језику. Ево жалбе овде.
Избор потписа из жалбе
Један број жена је у одговарајућу колони уписао полно неодређен, скраћен облик као ред. проф. и слично. Али, 71 жена је навела пун облик титуле коју поседује и резултат је овакав: 55 жена је навело своју титулу у „мушком“, односно уобичајеном заједничком облику (редовни професор, доцент итд), док је само 16 уписало „женски“ облик титула (редовна професорка, доценткиња и слично). Убедљив пораз тзв. родно осетљивог језика међу самим женама.
Овај резултат малог референдума показује да наметање политичке коректности ипак представља насиље над женама, а не услугу потлаченом полу. А насиље није лепа ствар, зар не?
Опрема: Стање ствари
Прочитајте још
Categories: Преносимо
Нико деценијама није обрадио сличне спискове према писму – ћирилица : латиница. Ту је, на основу дате слике, ситуација знатно гора него с родним облицима именица.
Али, какви доктори, таква и култура и однос према језику.
А зашто Ви, Србски, не седнете и не направите такав преглед, врло је лако. Имате линк, имате оловку, и само ударајте штрикле уместо да приговарате другима што не одраде оно што је, по Вашем мишљењу, веома важно.
Поштовани г. Мијатовићу,
Нисам никоме приговорио на начин на који Ви мислите. Моја опаска се односила на саме потписнике и њихов упис у дати образац.
Иначе, урадио сам два солидно заснована и обрађена истраживања до сада, има томе више година – једно на узорку од око 1.000 младих људи, а друго о свим натписима у једној целој трговачкој улици у центру града. Резултате оба сам објавио на интернету тада, написао и по који чланак.
Зато сам помислио да би било добро да неко други, ко је продорнији, има признато име и коме су доступни медији … Али, не, било би џаба и тада, никога то не занима. Да је ико хтео да зна постотке људи који претежно користе једно, односно друго писмо, то је могло лако да се сазна путем једног јединог додатног питања у редовним пописима грађана.
cp6cku
Анкета је врло проста.
Само треба ићи од локала до локала и видети на којем су писму натписи или фирме.
Гарантујем да је 90% латинице по Београду, који је латинизован град!
Кобајаши@
Требало би да је тако, али, веома често није. Код нас је проблем неретко у пристрасности, односно необјективности онога ко ради истраживање, колико и у незнању.
На пример, многи који се баве питањем писма су тврдили да је у Кнез Михајловој улици у Београду само 3% натписа у ћирилици. Или, касније, 10%, свеједно.
Како је мени било очигледно да то није истина, једном сам систематски бројао све те натписе. Како? Пре свега, нисам бројао натписе на страном језику (Butterfly, на пример) јер представљају речи из страних језика, а не српског. Што многима није јасно из неког разлога. Требало би да нас занима како је српски исписан, а не удео натписа на страним језицима у укупном броју натписа. То би могао да буде занимљив предмет истраживања, али не спада у област питања писма СРПСКОГ језика.
Затим, ја сам бројао СВЕ јавне натписе. Дакле, не само рекламе на продавницама. Јавни натписи су и име улице на одговарајућој табли, и испис на, на пример, табли “Удружење слепих и слабовидих особа”, и натпис на металној пирамиди испред САНУ, и стари натписи на зградама (“Задужбина ….”), дакле – сви, и програм концерата, и реклама за изложбу у Галерији УЛУС …
Тако је испало да је око 50% натписа на српском језику у Кнез Михајловој улици на једном, односно другом писму.
Ја знам прилично добро методологију истраживања. Прилагођавање његових метода и резултата у складу с нечијим интересима, колико ми је страно, толико сматрам да је некорисно, често и штетно. На жалост, код нас је тај, назвао бих га политички приступ, прилично распрострањен.
@cp6cku
https://zekaonica.blogspot.com/2015/01/blog-post_85.html
Кнез Михајлова није цео Београд!
Кобајаши@ “Кнез Михајлова није цео Београд!”
Наравно, али, ја сам се позабавио њоме јер је она готово искључиво навођена као пример.
Докторат за господина!