Драго Пилсел: Ја, син усташа, кажем вам – покајмо се и помиримо се

Ствар је врло једноставна и неће бити скривених порука: морамо се осјећати судионицима, сукривцима особито ако шутимо пред неправдом и безакоњем, мржњом или нетолеранцијом

Драго Пилсел (Фото: Политика)

Мало људи у Хрватској зна, или се заборавља, да је у селу Кућанци, општина Магаденовац (недалеко од Доњег Михољца), рођен патријарх Павле и да је само због те чињенице у децембру 1991. до темеља минирана црква у којој је крштен. Знамо то добро, село Кућанци је било далеко од фронте, минирање православног храма је носило поруку Србима: „Ми вас овдје не желимо.” Кућанци су мало, али амблематично и важно мјесто када говоримо о суживоту Хрвата и Срба. За Кућанце, написао ми је ових дана мој пријатељ и мјесни западнославонски владика Јован Ћулибрк: „Најважније је да се надамо да они постану мјесто мира и сусрета.”

У суботу 16. новембра у Кућанцима се окупило силно мноштво, јер је патријарх српски Иринеј предводио архијерејску литургију и поновно посветио изнова саграђени храм. То је израван повод за тему коју сам одабрао за ово моје прво јављање у „Политици”, потреба да мало сагледамо ситуацију и сами себи одговоримо на питање: Како стојимо када је ријеч о кајању и о помирењу између нас Срба и Хрвата?

Архијереји СПЦ у Цркви у Кућанцима (Фото: Фејсбук страница цркве у Кућанцима)

Елем, Иринеј је славио у заједништву с петнаестак епископа и неколико десетака свештеника. Храм, посвећен апостолима светом Петру и Павлу, а изграђен на темељима старе дрвене цркве светог Георгија, миниран је и до темеља уништен, понављам, у децембру 1991. а градња је трајала скоро десет година. Ово је прво што ваља истакнути: у обнови је у великој мјери судјеловала општина Магаденовац којом руководи Стјепан Живковић (из коалиције хрватских странака коју предводи у Хрватској владајући ХДЗ). Био је то начин да се прихвати одговорност, барем морална, за уништење цркве 1991.

Обраћајући се вјерницима, патријарх Иринеј је казао: „Обновили смо храм и надамо се да ће се та обнова пренијети на све народе овог подручја. Жеља је да зла времена заувијек остану иза нас и да се не понове нигдје и никада. Обнова овог храма је и обнова међусобног повјерења и живота.” Могло се чути да ће бити саграђена истовјетна кућа у каквој је живио Павле, као и спомен-црква, музеј-задужбина и конак.

На позив домаћина, епископа Ћулибрка, стигли су и предсједник Вијећа Хрватске бискупске конференције за екуменизам и дијалог пожешки бискуп Антун Шкворчевић, ђаковачко-осјечки надбискуп и метрополит Ђуро Хранић те београдски надбискуп и метрополит Станислав Хочевар. Ово је друго што желим истакнути: у Кућанцима су се братски и срдачно дружили католички (над)бискупи с патријархом и владикама (онкрај тешких ријечи упућених од стране хрватских бискупа патријарху Иринеју у писму потписаном прије годину дана). Тиме што је Иринеј нагласио како су Кућанци мјесто посебног значења, наиме, не само јер упућују на суживот Хрвата и Срба већ зато што тај суживот мора бити обележен карактеристикама које су красиле Павла: изузетна једноставност, смиреност, скромност и доброта, што су људи разумјели и поштовали, свима је са тог окупљања показан утабан пут којим морамо кренути: пут мира и дијалога.

Разорена Црква у Кућанцима (Фото: Блог Записи и Репортаже)

Корак је то конкретан након што су се у Пожеги, 17. јануара ове године, на позив домаћина бискупа Шкворчевића састали бискупи и све владике чије епархије имају сједиште у Хрватској изразивши увјерење „како ниједна стратегија, усмјерена против другог човјека, народа или Цркве не може бити успјешна, јер није у складу с Божјим наумом о човјеку и његовом побједом над злом и смрћу, оствареној у Исусовој љубави на крижу”. Штовише, бискупи и епископи су рекли да не желе остати заробљеници прошлости и губитници у садашњости јер су свјесни да нас у такво ропство води међусобно оптуживање, манипулирање повијесном истином, интерпретација ратних догађаја за дневно-политичке сврхе, вријеђања и понижавања због припадности одређеној нацији или вјери!

Свјестан сам да ће многи пажљиво, можда и између редака, ишчитавати што пак сад овдје потписани Хрват и хришћанин, рођен и одрастао у крилу усташке емиграције у Аргентини, а који, замислите, кани докторирати на Православном богословском факултету у Београду, има елаборирати на страницама најважнијег дневног листа на Балкану. А ствар је врло једноставна и неће бити скривених порука: морамо се осјећати судионицима, сукривцима (у смислу моралне кривње коју је Карл Јасперс описао 1946. након ужаса нацизма), особито ако шутимо пред неправдом и безакоњем, мржњом или нетолеранцијом.

Ја сам морао преузети кривњу оца (Павелићева тјелохранитеља у Буенос Аиресу) и дједова (један је био усташа, други је био сурадник Гестапоа), морао сам се преобразити, морао сам осјетити терет једне обитељи која је стала на страну усташтва и нацизма. Само непрестано настојање на разумном и утемељеном изношењу чињеница, само коректан одгој и поштено образовање, само искрена молитва, само кајање, само дијалог и међусобни опрост могу нас довести до стварања претпоставке за нормално друштво.

Извор: Печат

Сватко од нас, премда на различите начине, сасвим сигурно има повода да сам себе преиспита моралним увидом и не мора признавати никакву инстанцу осим властите савјести. Ако је свети папа Иван Павао Други могао клекнути у Аушвицу (7. јуна 1979) и ако се могао у име Цркве покајати за све страхоте учињене у њено име (пред Ускрс 2000), што чекају хрватски бискупи и зашто не напишу један цјеловити документ посвећен одговорности католика у страдању Срба под усташама? Браћо Срби, није ли вријеме за узвратну гесту? Није ли заиста наступило вријеме да се престанемо мрзити? Тај пут „јединства и мира”, сматрам, нитко не смије избјегавати!

******

Ко је Драго Пилсел, нови колумниста „Политике”

Драго Пилсел рођен је 21. септембра 1962. у Буенос Ајресу у породици послератних хрватских и немачких исељеника. Дипломирао је машинство, новинарство и теологију (студије који је започео у Буенос Ајресу 1986. где му је професор био и садашњи Папа Франциско), а у Осијеку је магистрирао у области моралне и политичке теологије. Недавно је уписао докторске студије на Православном богословском факултету у Београду. У новинарству је пуних 40 година.

У Хрватску се преселио у мају 1989. као припадник фрањевачког реда. Фрањевце је напустио почетком 1991. године, потом је прешао  у ријечку богословију, коју је пак напустио крајем октобра исте године након погибије-нестанка млађега брата Бранка, припадника Хрватске војске, у близини острва Шипана (након размене ватре с патролним чамцем 178 Југословенске ратне морнарице), да би тада и сâм приступио Четвртој. бригади ХВ-а у Далмацији.

Пилсел је дуго активан на цивилној и политичкој сцени Хрватске и међу првима је проговорио о злочинима хрватских снага над преосталим Србима након „Олује”. Због тога је и постао члан Колације за РЕКОМ. Уредник је портала Аутограф.хр где наставља да пише седмичну колумну „Демокроација”, која излази без паузе од 1995. када је покренута у ријечком „Новом листу”. Уређује и теолошку библиотеку „Знакови времена” у издавачкој кући „Сyнопсис” (Сарајево-Загреб). Води емисију „Вријеме суодговорности” на Фејс ТВ у Сарајеву. Аутор је више књига међу којима је аутобиографски бестселер „Аргентински роман”. Живи и ради у Загребу.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 4. 12. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

9 replies

  1. овај део делује прихватљиво и реално: ”Сватко од нас, премда на различите начине, сасвим сигурно има повода да сам себе преиспита моралним увидом и не мора признавати никакву инстанцу осим властите савјести. Ако је свети папа Иван Павао Други могао клекнути у Аушвицу (7. јуна 1979) и ако се могао у име Цркве покајати за све страхоте учињене у њено име (пред Ускрс 2000), што чекају хрватски бискупи и зашто не напишу један цјеловити документ посвећен одговорности католика у страдању Срба под усташама?”
    Али, у репу је жаока: ”Браћо Срби, није ли вријеме за узвратну гесту?” Коју наиме??
    Не постоји еквиваленција и симетрија у смислу геста. Нису једнаке српска и хрватска историја.
    Овај Пилснер је јако опасан човек. Оно што он подразумева под ”браћо Срби није ли време да престанте мрзети итд.” – заправо је апел на заборав код Срба а не опрост.
    Овакви као он су ретки међу Хрватима – али такви ”покајници” као што је он су такође чудне зверке: коме би пало на ум да док се носи под теретом увиђања свога усташког порекла – толико апелује на другу страну да и она уради нешто еквивалентно: најелементарнија прва лекција исповедања (она код парохијског попа) илустурје да исповедник и покајник гледа само себе: и најобичнији поп при помену другога ће те исправити и рећи: ”сине, пусти то…”…Дакле, нека Драго остави нама наше стање: а кад се он већ каје добро се каје и само нека настави тако.
    Он се јако увукао – вероватно као ватикански агент – у цкрену нашу структуру и свуда га има.
    Потпуно непотребно: нипочему не одскаче ни почему генијалан, осредњи теолог и писац, ни почему нема допринос: није ваљда то што је декларативно кајани екс усташа оно због чега треба да га се толико промовише??
    Ломпар и Ломпар…он је јасно показао ту природу сталне вештачке симетрије која се гради међу Србима и хрватима…

    Свиђа ми се

  2. „Свети“ папа Иван Павао Други је клекнуо у Аушвицу али je зато Ватикан у његово време први признао нео-НДХ. У његово време Ватикан је пружио нескривену помоћ свом новом монструм-чеду, не само настављачу и него и завршитељу усташке антисрпске политике „три трећине“ — масовног убиства, протеривања и по-римокатоличења.

    Звати и признавати ову персону за „светог“ а истовремено се пренемагати да се жели неко помирење са Србима је чисто лицемерје уз дозу подје.авања због истицања усташтва сопственог оца — ни мање ни више него телохранитеаља српског крвника Павелића!

    Поверовати да се аутор некако „преобразио“ упркос одгоју у екстремној усташкој средини могу само идиоти или злонамерни.

    Његово постављање за „колумнисту“ у Политици само показује беду покорности Србије, боље рећи гаулајтерске служинчади, под сотонском чизмом окупације. А чињеница да је аутор примљен на докторске студије на Богословији у Београду је већ у домену спрдачине.

    Следеће је да Срби у знак „помирења“ и признања сопственог дела кривице за геноцид над њима самима, подигну споменик Павелићу у Београду, или барем да некој улици дају усташко име — на пример Булевар 12-те сатније, или Улица Црнокошуљашка, може и Авенија Србосека, зашто не и Трг Анта и Алојзија, или можда Лубурићев сокак, …

    Парадоксално, али главна опасност да се ова идеја ипак не реализује биће „научна“ достигнућа мишије историографије, доказујући да геноцида над Србима и није било, а тада нам ни признање свог удела у злочину неће бити потребно. Тиме ће истовремено и ревносни прегаоци на њиви ревизионистичког преоравања јасеновачких костију бити уврштени у бранитеље српских интереса.

    Дакле испоставља се по оној — и овце сите и вуци на броју! Само српског сећања и помена јасеновачких жртава нема. Јер нема ни њих. Док душе њихове на небу, вапију ка Господу да уразуми остатак остатака некада Божијег народа…

    Свиђа ми се

  3. Драго Пилсел нас подсећа на јануарски скуп у Пожеги где су бискупи и епископи заједно изјавили “да не желе остати заробљеници прошлости и губитници у садашњости јер су свјесни да нас у такво ропство води међусобно оптуживање и манипулирање повијесном истином”.

    Обзиром да смо се међусобно често сатирали због верске нетрпељивости, надамо се да ће обе цркве ојачати сарадњу уз обострано поштовање. Добродошао Драго !

    Свиђа ми се

  4. Само у Србији је могуће да усташа пише у ,некада, елитном српском листу.
    Ко га је звао? Коме тај треба овде?

    Свиђа ми се

  5. @Деда Ђоле

    https://zekaonica.blogspot.com/2018/05/blog-post_20.html

    Сећам се када си у коментару, на овај чланак, написао да твоји унуци никада неће ићи у ров за Србију.
    Сада желиш добродошлицу усташи који је дошао не би ли по аманету свога оца кољача наставио његово дело ако се укаже прилика.
    Свако своме па тако и ти.

    Свиђа ми се

  6. Драго Пилсел : “Вечерас, 7 децембра у 15:30 се окупљамо у Загребу да одамо пошту убијеној фамилији ЗЕЦ. Мислим да је то убиство једно од најсрамотнијих поглавља новије хрватске повјести. Тај случај, можда јасније него други, доводи у питање одбрамбени карактер Домовинског рата” :

    https://www.autograf.hr/sto-dugujemo-aleksandri-mariji-i-mihajlu-zec/

    Свиђа ми се

  7. Драго Пилсел на порталу AUTOGRAF (novinarstvo s potpisom) : “Био сам у Сарајеву с владиком пакрачко-славонским Јованом Ћулибрком . . . Дотакли смо се и питања геноцида почињеног од стране Хрвата/усташа над Србима, говорили смо о пријепорима око Јасеновца бројке од 700 000 до милијун убијених Срба као и . . . “ , наставак :

    https://www.autograf.hr/zoran-milanovic-i-pitanje-hrvatske-krivnje/

    Свиђа ми се

  8. Хрватски теолог и новинар Драго Пилсел сматра да Мило Ђукановић фактички национализује црквену имовину.

    „Мило Ђукановић почео је да се бави изградњом црногорске православне цркве, што је наставак традиције комунистичке владавине, која је цркву после Другог светског рата увек гледала с висине, каже Драго :

    http://www.politika.rs/scc/clanak/447775/Dukanovic-fakticki-nacionalizuje-crkvenu-imovinu

    Свиђа ми се

  9. Ево колумне коју је Драго Пилсел написао у православном духовном центру у Загребу, слушајући појање ускршње литургије. Већ 25 година Драго се бори за мир, солидарност и братство Јужних Славена. Обзиром да је то и моја борба, поздрављам његову истрајну посвећеност :

    https://www.autograf.hr/obiljezavam-25-godina-ove-kolumne-sam-pred-bogom-sam-pred-vama/

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s