Марита Мартиновић Сопта која је именована за амбасадора БиХ у Чешкој не само да нема одговарајућу школску спрему већ је у јавности величала припадника ХОС-а

Мартина Млинаревиц Сопта (Фотографије: Фронтал)

Предсједништво БиХ именовало је Мариту Млинаревић Сопту за амбасадора БиХ у Чешкој. Међутим, како наводе на порталу Фронтал, ова књижевница из Љубушког није завршила факултет што је елиминациони услов за ову позицију за коју је прописана висока стручна спрема.

Пријаву овог случаја, према писању овог портала, СИПА-и и Фронталу проследила је особа запослена у заједничким органима.

Мартину Милинаревић Сопту за амбасадора у Чешкој предложио је Жељко Комшић, али је формално као предсједавајући Предсједништва њен избор потписао Милорад Додик.

Млинаревић Сопта је у биографији коју је предала, под ставком образовање навела „Средња медицинска школа Мостар, зуботехничар“ и „Свеучилиште у Мостару, студиј енглеске књижевности и хрватског језика“. Међутим, Млинаревић Сопта није дипломирала, те је навођење факултета на коме је студирала инсинуација, која треба да замаскира недостатак дипломе. У биографији се морају навести стечени степени образовања, а не уписани и незавршени факултети.

Превара је откривена када је Млинаревић Сопта прво добила агреман од Чешке, а од министарства спољних послова БиХ позив да достави документацију и одазове обуци коју пролазе сви амбасадори. Диплома није достављена, а незванично је Млинаревић Сопта особи задуженој за правне послове 15. октобра преко телефона рекла да је „предсједништву рекла да она нема диплому“.

Уколико је то тачно, одговорност иде до Комшића, који ју је предложио, а потом довео у заблуду Додика, који је потписао именовање кандидату који не испуњава услове. И ту се отвара питање да ли је то урађено да би се направила афера која би била Додиков политички минус, или је Комшић бескрупулозно хтио да својој пуленки обезбиједи синекуру без обзира на закон.

Службена белешка да Мартина Млинаревић Сопта није поднела диплому о високој стручној спреми након добијања агремана из Чешке

Овдје не треба да збуни то што је Чешка дала агреман, јер је питање услова које кандидат испуњава ствар искључиво БХ прописа. За именовање на амбасадорску функцију, закон предвиђа неколико једноставних услова: Да је предложени држављанин БиХ, да се против њега не води кривични поступак, да зна енглески или неки од службених језика земаља ЕУ, те да има универзитетску диплому! Дакле, њено именовање би било кршење закона БиХ, и са тим земља у коју је БиХ шаље нема никакве везе.

Оно што је још већи скандал јесте то што читав случај не излази у јавност, а сви актери се понашају саучеснички. Чак ни министарство спољних послова није оштрије реаговало на неправилности. Занимљиво је да је „кртица“ у редовима министарства спољних послова БиХ до сада радила прилично активно, па су бирани медији увијек имали информације ко су приједлози за амбасадоре и конзуле, па би се против њих водила кампања. Изузетак је једино што су предложени били искључиво Срби и Хрвати.

Иако је Млинаревић Сопта Хрватица (премда је од заговорника трећег ентитета постала фаворит псеудограђанске опције), као приједлог „халал члана предсједништва“ Жељка Комшића она медијима који „редовно прате незаконите радње“ очито није занимљива. У преводу, прогонимо само „њихове“ а „наше“ не дирамо, какви год да су.

Према писању Фронтала надлежне институције још увек ћуте о овом случају.

Док из предсједништва БиХ све три главе ћуте, из Министарства спољних послова свој одговор шаљу. Поштом, не мејлом. Па чекамо да видимо шта кажу.

За то вријеме прича око Мартине Млинаревић Сопте постаје све занимљивија. Наиме, Комшићева неквалификована амбасадорка прошла је занимљив пут, од залагања за трећи ентитет до фине грађанске опције, а у међувремену је писала оде непресуђеном злочинцу Блажу Краљевићу.

Србе коље Краљевићу Блаже

Краљевић је био заповједник ХОС (хрватске одбрамбене снаге) који је дошао у сукоб са ХВО, будући да нису били довољно усташки орјентисани за његов укус, па је нашао себи прикладније мјесто – тзв. Армију БиХ.

До елиминације Краљевића и његових сарадника 1992., ХОС је починио бројне злочине над Србима у Херцеговини. Угледни чапљински брачни пар Кузман након тортуре у Дретељу је преклан. Недавно преминула Олга Драшко о томе што су прошле заробљенице у Дретељу 1, написала је исцрпну књигу.

Та хероина Србима у БиХ готово је непозната. Ради се о жени која је до краја живота тражила правду и прогонила своје силоватеље. Више хосоваца осуђено је касније за бруталне ратне злочине, попут Едиба Буљубашића. Неки су и данас у бјекству, попут Мире Христића, који се крије у Хрватској.

Комшићева политичка еволуција: Блажа Краљевића замијенио Јосипом Брозом

Фатална привлачност између штовалаца неоусташа и грађаниста у БиХ се наставља. Комшић је прије ДФ био члан СДП, странке која је у коалицију примила ХСП, неоусташку странку која у својим канцеларијама држи бисте Анте Павелића, све како би елиминисали ХДЗ из власти 2010.

Жељко Комшић на састанку. Иза је портрет Јосипа Броза Тита у позним годинама

Сам Комшић је у канцеларијама држао портрет Блажа Краљевића који је своју војску, мултиетничку дабоме, поздрављао са За Дом Спремни. Након што су судови почели да се баве хосовцима, Комшић је Краљевићев портрет замијенио Јосипом Брозом

Као прилог разумијевању љубави и преклапању интереса оних који би „недјељиву БиХ“ и оних који сањају „Хрватску на Дрини“ дајемо подсјећање на текст М. М. Сопте из 2006. у којој велича Краљевића:

Двадесет митраљеза за Блажа

Он је био војник система. Добар војник лошег система.

Неки дан гледам што на Википедији пише о Љубушком и поглед ми се заустави на поднаслову „славни људи“. Сасвим случајно у то вријеме код нас се задесило мало друштванце моје сестре, па их мало пропитам знају ли они икога с наведене листе.

Вокс попули тинејџерица упознат је с фра Ловром Шитовићем јер им у тој улици живи нека пријатељица с плеса и Максом Лубурићем јер има „она нека пјесма што се не смије пјевати“.

Блаж Краљевић? Незаинтересирана екипа слијеже раменима и одједном скреће с теме у замршену, сочну причу о неком малом Краљевићу који вози бе-ем-ве и хода с неком из неког разреда. Тотални мисандрстуд.

Он је тема која се не спомиње. Он је рана која боли и данас након толико година, свом жестином издаје, презиром несхваћања и лудилом рата које је изобличило људе на најгори могући начин.

Била сам мала, али памтим ситнице.

Утишано небо у ишчекивању слиједеће заглушујуће наранчасте експлозије. Погнута стабла смокава низ ријеку. Воду црвену од крви што отиче према мору. Чврсти стисак руке у посивјелом склоништу до којег допиру само два равномјерна снопа свијетлости.

Кровове који само нестају, као кад отпушеш стручак маслачака у шаци. Кидање градова пуцњевима…на кришке. Сурови осјећај рушења свега, без повратка.

Кажу да је било вруће тог деветог дана у коловозу 1992.

Преко брда склизнуле су оне велике пурпурне кугле пуне топлине. Тако је то. Чим почне љето Бог као да заигра кликера и у Херцеговину гурне оне највруће које посједује, без питања и са претпоставком да људи ткани од камена могу издржати ту температуру.

Поподневни сати у Крушеву, још једног уобичајеног дана навикнутог на пуцњеве и гранате, осим којих ништа друго није реметило кршевиту свакодневицу малог мјеста на излазу из града.

И апсолутно ништа на том савршено избалансираном хоризонту није наговјештавало сачекушу. Форензичким рјечником – масакр до непрепознатљивости.

Цестом се возио Блаж Краљевић. И још нека имена. Медић Марио, Максић Осман, Делић Шахдо, Стјепановић Марко, Приморац Винко, Гранић Иван, Чуљак Гордан, Крастићи Расим.

Братство и јединство? Визионари. Пркосни луђаци.

Грчевити покушај обране ове сада тако растурене земље. Утопистичка визија хрватско-муслиманског заједништва у поносној уроти против зла. За спас градова, дјеце и будућности.

Не подилазећи жељама „Великих“, њиховим идеологијама подјела по принципу „мало теби, мало мени“. Једини који су се супротставили непробојном штиту богова. Вјерујући да рат није потребан.

Вјерујући да се само заједно можемо одупријети сили која је рушила све пред собом.

Двадесет аутоматских пушака зауставило је наду. Рафална паљба из засједе. Храбра крв по изрешетаном ауту. Откидање од тла. Језиво грчење идеала у прстима. Горки окус несвјестице на вршку језика. Падање у понор које не престаје. И само одједном… заувијек заклопљене очи.

Прије неголи су задњи пут угледале хладнокрвна лица „субраће“. Страшне очи превараната којима рука није нимало дрхтала у том очајничком покољу по налогу дугачке заповједне линије од четири кључна човјека.

Широкобријешки разбојник, грудски „предсједник измишљене државе“, шеф војске и на крају Врховни поглавица. Мој наклон господо злочинци. Ал’ о мртвима све најбоље.

Рад Мартине Млинаревић Сопте о злочинцу Блажу Краљевићу

Вишеструко убојство на периферији никад неће бити расвијетљено. Остало је већа мистерија од НЛО-а и фама око њега вјеројатно никад неће ни престати. Они који нису по директној, родбинској или градској вези дотакнути са случајем засигурно имају мали милијун својих верзија истине.

Ја заступам ову патетичну и наивну, по којој је убијен човјек који је имао сан. Онако Лутхеровски. И који је сањао земљу каква је била. Сретну и нераскидану. Који је желио свим снагама отјерати зло и успоставити мир.

Као такав сметао је појединцима којима је одговарао рат. Којима је рат доносио профит, шверц дрогом, нафтом, органима. Којима је рат остваривао наполеонску пожуду за што већим територијем.

Тај коловошки дан моју земљу одвео је у потпуни колапс. У респираторско стање у којем и данас лежи једва се одржавајући на животу, уз „свесрдну помоћ“ људи са страним заставама на еполетама. Једина земља на свијету која нема ријечи у химни јер бисмо се и због тога потукли. Због најбаналнијих разлога у људима ври крв. „Домољубна“ жеља за шамарањем, тучама и убојствима.

Докле ћемо носити утеге прошлости и громогласно уз језиве пароле подржавати оне који нас свађају, који нам од стварности чине расуло, бјесомучно чезнући за јачом и дубљом мржњом коју упућујемо једни према другима сваки дан, док они – три владајуће опције, сједе заједно у топлим ресторанима и смију се глупом и блесавом народу који сам тоне све очајније према дну.

Сваки пут кад прођем покрај спомен-обиљежја Блажу Краљевићу, под кожом затитрају живци.

У сваком камену на Крушеву уцртани су снови, разбијени идеали, дуго ишчекивана постигнућа, неочекивана изненађења, прасак радости, порази и побједе…све то у тим изрезбареним именима који су сањали живот. А живот није умјетна држава с умјетним дисањем.

Живот су шарене торте за рођендан, отворени прозори и штрик препун чистог рубља, љуљачке под орахом, прочитане књиге, тихе шетње, далека путовања, дјечји смијех, загрљаји прије доктора, прије испита, послије ноћне море… Живот је слобода.

Испред мене покидана ниска бисера. Прошлост која не да мира.

А ноћ се навлачи небом као застор по знојном челу главних глумаца.

Хоће ли ово икад бити представа са сретним завршетком?

Публика још чека…

Опрема: Стање ствари

(Фронтал, 18. 11/2. 12 2019)

Categories: Преносимо

Tags: БиХ, Жељко Комшић, Марита Млинаревић Сопта, Марко Шикуљак, Милорад Додик, Фронтал, ХОС