Извештај са конференције о безбедносној сарадњи Србије са Румунијом, Бугарском и Грчком

Фотографије: Институт за европске студије

У четвртак, 28. новембра 2019. године, у организацији Института за европске студије и Ханс Зајдел фондације одржана је конференција под називом „Безбедносна сарадња Србије са Бугарском, Грчком и Румунијом у контексту европских интеграција“.

На самом почетку учеснике и многобројне госте поздравили су Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, који је посебно нагласио важност квадрилатералног оквира у решавању бројних питања, нарочито проблема миграција, и Клаус Физингер, директор Ханс Зајдел фондације, који је истакао потребу за изналажењем нових приступа у превазилажењу регионалних безбедносних изазова.

На првом панелу, којим је модерирао Слободан Зечевић, своја излагања имали су еминентни гости из нашег непосредног окружења. Јоргос Катругалос, бивши министар спољних послова Грчке, осврнуо се на однос званичне Атине према питању квадрилатералне сарадње. Он је истакао да су односи Србије и Грчке на државном нивоу, као и Срба и Грка на појединачном, увек били братски, те да су ова два народа увек била на правој страни историје. Осврнувши се на глобалне промене које се у последње две деценије одвијају на пољу међународних односа, Катругалос је назначио као главне крах униполарног света, паралелно етаблирање мултиполарног поретка, те уздизања глобалних периферних сила, попут Русије. Говорећи о геополитичкој позицији Грчке, Катругалос је нагласио да је његова држава, чланица ЕУ и НАТО, те закључио да без обзира на економску снагу ЕУ, неопходна је њена мања војно-безбедносна зависност, те већи политички утицај у свету. Споменуо је медитерански оквир сарадње између седам држава чланица ЕУ из средоземног басена, преко којег Грчка успешно сарађује са Француском, Италијом и Шпанијом, тј. са три од четири највеће економије ЕУ. У контексту нових економских иницијатива осврнуо се и на кинески пројекат „Један појас – један пут“ који је укључио и 17 европских држава од Балтика до Средоземног мора. Србију је посебно означио као фундаментално важну државу у контексту квадрилатералне сарадње балканских православних земаља.

Адријан Поп, професор на Факултету политичких наука Националног Универзитета политичких наука и јавне администрације у Букурешту дао је осврт на румунско виђење поменуте квадрилатералне сарадње. Он је нарочити акценат ставио на проучавање ових односа у контексту новог регионализма. Споменувши пређашње регионалне иницијативе, попут Мале Антанте и Балканског пакта, Поп се осврнуо и на оне које постоје у оквиру ЕУ и данас, попут Бенелукса и Нордијског савета. Нови регионализам прати развој мултиполарних односа у економској, политичкој и безбедносној сфери. Истакао је важност Вишеградске групе, те нагласио да преко оваквих оквира поједине државе могу развијати своје интеграционе капацитете, чак и када постоје проблеми на путу европских интеграција. Назначио је простор између Балтичког и Црног мора граничним подручјем за кога су нарочито заинтересовани САД и ЕУ. Споменуо је посебан значај сарадње земаља дунавског басена, као и поменуту кинеску иницијативу.

Као проблем који се јавља у овим формама интеграција, истакао је увек јаку реторику коју прати слаба реализација, као и поједине етно-територијалне проблеме. Међутим, као предност ових иницијатива означио је могућност ублажавања поделе Европе по линији центар-периферија. Осврнувши се на балканску Квадрилатералу, Поп не мисли да је то иницијатива православних земаља ЕУ налик на католичку Вишеградску групу, већ истиче да овај вид сарадње мора бити прагматичан, пре свега у контексту развијања економских односа, превазилажења безбедносних изазова и поспешивања регионалног развоја. По његовим речима, Румунија има дугу историју учествовања у трилатералним и квадрилатералним регионалним иницијативама.

Данијел Стефанов, програмски координатор Европског савета за спољне односе из Софије, говорио је о бугарском погледу на односе ове четири државе. Он је назначио да овај формат омогућава боље промовисање националних интереса, мада бугарске политичке елите и даље виде Немачку и Француску као места за остваривање истих. Истакао је да државе окружења нису у довољној мери истражиле могућности коришћења регионалних формата сарадње у оквиру ЕУ. Што се Бугарске тиче, њена спољна политика се заснива на формули нула проблема са суседима, као и избегавања сукоба са два важна регионална играча, Русијом и Турском. Трећа константа бугарске регионалне политике јесте да она не чини ништа против одлука ЕУ која се тичу земаља из бугарског окружења. Нагласивши пуну зависност своје земље од војних односа са САД, истакао је проблем миграција, тероризма и војне сарадње као важна безбедносна питања. Поред ових, осврнуо се и на енергетске односе, нагласивши да његова земља покушава да диверзификује изворе енергије.

У другом делу, који је водио Александар Гајић, своје излагање имали су сарадници на Институту за европске студије, Стеван Гајић, Миша Ђурковић и Страхиња Обреновић. Стеван Гајић је говорио о историјату сарадње између поменутих балканских земаља. Првобитној иницијативи Румуније, Србије и Бугарске коју су 2015. године основали Крајовску групу, придружила се на самиту у Варни и Грчка. Овај формат сарадње је омогућио економско и саобраћајно повезивање, те развијање односа на пољу енергетике и телекомуникација. У контексту пута ка ЕУ важна је и подршка евроинтеграцијама Србије коју су министри спољних послова Грчке, Бугарске и Румуније упутили у поруци Меркеловој и Макрону. Као интересантну чињеницу истакао је, да иако се ради о балканским доминанто православним државама, симптоматично је то да у истом формату не учествују и Црна Гора и Северна Македонија. Као главни проблем дубље интеграције земаља Квадрилатерале у први план ставио је Србију, која није интегрисана у пуном смислу ни у један већи политичко-безбедносни оквир.

Миша Ђурковић је на почетку истакао како је Мала Антанта био савез против Мађарске, а Балкански пакт савез против Бугарске, те у том контексту се поставља питање какав је савез Квадрилатерала. Као један од највећих изазова овог дела Европе нагласио је проблем озбиљне депопулације и проблем миграција. Тренутно у Грчкој обитава 90.000 миграната. Њихов прилив знатно је појачан током 2019. године, нарочито после отпочињања турске офанзиве на северу Сирије. За мање од три године (јануар 2017-новембар 2019) у Грчку је морским путем дошло преко 100 хиљада људи, а преко 150 хиљада људи је заустављено и враћено из грчких територијалних вода. Географски посматрано, Грчка и Бугарска су прве на удару имигрантског таласа, али се овај проблем прелива даље. Тако су у међувремену, након мађарских антимигрантских мера, отворене нове значајније мигрантске руте према Хрватској и БиХ, а од 2017. године чак и према Албанији и Црној Гори. Истакао је недовољно видљиво присуство FRONTEX на проблематичним граничним прелазима, али и неразвијене капацитете за превазилажење проблема нелегалног преласка граница. Агенда ЕУ по овом питању је неадекватна, али и веома тешко спроводива. Други проблеми које је нарочито назначио, тичу се доступности европских фондова, те веома контроверзне улоге међународног и локалног НВО сектора у овим процесима. Посебан изазов је и претња која лебди над европским континентом у виду поновног отварања врата мигрантима који се тренутно налазе у Турској, а којих има више од три милиона, и који представљају један од главних адута Ердогану у преговорима са ЕУ. Говорећи о конкретним подацима, нагласио је да је за последњих годину дана кроз Србију прошло више од 8.000 миграната, а да се у прихватним центрима налази између 3.000 и 3.500 људи.

Страхиња Обреновић је говорио о енергетској безбедности у региону Југоисточне Европе, са посебним освртом на енергетску ситуацију у Србији, Румунији, Грчкој и Бугарској. Текућа 2019. година се може окарактерисати као динамична у погледу активности на пољу енергетике. Велики пројекти који подразумевају изградњу нових гасовода и других гасних објеката у Европи завршавају се током ове или наредне године. Изградња нових капацитета ће омогућити региону да започне процес енергетске диверзификације, како у погледу извора снабдевања, тако и у погледу рута односно праваца снабдевања. Досадашњи резултати у области енергетике, када је реч о државама региона, нису донели значајније промене у погледу енергетске сигурности. Тек успешном реализацијом предвиђених пројеката може да дође до значајнијег напретка у погледу сигурног снабдевања, што ће у великој мери зависити од доступних средстава и политичке воље држава региона.

На трећем панелу, којим је модерирао Срђан Кораћ, говорили су Игор Новаковић, директор ISAC фонда и др Милан Игрутиновић, сарадник Института са европске студије. Новаковић се осврнуо на интерференцију односа у области безбедносне сарадње између Србије, ЕУ и Русије. Истакао је важност ИПАП споразума са НАТО за земље које су у процесу евроинтеграција. Нагласио је важност сарадње са мисијом КФОР на Космету, те дао и краћи осврт на досадашње војне споразуме са Русијом. Закључио је констатацијом да неутралност не значи не закључивање споразума са било киме, него гаранцију другим земљама да се неће учествовати  у сукобима против њих. Милан Игрутиновић осврнуо се на ширење НАТО на Балкану, те у том контексту на атлантске интеграције Црне Горе и Северне Македоније, као и интервенцију НАТО снага на простору БиХ и Космета. Интеграција у овај војни савез може представљати план Б за поједине државе које можда неће успети да уђу у ЕУ. Назначио је проблем приступа БиХ овом пакту из разлога што је позиција Републике Српске слична позицији Србије. Истакао је значајно присуство НАТО у балтичком и црноморском региону, где нарочиту важност игра Румунија. У контексту означавања Србије земљом која је на линији ватре, закључио је да НАТО покушава да преко оваквих формата сарадње, попут Квадрилатерале, укључи Србију у своју безбедносну архитектуру.

Душан Илић, Институт за европске студије

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Бугарска, Грчка, Душан Илић, Клаус Физингер, Миша Ђурковић, Румунија, Србија, институт за европске студије