Небојша Катић: Допринос српских економиста доласку „златног доба“

Вучић је први премијер који је јасно рекао да економски пут Србије треба да води кроз тесна, неолиберална врата, те да је за Србију најбоље да следи балтичке узоре

Небојша Катић (Извор: Археофутура)

Велики труд власти усмерен ка сталном иритирању и антагонизовању интелектуалне јавности даје сјајне резултате, најбоље у модерној историји. На јавној сцени готово да нема ни једног интелектуалца од угледа и имена који ће јасно стати на страну власти. Али то је неправда – упркос разумљивом незадовољству већине интелектуалаца, постоји део јавности који би морао бити задовољан политиком владе. Реч је о економској елити чији су кључни савети, пропагирани последњих двадесет година, здушно прихваћени од стране владајућих политичких структура.

Коалиција СНС-а и СПС-а је доласком на власт направила такав заокрет у вођењу економске политике, да сам ту промену, те 2012, иронично назвао радикалним заокретом од 360 степени. Све што су дотадашње власти радиле, актуелна власт је наставила да ради јаче, брже и боље. Подсетимо се најважнијих ставова које су утицајни домаћи економисти, невладине организације, страни саветници и институције промовисали (и промовишу) на јавној сцени.

Кључни став је да су стране инвестиције најважнији покретач развоја транзиционих држава. „Научно“ објашњење полази од тога да се инвестиције могу финансирати само из штедње, јер сваки други начин тобоже води у хиперинфлацију. Како је домаћа штедња мала, потребни су страни извори финансирања било у виду инокредита, или боље, у виду страних директних инвестиција. Стране инвестиције ће подићи запосленост и продуктивност и тиме обезбедити динамичан раст бруто домаћег производа (БДП). И не само то – доћи ће и до трансфера технологије, унапређења технолошког и управљачког знања, и до свакаквих других чудеса. Иако глорификовање страних инвестиција нема утемељење у искуству, овај наратив је безрезервно прихваћен и у Србији.

Истина, ту и тамо помињале су се и домаће инвестиције, али само успутно и тек реда ради. Занемаривање домаћих инвестиција и домаћих привредника се „научно“ правдало тиме да је у ствари небитно да ли су власници предузећа и ресурса странци или домаћи предузетници, небитно је да ли су банке или трговински ланци у домаћим или страним рукама, небитно је ко изводи инвестиционе радове – страна или домаћа предузећа. Или, како је председник Србије то радикалније објаснио и јасно пресудио- странци све знају боље.

Александар Вучић на отварању аутопута Милош Велики

На истој доктринарној линији је и став да држава не треба да буде власник привредних предузећа и да их зато све треба приватизовати, укључујући ту и државне монополе. Позив за приватизацију државних монопола је само кодирана порука да их треба продати странцима будући да нема домаћих предузетника који имају новац за тако велике подухвате.

Како би стране инвестиције дошле потребно је унапредити пословни амбијент и поправити позицију Србије на листи лакоће пословања (тзв. „Duing biznis“ листа). Место на тој листи је синтетички показатељ квалитета пословног амбијента. До јуче се тврдило и да страни капитал (симбол врлине) не иде тамо где је корупција висока, где нема владавине права и да је то разлог што стране инвестиције нису хрлиле у Србију.

У оквиру исте „научне“ матрице инсистира се да је уравнотежени буџет предуслов за убрзани, одрживи развој. Јавна потрошња зато мора бити што мања и велики део онога што држава ради треба дати ефикасном приватном сектору. На линији такве аргументације је и форсирање емпиријски потпуно дискредитованог модела јавно-приватног партнерства. Речју, држава треба да буде што мања, треба да уређује амбијент, али не треба да се меша у привредне токове које треба препустити слободном тржишту. У том смислу, било какав облик државног интервенционизма је непотребан, и још горе, штетан. А како држава не треба да се меша, домаћи економисти строго воде рачуна да случајно не предложе какве конкретне, употребљиве развојне мере које би власти могле да користе у вођењу економске политике.

Желео то неко да призна или не, актуелна власт се одлучно држала кључних доктринарних савета и спровела их у дело. Александар Вучић је први премијер који је јасно рекао да економски пут Србије треба да води кроз тесна, неолиберална врата, те да је за Србију најбоље да следи балтичке узоре. И би тако.

Ветропарк Ковачица (Фото: Н1)

Балтичким путем се кренуло крајем 2014. када је влада смањила и пензије и плате у јавном сектору, јер ето, таква политика је била нужна и није имала алтернативу. Смањивање јавне потрошње економисти су подржали са великим ентузијазмом, не обазирући се на тешке социјалне последице које то изазива и које трају и до данас. Тврдило се и да смањивање јавне потрошње не само да неће угрозити привредни раст, већ ће довести до његов убрзања.

Истовремено, влада је енергично радила на довођењу страних предузећа и успела је да постане не само регионални, већ и глобални лидер у привлачењу страних инвестиција. На листи лакоће пословања Србија је са 88. места 2012. скочила на 48. Србија је данас на тој листи испред свих својих суседа и заостаје само за титанима економских реформи и симболима економског успеха – Северном Македонијом и самозваном државом Косово.

Учешће јавног дуга у БДП-у је значајно смањено, запосленост је порасла, инфлација је драстично оборена, каматне стопе су пале, динар је ојачао, отворени су нови аутопутеви. Гледано из угла прихваћене доктрине и њених циљева, Србија је постигла значајне економске успехе. Не изненађује да су овим успесима усхићени сви релевантни међународни фактори – ММФ, Светска банке, ЕУ институције.

Зачудо, домаћи економисти не аплаудирају влади и настављају да гунђају. Истина, критика је пре свега окренута начину на који српски званичници промовишу своје резултате. Најчешће се критикују искази по којима Србија непрестано обара некакве историјске рекорде и предњачи у региону, па и у васцелој Европи. Предмет нарочите поруге је и тврдња да Србија улази у „златно доба“ и да управо почиње да сустиже државе које су испред ње.

Када је о фактографији реч, критика економских резултата везана је за чињеницу да је просечан раст БДП-а у последњих седам година био мањи од два процента, да је то други најнижи раст у ширем региону, а да обећаних 500 евра просечне плате никако да стигне.

Остали успеси се релативизују тврдњама – тачним – да су се светске каматне стопе стабилизовале на најнижем нивоу у историји и да су зато трошкови сервисирања спољних и унутрашњих дугова много нижи, да су позитивни статистички показатељи улепшани прецењеним курсом динара, да је стопа незапослености смањена јер грађани масовно напуштају Србију, итд.

Фото: Н1

Друга линија критике тиче се оптужби за корупцију, волунтаризам и неспособност власти да пројекте завршава у року и по планираној цени. Оставимо по страни чињеницу да све то није почело 2012. и погледајмо ефекте ових поразних феномена из мало бизарнијег угла.

Парадоксално јесте, али и корупција и неспособност, бар краткорочно, помажу повећању БДП-а. Некомпетентност, када се исти послови раде по два-три пута и зато коштају много више, подиже БДП иако с ради о непродуктивном трошењу. Корупција, када се цене пројеката увећавају уграђеним провизијама, подижу вредност радова, а тиме и БДП. Циник би рекао да овде није реч о незнању и лоповлуку, већ о економском патриотизму и племенитом покушају да се на најбржи начин увећа БДП.

Следећи исту ироничну линију могло би се рећи и да је власт нашла ефикасан начин да приватизује државна предузећа и тако испуни још један важан захтев домаћих економиста. Тај начин почива на черупању државних предузећа у корист подобних, добро повезаних партијских бизнисмена. Метод јесте мало заобилазан, али функционише. Када се процес првобитне акумулације капитала коначно заврши, пропала предузећа ће бити продата у бесцење и приватна предузећа ће имати апсолутну доминацију на домаћем тржишту.

Не треба заборавити и да су приходи од проституције и трговине дрогом компонента српског (и не само српског) БДП-а. Отуда промовисање сексуалних радница на телевизијама које подржавају власт, као и необично близак однос власти и навијачких група (за које се сумња да тргују дрогом) треба разумети као рад у правцу повећавања БДП-а, а не као трагично друштвено посрнуће.

Оставимо иронију по страни и уђимо за тренутак у имагинарни политичи свет. Замислимо да се власт, уместо неукусних претеривања, држи само чињеница и да њима не манипулише. Замислимо да медијски наступи председника државе нису психодраме, замислимо да се критичари уважавају и да се са њима води цивилизовани дијалог. Шта би у том случају економисти могли да пребаце властима? Који од кључних савета, на којима почива владајућа економска доктрина, власти нису послушале? Да ли су претходне власти водиле другачију и/или бољу економску политику?

Фото: А. Васиљевић

То нас доводи до кључног питања – ако стране инвестиције куљају у Србију, ако је буџет у равнотежи, ако је све већи део привреде у приватним рукама, зашто БДП анемично расте, зашто су плате међу најнижима у Европи и зашто је Србија прикована за европско дно?

Постоје само два одговора. Први, да је потребно да прође још неко време како би се ефекти реформске политике видели у пуном сјају и како би се указала врата на којима пише: „Златно доба“. Ако је тако, власт је у праву и само је мало поранила са објавом радосних вести.

Друга могућност је суморнија. Ефекти се неће видети ни после пар година, економска структура је колонијална и води ка вратима, додуше удаљеним, на којима пише: „Клопка средње развијености“. Али ако је тако, онда су савети које су утицајни економски давали властима били промашени, неутемељени и идеолошки. Ако је тако, није крива само власт, већ и они који деценијама промовишу погрешну економску политику па се зато свака критика власти враћа као бумеранг.

Вероватноћа да ће економисти признати заблуде (ако је само о заблудама реч) је никаква. Превише каријера је инвестирано у доктрину, превише труда је уложену како би се доктрина промовисала. На заблудама ће се зато истрајавати сталним увођењем нових оправдања којима се тумачи неуспех доктрине. Нпр. доктрина је исправна, али није доследно спроведена, мере су парцијалне, арбитрарне и деформишу тржиште, јавна потрошња и јавни сектор су и даље превелики. Економисти ће се чак сетити и домаћих инвестиција и објаснити да оне не расту јер је привредни амбијент лош.

Економска драма Србије, њено тужно месту на дну Европе, сиромаштво, огромна задуженост, велики раст неједнакости, безнађе и убрзана емиграција, последица су како несрећних историјских околности тако и лоше изабраног развојног модела који почива на неолибералној фразеологији. Ако то јуче није било видљиво и јасно, данас би морало бити. Хоће ли се српски економисти суочити са овом суровом чињеницом?

Текст је првобитно објављен у НИН-у 28.11.2019 под насловом „Тражили сте, гледајте“

Напомена: У првобитној верзији текста изостављено је последњих пет пасуса. Накнадно су додати 5. 12 у 15:36 часова

Опрема: Стање ствари

(НИН/Блог Небојше Катића, 30. 11. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Па нисмо тражили! Речено нам је да јесмо, али ја се не сећам – када?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s