Девети учесник нашег виртуалног округлог стола „Српска култура сећања и Јасеновац – изазови и одговори“ био је књижевник Срђан Воларевић. Серијал припрема Владимир Димитријевић

Aутор: Сестра Марија, монахиња манастира Јасеновац

Уместо увода

С обзиром на чињеницу да се тема система јасеновачких логора и броја жртава у њима не тиче само појединих Срба, него целине нашег народа, и да је приликом обраде исте, веома важно имати у виду дијалошку природу потраге за истином, наш и ваш сајт се, са два питања (1. Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу? 2. Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?) обратио низу интелектуалаца са молбом да на њих одговоре.

Понављамо: „Стање ствари“ неће улазити у личне полемике и надгорњавања, него ће високо држати заставу начелности и свесрпског интереса, подсећајући на основну чињеницу: Великомученички Јасеновац не треба да нас раздваја, него да нас, у Христу и Небеској Србији, спаја.

Брозов бетон и истина о жртви / Књижевник Срђан Воларевић о самозабораву и 700 хиљада умучених

Место Јасеновца у нашој култури сећања

Не знам шта би нам допустило да са сигурношћу тврдимо како смо ми Срби склони забораву, али и томе, да када потиснуто ипак изрони у јавност, хитро омаловажимо и обезвредимо. Поготово данас, уз необично усавршена и умножена средства преношења гласова о неком догађају, без обзира на датум његовог одигравања, или ако је реч о каквој личности. Ако занемаримо уобичајене и површне судове о Србима, о инату, пркосу, разједињености, превртљивости, наглости, нестрпљењу… итд, међу мислећим људима заувек остаје непознаница српски народ.

Као што сам у првим гласовима о Јасеновцу знао да су усташе Хрвати, тако сам о Јасеновцу слушао, у првим педесетим годинама, увек са шапатом и казивано некако у страну, док се то нигде није могло чути ни прочитати. У играним филмовима, нарочито оним с краја шездесетих и почетком седамдесетих, Јасеновац никад, нигде ни по словцу помињан није био. За штампу је то исто важило, као и радио, а посебно када се појавила телевизија.

Истине ради, морам поменути документарни филм Крсте Шканате „Јасеновац“, приказан на Фестивалу кратког и документарног филма у Београду, 71. или 72. године. Али о том филму се нигде и ништа није говорило.

Десетак година пре тог филма догодило се да се у Србији појавила достојна вест о Јасеновцу. „Политика“ је тада преко целе своје стране објавила текст о једној гробници из склопа тог хрватског логора за уништавање Срба, Јевреја и Цигана. Садржаја текста се не сећам, само памтим фотографију која је заузимала скоро половину доње стране тих дневних новина, тада најчитанијих новина у Југославији, као што ми је у свести урезана и тада наведена чињеница од откривених отприлике 30.000 лешева. Откриће те гробнице је уследило на савезној радној акцији Сава, како се званично звао на том месту омладински добровољни рад. Овде је требало да се насипом регулише ток реке Саве, а та смена рада дешавала се почетком шездесетих година, са омладинцима из целе тадање државе.

То што је ту било изнесено на видело дана, никад више није се ни на какав начин ма где одразило у штампи у Србији, као што је и „Политика“ заувек затворила своје странице за ма какву вест о Јасеновцу.

Догађај који би могао да се доведе у везу са Јасеновцем, а који се одиграо неколико година раније, у истим новинама имао је отприлике петину стране, при доњем левом углу, са фотографијом, уз десетак штурих реченица, у сталној рубрици, отприлике с насловом: вести из света. На тој фотографији налазио се лик Анте Павелића, поглавника Независне Државе Хрватске, у говору ословљаване међу Србима као Ендехазија. Вест је казивала о томе како је Анте Павелић преминуо у Мадриду (или неком другом шпанском граду), што је било попраћено сузама у мом тадањем комшилуку, у Земуну.

А врапци са проређених крошњи на Теразијама у Београду знају да се Јасеновац није ни помињао на било којој равни образовања, од основне школе до факултета. О Другом светском рату сва казивања сводила су се на народноослободилачку борбу партизана са Јосипом Брозом, као што су у школе долазили прекаљени борци и пред ђацима причали о својој борби.

Али то не значи да су Срби заборавили Јасеновац. Једини властодршци, комунисти, у Србији, у комунистичким међама, служили су Јосипу Брозу, па тако и његовом братству и јединству. И мислили су, веровали и томе тежили, да владају народним памћењем.

Народ је памтио и помињао Јасеновац, и од самих послератних казивања о њему наводио је цифру од 700.000 поморених Срба. Чак су у првим година, о одређеним верским празницима, задушницама и о посебним светитељима, са том истом цифром у души, масовно долазили на место где је постојао тај логор и приносио свеће за покој својих најближих. Иако су сви материјални трагови тог монструм логора темељно били уништени истом оном руком која је Србе на том месту и клала, народ га је проналазио. А онда је Брозов архитекта и некрофаг Срба, Богдан Богдановић, од бетона склептао споменик без смисла и сврхе, у ликовном и архитектонском смислу, само да се обезличи суштински смисао те крволочне хрватске хекатомбе Срба. На откривању тог бестидног ругла над костима Срба нашла се и нека делегација из Србије, а међу њима се шепурио Хрват Стево Крајачић и церио им се у лице, говорећи: „Мало смо вас побили“.

О томе ни једно постојеће савремено гласило није донело ни словце. Али цео Београд је брујао о томе. После је нека служба, да би ублажила ту монструозну реченицу, протурила глас како је Стево Крајачић био пијан, па није знао шта говори.

Некако се подразумевало да се о Хрватима не сме говорити истина, уз прозукло, јефтино и шупље оправдање у магији речи: братство и јединство. Да би то подразумевање временом постало животно правило.

Са својом саблажњиво безбожном и антиправославном замишљу тај Брозов бетон није успео да покрије злочин, као што то нису успеле ни оне силне бетонске плоче на јамама широм Независне Државе Хрватске.

Камени цвет Богдана Богдановића (Извор: flickr.com)

Ни Богдан Богдановић, у Бечу или Београду, ни Стево Крајачић, пијан или трезан, нису могли нити могу да потру то да је Јасеновац међу Србима постао и остао символ свеукупног страдања Срба од Хрвата у Независној Држави Хрватској, у Другом светском рату. И када се ових година несувисло и јавно помиње долазак папе у Србију, увек се дода да он треба да дође у Јасеновац и да се поклони ту покланим Србима.

Тај који то напише у новинама, или на неком другом месту изговори, да ли зна колико је римокатоличких свештеника, заједно са часним сестрама, учествовало у масовним покољима Срба. Мада тек од пре неку годину међу Србе стигла је из Америке цифра о римокатоличком клиру у Независној Држави Хрватској, да се испоставља да од њих четворо, троје је крвавило своје руке српском крвљу, па хајде да се папа искупи за те своје делатнике.

Али ту није реч о цифрама!

Народ је запамтио и на тајанствен начин ту истину сачувао и до данас пренео, а одрицати се од оне истине коју народ заснује, осим што значи следити комунистички однос према српском страдању од Хрвата, значи обезличити, односно избрисати народ. А народ је Божија творевина. И само кроз Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа, нестају његова народна обележја, како нас на то упућује жива књига живота, Јеванђеље. Управо онако како је то срочио професор Енрико Јосиф, у речи о Србима као небеском народу, на цику и вриску и спрдњу одрођених Срба.

За данас уобичајену и редовно дивљу свест, вестернизовану свест, свест која влада јавношћу, треба рећи: символ је она духовна творевина која народ обједињава, а свака сумња и свако преиспитивање символа води у разједињавање народа, и његово преобликовање у банду или хорду.

Народ ће памтити, без обзира која год власт да је над њим, као ова која сада у име мира и стабилности у региону настоји да каштига путеве сећања, као што је то радила и далеко темељније и обухватније комунистичка власт – народ ће памтити јер памтити значи постојати. Ваљда је то јасно. Не морамо нешто посебно да мудрујемо о томе – само се сетимо са колико острашћености се цео западни свет, од башибозука из Данске, Холандије, Луксембурга, преко Алојзија Мока, Де Микелиса, Геншера, Митерана, па до Мејџора и оног сировог билмеза америчког, острвљивао на нас Србе од 1991. године, са упозорењем да је сећање опасно по живот, да не треба да се сећамо, да морамо да се суочимо са стварношћу.

Одједном Запад је постао необично јединствен – само да бисмо ми Срби, док нас сатиру, заборавили ко смо и шта смо. Ваљда је данас јасно зашто су тежили томе да заборавимо ко смо и шта смо ми Срби.

И онда добисмо најпре Светислава Басару и Бориса Тадића, који су у име тих захтева Запада, Србима солили памет о нужности промене свести. Цврцгевезен. Па је то наставио да теслими Александар Вучић. Дупло цврцгевезен, са његовом изричитом забраном да се користи израз антисрби.

Смањивање броја жртава

А онда нам стигоше вестернизовани револвераши са цифрама и науком која се зове статистика, пред појмом Јасеновац, без смисла за поимање духа или символа.

Што се тиче статистике, као егзактног метода који води до истине, само да кажем: ја сам статистички већ 14 (четрнаест) година 70% мртав. А на сваких 6 (шест) месеци потписујем потврду да сам жив. Не бих да од тога правим циркус, то је нешто сасвим лично, али ћу сваком заинтересованом то испричати у четири ока.

Спомен табле са бројем убијених Срба, Јевреја и Рома у систему усташких концентрационих логора Јасеновац

Дакле, статистика мути штапом плитку воду, да изгледа дубље.

На почецима студија философије, као наук за исправно расуђивање, пред студентима често се понавља метафора: „Од дрвета не види шуму.“ А вестернизовани револвераши цифрама управо то чине, тако да превасходан циљ у односу на свеукупно страдање Срба у Независној Држави Хрватској постаје број њих који су страдали, а само страдање је нешто успутно.

Број страдалих Срба никада неће бити установљен, ни приближно.

Ко је тај ко ће моћи да преброји српске очи које је Анте Павелић, у свом кабинету, свакодневно добијао од својих оданих Хрвата а које је једном приликом угледао Курцио Малапарте; ко ће пребројати оне Србе које су Хрвати са заносом и страшћу клали и бацали у Саву, а оне које та река донела до Београда рибари сахрањивали у околини Небојша куле; ко ће проверити гласине о бурадима српских очију која су више пута стизала на земунску железничку станицу и која су латиничним писмом Хрвати наменили Милану Недићу, и ко ће том приликом установити колико је било таквих пошиљки, уз бројање очију; ко ће пребројати оне ниске српских очију које су Хрвати поносно носили на прсима по Страдуну; ко ће пребројати хрватском руком поклане српске сватове који су везани жицом допловили до Аде Циганлије; ко ће открити преостале јаме на Велебиту и спустити се у откривене и установити колико је у њима остатака Срба уморених маљем, ножем, метком…; ко ће се спустити у остале јаме затрпаване кланим Србима широм Независне Државе Хрватске; ко ће пребројати поклане Србе које је Врбас носио…; ко ће пребројати Србе у околини Бања Луке које су Хрвати приносили свом државном праву а тек делић тога видео је Ерве Лоријен; ко ће поименце пописати Србе које су Хрвати клали и бацали у море на Пагу; ко ће установити која су српска деца сахрањена на загребачком Мирогоју; ко ће побројати децу и именовати децу коју је клао фратар Мајсторовић у народу знан као фра Сотона; ко ће нам рећи колико је српске деце храњено туцаним стаклом из руку часних сестара; ко ће нам рећи колико је Срба убијено у Јасеновцу при хрватском експерименту да се с једним метком убије што више људи; колико су живих Срба спалили Хрвати у пећима у логору Јасеновац, а колико су Хрвати кували Срба у казанима за прављење сапуна; колико је Срба било у оној композицији вагона из које је један млађи мушки глас запевао данас планетарни хит „Ђурђевдан“; ко ће пописати све Србе које су Хрвати са Козаре сатерали у Јасеновац…

И још толико и толико тога, да нема српског села, које је на територији онога што данас Хрвати зову као „израз својих повијесних тежњи“ а да није, уз силну страст да се Срби затру, туда прошла хрватска кама, ношена тисућљетном културом. Која то статистика, који то попис, које то сведочење може све обухватити и изразити!?

Геније народа је проговорио: 700.000 Срба поклали су и масакрирали Хрвати који за себе говоре да су усташе. И то је символ, веома сажет и веома јасан.

А када је само и искључиво о цифрама реч, да и ми не будемо вестеренизовани револвераши цифара.

Изложба о Јасеновцу у УН (Фото: Танјуг/Н1)

Српски народни геније, изражаван на свој и само свој светосавски начин у народу највише се отеловио у српској јуначкој епици. Онај ко је уз епику растао, духом стасавао и учио се да гледа и чује, веома често сусретао се са цифрама које епика помиње, као српска и само српска. (Донедавно бејаше српскохрватска, па зато ово подвлачење.)

Да кренемо од најстаријих времена, по Вуковој периодизацији.

У песми „Зидање Скадра“ на самим почецима сусрећемо се са бројем 3 (три). Три брата град граде, три године, са триста мајстора, али град не могу да подигну. Што ови обдан подигну, то вила са планине за ноћ обаљује. Овај след броја 3, па и увећаног за три пута, казује нам да су се стекли сви услови за подизање града, али да ипак постоји нешто изнад тих услова.

Ако знамо да је појам града у себи садржавао не само оно материјално, зидове, куле, зграде, капије, већ и безбедан, миран и угодан и живоносан живот, управо онако како га је опевавао Миодраг Павловић, онда нам је јасно због чега није, по броју 3 испуњен услов за подизање града. Наиме, овде је само формално испуњен услов, али без оног суштинског – што даје живот.

Крајњи епилог испуњења потпуног услова није подигнут град – већ, каже песма, после испуњења додатних услова: „онђе иде рана: / зарад чуда и зарад лијека, / која жена не има млијека“.

Толико што се овде тиче броја три (3).

У песми „Марко Краљевић и Муса Кесеџија“ популарни српски епски народни јунак Марко Краљевић изазвао је на мегдан Мусу Арбанаса. Када су у борби скршили све расположиво оружје, рукама су се ухватили за гуше, у зеленој трави. Тако „носише се љетни дан до подне“, па обојица у пенама зачикиваху један другога, и Муса се нађе на Марковим прсима. На то Марко позва посестриму вилу у помоћ, а она му одговори и рече, између осталог, „срамота је двома на једнога; / ђе су тебе гује из потаје?“ Тај разговор одвуче пажњу Мусину, што Марко искористи и распори Мусу Кесеџију „од учкура до бијела грла“. Тек тада насташе Маркове муке: увиде да су Муси у грудима „три срца јуначка“, „испод троје ребра једна по другијем“, па како се са трећег срца „љута гуја“ пробуди, рече Марку: „ђе се нисам пробудила / (…) / од тебе би триста јада било!“ На све то Марко кроз сузе се јада: „Јаох мене до Бога милога, / ђе погубих од себе бољега!“

И овде број 3 (три) има кључну улогу у потпунијем сагледавању онога шта нам песма казује, а што је народни геније то уобличио.

Марко нам је по другим песмама познат као веома силан, надљудски снажан, непоколебљив, неустрашив, као веома, веома велики борац, без страха и мане, о чему је највише сведочила његова телесна грађа и његов коњ Шарац. Међутим, после мегдана са Мусом Кесеџијом, суочен са знацима далеко већег јунака од себе (три срца, троје ребара, једних преко других), он жали за њим као онај ко није достојан тако великог јунака. Јер погубио је оног ко више вреди од њега, а доказ за то објашњава број 3 (три), на већ речен начин.

Следеће упечатљиво појављивање бројева имамо у песми „Ропство Јанковић Стојана“, по епици ништа мањег јунака од Марка Краљевића, а по историји највећег српског јунака, после Милоша Обилића.

Већ на самом почетку песме „кадно Турци Котар поробише / поараше дворе Јанковића“. Том приликом заробљени су били Смиљанић Илија и Стојан Јанковић и као велики јунаци даровани су Султану у Стамболу, по обичајима тог времена, да велики јунак буде одмах до владара. Њих двојица робовали су „девет година / и десете за седам месеци“, каже епика, када су успели да побегну.

По доступној млетачкој документацији, која се тиче Далмације, то ропство је трајало 1 (једну) годину и 6 (шест) месеци, али народни геније је кроз епику неумољив: 9 (девет) година и 10 (десете) за 7 (седам) месеци.

Одакле тај раскорак у цифрама?

Просто и једноставно: народни геније нам каже да и сам један дан робовања је нешто најтеже на свету, дан без слободе раван је, у овој песми, томе да се роб потурчи, то јест да изгуби душу или пређе у другу веру, а робовати скоро десет година равно је смрти, телесној и духовној – како нам поручује ова песма.

Сам број 10 (десет) означава једну сасвим довршену целину, у ништа мањој мери но што то чини број 3 (три). Свако даље бављење овим бројевима подразумева нека друга расуђивања.

Природно је да се запитамо: како се у народу усталила бројка од 700.000 Срба које су Хрвати побили на најмонструознији начин?

Број 7 (седам) вариран на разне начине, веома је утемељен међу Србима у православној Далмацији. Тамо када се за неког хоће рећи да је веома промућуран, паметан, веома словестан, па и мудар, онда се каже да он говори седам језика; истовремено тај израз се користи и за ретко добро направљено вино, да оно говори седам језика – што нас овом цифром наводи на неку врсту савршенства које се може сусрести међу људима и оном што човек може да направи. Тако сам ја сам доживео да се за један мој сеоски посао рекло да сам га ушестио – кад сам питао оног који је то рекао, чуо сам да је то изнад највише оцене која се користи код ђака, што је близу савршенства (толико што се тиче употребе цифара).

Срђан Воларевић: (Извор: Светигора)

Овакво поимање цифара, без алгебарских обележја и тежине, указује на један високо култивисан и истанчан осећај за вредност и количину, а понајмање да нас наводи на одсуство просвећености, рецимо, или неимање мере, или какво рачунџијско поигравање.

Ако се сложимо да седам, према генију народа, носи одлику пуноће, па да је о ма чему реч, онда 700.000 Срба, недужно пострадалих од крволочних Хрвата, у народном памћењу представљају читав српски народ.

Уместо да се баве послом који одише несувислостима, вестернизованим револверашима цифара препоручујем да се баве овим питањем: како то да је једна моја тетка 1943. из самог логора Јасеновац, заједно са неколико партизана, Срба, била размењена за једног немачког официра, из партизанског заробљеништва. Происходеће питање је: коме је било у интересу да логор Јасеновац постоји?

А револверашима цифрама поручујем: немојмо се играти бројкама, јер тиме постајемо већи Хрвати од Хрвата. Ионако већ поприлично и несметано Хрвати су присутни у српском духовном простору.

Владимир Димитријевић

Прочитајте још

• Никола Н. Живковић: Угледајмо се на друге народе кад памтимо своја страдања
• Миломир Степић: Јасеновац и српска стратешка култура
• Мило Ломпар: Шта стоји иза покушаја релативизације Јасеновца
• Стефан Каргановић: Од нас зависи да ли ће Јасеновац постати „четничка измишљотина“ или ће остати заветни храм
• Драгиша Бојовић: Јасеновачки прилози за српску историју бола
• Драган Хамовић: Јасеновац и ја
• Милан Ружић: Колико је Срба требало да убију у Јасеновцу да би се сматрали убицама
• Владимир Умељић: Разлика у култури сећања у Срба и Јевреја

Categories: Лаки одговори на тешка питања

Tags: Јасеновац, Виртуални-1, Владимир Димитријевић, Срђан Воларевић, геноцид над Србима