Док једна страна (Србија) зна шта друга тражи, друга (албанска) не зна шта прва тражи, па је зато и не занима и тврдоглаво инсистира на свом (максималном) добитку
Слободан Самарџић (Фото: Прес центар УНС-а)
Последњих недеља, па и месеци, поводом стагнације у преговорима између Србије и косметских Албанаца, разлегао се румор у домаћој јавности да председник успешно одлаже финале ових преговора и лукаво купује време. (Видети рецимо Политика, овде). Једни су несретни због тога, јер се одлаже одлука о признању Косова и скидање тог терета с леђа европске Србије. Други, пак, тихо ликују гледајући у овом одлагању доказ свог убеђења да је Вучић мајстор који ће превеслати западне политичаре, имајући у виду и чињеницу да се времена мењају.
Ни једни ни други, а са њима ни медији који су блиски овим становиштима, нису у праву. Разуме се, није спорна чињеница да су преговори изгубили у темпу и чак се прекинули, већ су нереалне обе оцене Вучићеве улоге у томе. Последњи застој у преговорима, као што је то био случај и са неколико претходних мада краћих, резултат је понашања и деловања албанске стране а не српске. Чак и ова чињеница може да заведе, јер се стиче утисак да у преговорима Албанци губе те зато и отежу и одлажу. О чему је, заправо, реч.
Пре свега реч о две различите полазне позиције у овим назови преговорима. Косметски Албанци имају максималистичку, а актуелни представници Србије минималистичку позицију. Ако је реч о главној добити у игри, а то је за албанску страну признање од стране Србије, она (добит) зависи само од става српске стране. Значи, управо она држи главни штих у рукама. А шта је главна добит за српску страну? То нико не зна! Ова власт за својих седам година то није јасно поставила ни себи ни за нас. Та се добит мутно истицала, па мењала, па враћала, па губила и замењивала. Била је све друго само не у складу са Резолуцијом 1244 и Уставом Србије, гурајући их у заборав. Сетимо се: чланство у ЕУ, пут у ЕУ, мир у региону, стране инвестиције, заједница српских општина, разграничење, у последње време „мали Шенген“ са мудрим ћутањем о позицији „Косова“ у томе, и још много тога. Дакле, док једна страна (Србија) зна шта друга тражи, друга (албанска) не зна шта прва тражи, па је зато и не занима и тврдоглаво инсистира на свом (максималном) добитку.
Ричард Гренел на састанку са Хашимом Тачијем (Фото: Председништво тзв. Косова)
Зато албанска страна води игру, чак и ако имамо у виду да је цела преговарачка ситуација у рукама западних играча – САД и ЕУ. То се види по последњем дугорочном застоју. Иако западним савезницима у овој ствари прекид не одговара, јер се одлаже коначно решење на које је београдски режим спреман, они прихватају не само албанску максималистичку позицију него и њихов политички фундаментализам – не само признање независности, него то одмах и сада; ако нема одмах, онда прекидамо разговоре. Увођење пре годину дана драконске царине од сто одсто служи само томе и израз је преовлађујућег политичког менталитета.
Дакле, није Вучић својим препреденим лукавством купио ово време продуженог status-а quo, већ је то последица албанског промптног максимализма, што се за њих показало сасвим контрапродуктивно. Штавише, оборили су Харадинајеву владу – Албанци а не Српска листа која је била коалициони партнер у тој влади све руковођена из Београда – а сада не могу да саставе нову, због чега опет време тече. Једина страна која се секира због тога је Вучићева.
Његова чудна нестрпљивост што се посао код Албанаца не завршава како би се наставило са преговорима, неки ће тумачити као блефирање западњака. Али, све ће се добро видети када Албанци формирају владу (ако опет нешто ирационално не смисле као услов за ургентно признања од Београда). Тада ће се видети да Вучић није блефирао него се, као увек, додворавао западним играчима како би због своје „добронамерности“ за Србију добио бар мрвицу са преговорачког стола. Он је државну позицију Србије свео на ту мрвицу (минимализам), претходно предавши за џабе све чиме је Србија реално располагала у окупираној покрајини: четири северне општине, одређено присуство полиције и судства, цивилну заштиту, функционалну електропривреду на северу, телекомуникациону мрежу и још много тога. Створио је нову реалност оног „ничега“ како би мрвицу са стола представио као добитак отет од ђавола.
Сада постаје јасно зашто је позиција београдског режима минималистичка. То није последица никаквог реалног стања ствари из којег би проистекла неумитна историјска нужност. И овако ојађена Вучићевим даровним разметањем нечега што није његово, Србија и данас располаже најважнијом картом – без њеног признања нема независног Косова, јер да је оно независно, Албанци признање не би ни тражили. Али Србија управо зато има огроман историјски проблем. Та најјача карта у рукама је играча који је неће искористити за Србију него за себе. То је одлучујући улог овог играча за очување унутрашње позиције коју је градио седам година – позиције свемоћног владара. Историјско наслеђе које држи у руци довољно је велики улог да буде раван обавези запада да Вучића чува у Србији, таквог какав јесте, још задуго.
Александар Вучић (Фото: Танјуг/Политика)
А шта је оно минимално што карактерише званичну позицију Србије у финалу преговарачке фарсе? То је оно „нешто“ чиме ће Вучић моћи да убеђује народ да је добио више него што је очекивао, уверен да му је народ поверовао у причу да Србија сада нема „ништа“. Ако у нечему тактизира са западним чиниоцима, само је то: тај „добитак“ мора бити довољан за убиствено убеђивање које следи, бар довољно видљив колико и Глишићева „глава шећера“.
Ето зашто Вучић нема своју платформу о Косову и Метохији и није је никада ни имао. Све је у његовој глави, овако или онако, ово или оно, али променљиво према стању свемоћног посредника од кога треба да добије личну награду. И ето зашто он није ни кочио ни пожуривао фамозни „дијалог“. Тај процес само је у вези са његовом личном политичком позицијом а о времену нека брину други. Ако процес, пак, Албанци коче, Вучић ће у себи – није лоше будући да тог „нечега“ још нема на видику, а за јавност – срам их било како су неодговорни према судбини региона.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Тачно, г. Смарџић је рекао сушту истину која се замагљује сваки дан.
Ко јо спомиње КиМ?
Нико, кампања је утолико жешћа уколико ико спомене Вођу и запита се или констатује да ту ствари нису чисте одавно.
Одговор се своди на лицемерно кревељење, увежбаним пред огледалом, трагичним гласом са дугачким паузама да би драматика тако подвучена, убедила гласаче да нико сем Вође не може реши Ким.
И, шта можеш добити када све даш?
Нормално, ништа, једино да наставиш да лажеш да су сви много више покварени од тебе.
Profesore, bravo, bravo, bravo. Kao i uvek tacno u centar.
“…Ето зашто Вучић нема своју платформу о Косову и Метохији и није је никада ни имао….”
Има он своју Платформу. Није је износио својим грађанима, али је рекао онима којима је са Т. Николићем обећао још пре доласка на власт 2012. године. Али, “невоља” је у томе што су се прилике у Свету промениле. Не само на Истоку него и на Западу. Руска Федерација сада одлучно стоји на ставу о примени Резолуције СБ УН 1244. Ранији став о томе, да подржавају свако решење које одговара Србији у преговорима, је измењен. Јер су видели да Вучићево решење није и решење повољно за Србију. А са стране Запада, САД са Д. Трампом нема више блиски однос са “Косовом”. Иако то не можемо видети и чути из наших медија, други заступник за “Косово” одређен од председникаТрампа нема исте ставове као они претходни и овај садашњи, послат од Стејт Департмента. Косовски Албанци то виде и знају, али ћуте, не желећи да признају да им време истиче. Држе се старе приче, у нади да ће “дубока држава” да заустави Трампа. Пусте наде, и њихове и неких из Србије који су изказивали пријатељство према Трамповим претходницима.
Сви коментари др Самарџића ме одушевљавају:
1. зато што су бритки, јасни и недвосмислени,
2. зато што су логични и заснивају се на проверљивим чињеницама,
3. зато што су писани пристојним језиком и држе се теме,
4. зато што су теме битне за овај тренутак у коме живимо,
5. зато што не бежи у ближу или даљу историју, јер мртвом је вуку ласно стати на реп.
Свака част Професору на тексту и Антибот-у на коментару.
Svaka cast autoru na tekstu i komentatorima na komentarima! Salim se, naravno:)))) Mr. Freeze (lik iz Betmena koji sve zamrzava) se setio zamrzavanja konflikta na KiM tek posle pregovora sa albanskim teroristima, doduse, kroz zatvorena vrata, jer zamrzavanje nije bilo moguce pre davanja legitimiteta teroristima OVK i njihovim ciljevima, posto EU nije imala alternativu.Na kraju se zamrzao samo DSS (zamrzao i istopio).Vucic ne pregovara kroz zatvorena vrata, vec zatvorena usta, a narod sve prati zatvorenih ociju i usiju.
Huuuuuuuuuuuuu.Cela autorova stranka, klub, udruzenje postovalaca, koji im je vec status, svi clanovi su mi udarili minuse.Samo Voja spava.Pricao je sa sovama celu noc (0)v(0).Kada smo vec kod sova, Hegel filozofiju uporedjuje sa sovom, ona dolazi u suton, kada svetlost slabi i senke se skupljaju u stvari (ovo su moji izrazi (moze se proveriti onim “Antimali” softverom) i treba da referiraju na Platona za koga su stvari i same senke, senke ideja. Svetlost tu gubi svoju ontolosku snagu, ona prosijava kroz stvari, ali se ne moze videti okom, mada je lepota nagovestava, vec samo umom).Sa druge strane, Sokrat, trazi da se, pre izvrsenja smrtne kazne, zakolje petao, vesnik jutarnje svetlosti pred kojom se senke povlace iz stvari i zrtvuje bogu Asklepiju, bogu zaceljenja rane koju je otvorio sam Sokrat izmedju sebe i grada i njegovih obicaja.Ali rascep svetlosti i senke prati ovaj rascep pojedinca i obicaja.Obicaji gube svoju jasnost, u njih se uvlaci tama proslog.Ta tama je senka Sokratovog cina kojim je poredak doveden u pitanje time sto Sokrat prihvata slobodnom voljom da ne bezi iz grada.Zato ce Platon obicajnost podrediti drzavi, politici, sasvim savremeno, dajuci drzavi pravo da spaljuje, brise delove Homera koji ne odgovaraju vaspitanju ispravnih gradjana, proteruje iz grada, pa cak i osudjuje na smrt.Svetlost ce pronaci u secanju koje ide i preko rodjenja i zahvaljujuci kojoj vidljivo tek postaje vidljivo, ali ovo secanje, da bi obasjalo i druge, kod kojih je slabije, mora se podrediti politici i tu su koreni politike secanja, a to znaci da secanja na proslost, svet ideja, mora postati secanje od-sada-za-buducnost, jedna volja, kod Platona neimenovana, ali vidljiva u zatvaranju drzave, zabrani izlaska iz nje onima koji je vode, proterivanjem trgovine sa agore…
Izostavio sam da “politika secanja”, kao secanje od-sada-za-buducnost, podrazumeva zaborav, kod Platona se to jasno vidi u tim cinovima zabrane, brisanja, spaljivanja (zato je cuvanje, ogranicimo se na muzejsko, uvek vezano za zaborav, za nestanak onog epohalnog u umetnosti npr., Hajdeger kaze da muzeji cuvaju predmete, a ne dela, Marlo, da muzeji nemaju zidove, vec su nas nacin odnosa prema delima).Za “politiku secanja” nije bitna proslost, vec sada, kao od-sada, ona uvek zahteva totalitarizovanje tog od-sada u stalnom podredjivanju proslosti onom od-sada i to od-sada do od-sada, koje secanje neprestano odrzava zivim zaboravom buduceg.Naravno, upravo ta forma od-sada-za-buducnost, lako se samoukida u sebi samoj u tom od-sada, kao sto smo videli npr. u titoisticko-partizanskoj politici secanja, mada od nje neodvojiv zaborav je dovoljnom mocan da prikrije istinu i postane izvor nove, reakcionarne “politike secanja” u svim posttitoistickim identitetskim politikama.Bez zaborava nema secanja, kao sto pokazuje autor u svojim tekstovima.
@Komentar ceka izvinjenje… Хм, Хм. Треба бити оперисан од сваког осећаја за стварност и истину па др Самарџића упоређивати са Mr. Freeze-ом и подметати му преговоре са терористима. Др Самарџић је био, између осталог, и министар за КиМ, али никад није преговарао са терористима (када, где, с ким, о чему?), а поготову му не би пало на ум да преговара о статусним питањима. Помињући Mr. Freeze-а показао си своју фасцинацију америчким имбецилним филмовима (Супермен, Халк, Спајдермен, Џокер и сл.), а и свој интелектуални ниво. Твој други коментар је папазјанија којом мислиш да засениш “простоту”, да се Власи не досете твог стварног нивоа
@Antibot
Autor je bio deo delegacije u Beckim pregovorima, upravo o statusu, a naspram sebe je imao Agima Cekua (ubicu Srba od Hrvatske do KiM-a) i sl.Kako su zavrsile “mere” vlade u kojoj je on bio ministar posle samoproglasenja nezavisnosti KiM i kako je zavrsila DSS, poznato je.Nekad je bio ministar za KiM, a sada za naknadnu pamet.
Inace, sve sto cenite u autorovim tekstovima, a to se moze svesti na to da isto mislite, sva su cenjenja kod nas samocenjenja, ali ‘ajd’ sad, to ne pokazujete u svojim komentarima.Ovo o “intelektualnom nivou” je ispod svakog nivoa, tako da…
@Komentar ceka izvinjenje – И? Шта је договорио и шта је потписао у Бечу др Самарџић?
Nista nije ni trebao da potpise.To su bili pregovori za legitimizaciju separatistickih zahteva i zlocinaca, kao i za prekomponovanje srpske politicke scene.Naime, jedine izbore koje nije dobio SRS posle 5.oktobra dobila je DS posle neuspeha Beckih pregovora, na zastrasivanju od rata i napravila koaliciju sa SPS, a DSS, koja je zapocela pregovore sa SRS (i SPS), a sto nije smela godinu dana pre, jer SRS i SPS nisu bili dovoljno proEU, pocela polagano da postaje arheolosko nalaziste.Zapad ide korak po korak.Znali su oni da ce neko drugi stavljati potpis za Euleks, neko treci za granicne prelaze, neko cetvrti za…Zaba se kuva polagano.
Inace, nisam zeleo da komentarisem komentar @Don Kihota u kojem hvali autora, a zatim Vas sto hvalite autora i samo je izostavio da pohvali sebe sto hvali autora i Vas, ali tu dobro vidite kako funkcionise cenjenje kao samocenjenje.Vas slucaj je samo malo manje ocigledan.
@Komentar ceka izvinjenje – Као што сам и претпостављао ти уствари плагираш Баба-Вангу. Цело твоје коментарисање је шпекулација шта би било да је било. Нигде доказа шта је др Самарџић погрешно урадио и какве је конкретне штете то нанело Србији, јер око тога је почела полемика. А што се тиче твога разбацивања именима Платона , Сократа, Хајдегера, Марлоа итд., имама осећај да се спремаш да напишеш докторат о њима, па се бојиш тог “анти-мали” софтвера. Да те охрабрим, слободно пиши. Ја сам те делове твојих коментара пропустио кроз “анти-анти” софтвер и нигде нисам на интернету нашао такве бесмислице. Сигурно си ти аутор. Нема опасности од Бошка. Само поради мало на стилу и писмености. “Nista nije ni trebao da potpise” – вероватно си имао намеру да напишеш безлично “требало”. Мада, нико није савршен… А што се др Самарџића тиче, волео бих да напише нешто о свом учешћу у “Бечким преговорима”.
@Antibot
Trebali ste da me vidite na basketu, velicanstveno!Kucam u cetr… tridesetdeve….petoj!Hvala na lektorskom radu, to stvarno mislim (jos bi mi bilo draze da ste prebrojali sve zareze, oni me, bas, muce:)))!Ne znam zasto mi se obracate sa “ti”?”Ti” je rezervisano za ljude koji su nam bliski, porodicu, familiju, @ Don Kihota.Sa “Vi” drzite distancu, uslov prezira.”Besmislice” su izlozene davno, onima koji su relevantni za to, ne nekakvim kompjuterskim programima za utvrdjivanje “originalnosti” (ovo vidim kao nastavak onih rijalitija sa poligrafom).Baba Vanga je dobar primer za moju tezu, ona je proricala buducnost, a ja sam pisao o proslosti, dok ste Vi sasvim ispravno proslost povezali sa proricanjem.Za “politiku secanja”, proslost je neizvesna koliko i buducnost, zato je potrebno stalno nasilje svodjenja na od-sada.Ne znam sta ocekujete da Vam dr. Samardzic napise, kako su SRS i SPS bili neprihvatljivi koalicioni partneri 2007-e, a prihvatljivi 2008-e, samo sto je neko bio pametniji, dok su se izmedju desili pregovori o statusu KiM i proglasenje njegove nezavisnosti?Zar ne znate da su ucesnici istorijskih dogadjaja najlosiji svedoci:)))) Ne bojim se nicega, ni softvera ni hardvera:))))