Ова књига је и упозорење о „духовној ситуацији нашег времена“, истакао на промоцији проф. др Мило Ломпар
Фотографије: Стање ствари
Београд – У четвртак, 14. новембра, у Малој сали Коларчеве задужбине уприличен је разговор о књизи Идентитет српске књижевности Ненада Николић.
Ненад Николић је историчар књижевности и предавач на Филолошком факултету у Београду. Једно од средишњих места његовог истраживања је развој књижевноисторијске концепције српске књижевности. У својим првим објављеним књижевноисторијским студијама бавио се превасходно питањима из српске књижевности с краја 18. и почетка 19. века: из овог тематског круга објавио је две књиге Кастриране јуноше: жеља и приповедање у романима Милована Видаковића (Матица српска, 2004) и Меандри просвећености: неколико лица српске књижевности XVIII и XIX века (Службени гласник, 2019) као и низ студија и чланака (на пример о полемици Милована Видаковића и Вука Караџића као рату култура). Међутим, од докторске дисертације Николић се усредсређује на питање схватања и мена у српској књижевној историји – књиге Геометрија прошлости: књижевна историја Јована Деретића (Службени гласник, 2013) и Проблеми савремене књижевне историје: критичка прелогомена за обнову националних књижевности и њихових историја ранији су резултати његових истраживања ових питања. Књига Идентитет српске књижевности, недавно представљења београдској публици, представља у извесном смислу врхунац ових истраживачких напора, по свом тематском обухвату и опсегу, и потврђује – како би се да закључити из речи изречених на промоцији – Ненада Николића као једног од најважнијих гласова новије српске књижевне историје.
На представљању књиге говорили су Милан Алексић, Мило Ломпар, Дуња Ранчић и аутор књиге, Ненад Николић.
Књига „Идентитет српске књижевности“
Милан Алексић је указао да је кључни циљ ове обимне књиге приказивање развоја књижевноисторијске идеје у српској култури. „Кључно питање које Ненад Николић поставља овом књигом шта је српска књижевност је основа анализе дела историчара српске књижевности од Стојана Новаковића до Јована Деретића“. Бројни аутори који су о српској књижевности промишљали и писали различито су одговарали на ово питање и различито су одређивали опсег српске књижевности.
„Централни део студије започиње поглављем које поставља питање заснивања српске књижевности као националне књижевности“, указао је Алексић. За одређивање српске књижевности као националне од превасходне важности, према Николићевом суду, биле су две књижевноисторијске студије, Јована Суботића и Јована Ристића. У овом комплексу питања аутор је разматрао питање књижевног језика и питање односа према усменој књижевности, превасходно епици. „Суботић и Ристић су тако српску књижевност одредили као националну књижевност, писану на народном језику и у традицији народне епике“, указао је Алексић.
У потоњим поглављима Николићева тема су поједини историчари књижевности: Стојан Новаковић, Јован Скерлић, Павле Поповић, Милорад Павић и Јован Деретић. „У сваком од ових поглавља подробно су анализирана књижевноисторијска схватања сваког од ових проучавалаца“.
„Мунициозно је приказан развој књижевноисторијске идеје од Новаковићевог пансрпског поимања српске књижевности, преко Скерлићеве редукције обима који српску књижевност подвргава зарад утопијског уједињења са Хрватима, који за време Првог светског рата прераста у пројекат југословенске књижевности који заступа Павле Поповић до коначног целовитог заступања српске књижевности у радовима Јована Деретића крајем 20. и почетком 21. века“, навео је Алексић. Алексић је указао да је Николић уочио како је код Новаковићевог пансрпског концепта проширење обима – Новаковић у српску књижевност укључују дубровачку књижевност, књижевност Срба католика новијег времена и хрватску књижевност после 1855. године – довело у питање јединство српске књижевности.
Код Скерлића, Николић велику пажњу обраћа на разлога зашто Скерлић сужава обим српске књижевности – Скерлић је извео двоструку редукцију искључењем старе српске књижевности (коју он сматра за калуђерску писменост) и хронолошким сужењем српске књижевности на време од 18. века и инсистирањем на националном самоодређењу писаца као критеријуму за подвођење под српску књижевност „што је заправо било ограничење на православне Србе“. Алексић је указао на „двострукост“ код Скерлића на коју је указао Николић – он редукује српску књижевност на „нову књижевност“ али знања о њој продубљује изучавањима српске књижевности 18. века и пристаје на „самоодређени опсег“ хрватске књижевности. „Пристаје да се не дира у оно што су Хрвати одредили као своју баштину као предуслов будућег уједињења“, подвукао је Алексић. Тако је Скерлић парадоксално, иако приврженик секуларног концепта нације, вршио редукцију српских књижевних стваралаца на оне потекле из српског народа православне вере.
Игром историјских околности Павле Поповић је постао носилац и спроводилац идеје књижевног уједињења иако је пре рата његов концепт српске књижевности био у великој мери другачији од Скерлићевог, подвукао је Алексић. Поповић је своје књижевноисторијске увиде саображавао политичком пројекту југословенства – тако он у својој предратној Историји српске књижевности заступа категоричан став о дубровачкој књижевности као српској, потом тај став ублажава идући у сусрет хрватском становишту да би на крају Првог светског рата објавио монографију Југословенска књижевност „и онда ту своју позицију учвршћује академском беседом из 1922. године“. Појму југословенске књижевности и његовој судбини Николић посвећује посебно поглавље. „Тек са Павлом Поповићем могло је да се увиди задирање политичке сфере у област науке“, указао је Алексић. Поповић је, наиме био свестан унутрашњих напетости оквира југословенске књижевности, али је бирао да га спроведе. „Николић аргументима показује Поповићеву везаност за политику концепцију којој се као проучавалац књижевности повинује“, навео је Алексић. Николић је, како је Алексић рекао, препознао код Поповића одступање од концепта југословенске књижевности и повратак ка српском становишту, у позној расправи о Доситејевом Собранију и то поште је – краљевим убиством у Марсеју 1934. нестао политички оквир који је подстицао разрађивање југословенске књижевности као целине (и истраживачког поља). До коначног напуштања појма југословенске књижевности дошло је у делу Јована Деретића који опет напушта језички критеријум одређивања српске књижевности и инсистира на националном одређивању.
Милан Алексић, Ненад Николић и Дуња Ранчић
Николић, наставио је Алексић, код Милорада Павића уочава један самосвојан приступ у српској књижевној историји (наслов поглавља: Против историје као омаж настојању Павића да направи отклон од Скерлићеве концепције). Међутим, истакао је Алексић Николићев увид, Павић инсистирањем на естетском квалитету дела као одређујућем чини своју анализу одвећ формалном „и потпуно занемарује смисао књижевних дела“.
Завршни део студије доноси подробну анализу Деретићеве Историје, „научне синтезе у којој је остварено обухватање целине српске књижевности и први пут изложена њена јединственост“. Деретић је био аутор који је приказао српску књижевност као јединствену целину али је у исто време проблематизовао лингвистички критеријум за одређивање припадности националној књижевности. „Последица овакве промене става је питање статуса дубровачке књижевности где Деретић [њу] одређује као граничну област српске књижевности“, истакао је Николић.
„Ненад Николић у својој студији причу о идентитету српске књижевности оставља отвореном, зато што се потреба за осмишљавањем књижевноисторијског проучавања српске књижевности не исцрпљује“, подвукао је Алексић. И у широко прихваћеној Деретићевој Историји постоје извесне напетости и она не може бити последња реч писања историје српске књижевности, но, будући историчари ће имати лакши задатак уз помоћ студије Ненада Николића којом српска књижевна историја стиче виши ниво теоријске и историјске освешћености.
Дуња Ранчић je указала да је Николић својим деценијским бављењем проучавањем српске књижевне историје наговестио једно широко истраживачко поље. Ранчићева је указала да овакво освешћење српске књижевне историје наговештава могућност писања једне нове историје српске књижевности, што по њеном виђењу, аутор и наговештава.
Ранчићева је указала да Николић књижевну историју разумева као процес којим се смисао преноси унутар једне заједнице. Николић такође уочава да су књижевне историје, предмет његовог истраживања, приповедно засноване. Ранчићева је указала да пошто се ово уочи уочава се код свих ових књижевних историја њихов супстанцијализам, односно имплицитно предубеђење како „историја националне књижевности постоји по себи“. „Постоји једна тачка ослонца из које читава прича може да се изведе“.
Прво издање Деретићеве Историје српске књижевности
Ранчићева је рекла како је Николић показао да су рани писци о историји српске књижевности – Георгије Магарашевић, Јован Суботић и Јован Ристић – били тројац који је јасно одредио ове упоришне тачке српске књижевности као националне књижевности писане на народном језику. Ове стожерне тачке постављене су у доба настанка историје књижевности као истраживачке дисциплине у време уверења да је једини предмет проучавања књижевности национална књижевност. Међутим, већ код ових аутора постоје проблеми књижевног језика, статуса народне традиције која је променљива али већ у њихове време добија свој канонски облик. Ова питања се у потоњим делима не разрешавају већ суспендују, указала је Ранчићева. Преко Скерлића, Поповића па све до Деретића одржава се идеја да постоји дубинска структура српске књижевности, „модел који је у свим различитим облицима те књижевности исти“.
Николић је контрастирао Павићев приступ као показатељ шта од историје књижевности може да остане када се одустане од оних вредности и погледа који су конституисали историју књижевности (и уже српску историју књижевности) као дисциплину на њеним деветнаестовековним почецима.
Код разматрања Деретићевог дела, испитивања разлика између два издања Историје српске књижевности, Николић је показао да је Деретић део традиције српске књижевне историје „у смислу да за њега остају многа од ових питања“ која су ранији истраживачи уочили као одређујућа. Ранчићева је указала да је Деретић приповедношћу покушао да превазиђе ранији приступ, али да се и код њега уочава „неосвешћеност приповедности сопствене позиције“. Ова приповест о књижевноисторијској идеји у српској култури окончава се разматрањем Деретићевог дела али се продужава и даље „у вери да књижевноисторијска прича и даље има вредност и има могућност да нам нешто каже“. Ранчићева је указала да оно по чему се разликује позиција Ненада Николића у односу на ону Јована Деретића јесте да он признаје сопствена ограничења. „[Николићева позиција] прихвата могућност да књижевност можда неће бити важна“, да постоје други медији за преношење значења и изградњу свести о припадности заједници која не мора нужно бити нација „а на нама као заједници и на нама као учесницима књижевног живота је да одговоримо на питање да ли такав свет желимо“. У томе је ова књига актуелна јер повезује могућу будућност са оним што је било пре нас, закључила је Дуња Ранчић.
Мило Ломпар је у свом излагању дао развојни пут књижевноисторије мисли у 20. веку. По његовим речима „до Првог светског рата, историја књижевности је на неки начин била на цени […] превасходно у свом позитивистичком облику она је обележавала једну врсту концептуализације света и била је на неки начин у метапозицији у односу на саму књижевност“.
Међутим, због тога, наставио је Ломпар, српски књижевни историчар овог времена, како Павле Поповић, тако и Јован Скерлић, стоји иза, у естетичком смислу, у односу на саму књижевност. „Они више, без обзира да ли имају позитиван или негативан суд, не могу да прате, у естетичком смислу, нити импресионизам Боре Станковића, поготово не могу да прате Дисову интонацију и њихово разилажење са Исидором Секулић је далекосежно“. Ово показује да је до Првог светског рата позитивистички приступ у историји књижевности имао привилегован положај у односу на естетичке квалитете самих књижевних дела. Међутим, како је Ломпар подвукао, Први светски рат је овде донео промену. „Отпочело је у науци о књижевности оно што је Светозар Петровић звао антипозитивистичком побуном“, казао је Ломпар, односно развијање става да је „књижевност аутономна, да је њена веза са филозофијом, идеологијом, политиком секундарна за конституцију самога књижевног искуства“. То се наставља и након рата, код „феноменолошког изучавања књижевности“, „америчке нове критике“, и таква ситуација траје добар део 20. века све док се, „на темељима херменеутике не развије сама историчност“.
Мило Ломпар на промоцији књиге Идентитет српске књижевности
Можемо рећи, истакао је Ломпар, да је 20. век, „у науци о књижевности означавао идеју о књижевној аутономији а да је од 70–их година почео повратак историје књижевности и да је тај повратак веома снажан у 21. веку“. Тај тренд нарочито је снажан од 80–их година када поново отпочиње историзација свести када идеолошке парадигме 20. века „доживљавају извесну ерозију“.
Ова врста кретања, истиче Ломпар, када је посреди разумевање књижевности, није везана за обнову позитивистичког схватања света. „Нема повратка на стање пре рефлексије“. Међутим, ова обнова историзма подразумева обнову схватања по коме се „питање књижевност тематизује у ширим склоповима“. Ситуација је стога у понечему слична стању пре Првог светског рата: „према важном статусу историчности“ и по томе што се „књижевна аутономија битно суспендује“.
Ненад Николић у својој књизи, објаснио је Ломпар, говори пре свега „о битним концептуализацијама српске књижевности“. „Јасно је из његове књиге да су сви српски књижевни историчари трпели већи или мањи притисак идеолошко-политичкога типа и да су се трудили да књижевну материју или облик доведу у везу са сопственим временом“.
Николић је анализирао југословенску идеологију као унутрашњи чинилац обликовања српске књижевне историје и тај концепт је, према Ломпаровим речима, разрадио веома детаљно. Николић је својим књигом, наставио је Ломпар, такође дао један омаж књижевној историји као дисциплини која је у 20. веку помало била остављена по страни. Ова књига снажно улази у идеолошко–политичку димензију књижевне историје, и обележава драму оних који су ту концептуализацију изводили, истакао је Ломпар.
Николић, казао је Ломпар, у овој књизи има изразито полемички приступ. Према Ломпаровом суду, „ова књига је, посредно, и афирмација схватања Јована Деретића, према коме аутор и у својој претходној књизи испољава снажан критички став али посредно, преко тог критичког става утврђује релеванцију његовог начина постављања ствари“ посебно у погледу две средишње тачке Деретићевог приступа – инсистирању на историји као на референтној тачки књижевности и на идеји континуитета. Према Ломпаровим речима, Деретић је био први аутор који је у нас нагласио идеју континуитета, што је „код Николића доживело посредну али врло снажну афирмацију“.
Деретић је разумео, како је казао Ломпар, да се одиграва „смена епоха тако што идеолошки план који је доминирао разумевањем књижевности читавог 20. века код нас (с једне стране идеологија југословенства а после рата идеја комунистичког разумевања ствари) почиње да узмиче оним што се појавило пред нашим очима после распада Југославије – снажна културно-политичка детерминација опште европске свести, што је Хантингтон именовао као сукоб цивилизација, а што врло често концептуализују културолошки аутори“.
Вредност ове књиге, закључио је Ломпар, превасходно је у концептуализацији историје књижевности, у обележавању једног новог поља истраживања и у „рехабилитацији једног дуго потиснутог становишта“. Ова књига истиче и упозорење о „духовној ситуацији нашег времена“: да се питање „књижевности и књижевног искуства за неко време повукло из хоризонта интересовања што нужно подразумева једну битну промену а то је проблем вредности [књижевности]“, закључио је Ломпар.
Ненад Николић је истакао да је „ова књига настала из једне унутрашње потребе да самом себи објасним шта је то српска књижевност“. Ова књига, казао је, резултат је његовог дуготрајног изучавања српске књижевности, и посебно књижевне историографије као њене концептуализације (што је резултирало дисертацијом о Павлу Поповићу и Јовану Деретићу одбрањеној тачно деценију пре промоције ове књиге).
Николић је казао како је дубоко промишљао о начинима превазилажења објективизма „који нас је оптерећивао“ код изучавања књижевности али и како је инсистирање на естетичком као начину за превазилажење објективизма у делу Милорада Павића имало своје проблеме (Николић је рекао да је такав приступ читаву ствар учинио „неразаберивом“). „Мене је интересовало да покушам, да самоме себи објасним на којим смо ми претпоставкама интелектуализовали појам српске књижевности, шта је то српска књижевности за Стојана Новаковића, за Скерлића и за Деретића у тренутку када они почињу да пишу своје историје“, истакао је Николић, „од чега полазе, до чека долази и колико су сами свесни да својим писањем преобликују и стварају нов појам српске књижевности“.
Историја српске књижевности класицизма и предромантизма Милорада Павића
Приликом овог истраживања, наставио је Николић, појавила су се питања на која одговоре није могао да докучи посматрањем дела књижевне историографије „изнутра“. Места која су необјашњива искључиво са становишта унутрашњег разумевања књижевне историје захтевају да се посегне за идеолошким, политичким и друштвеним чињеницама ради њиховог објашњења. Оваква посезања за ванкњижевним чињеницама може објаснити „одакле неко слепо место“. „Рецимо, како је могуће, да Скерлић који највише држи до Доситеја, за кога је Доситеј модернији од Вука, који нарочито слави Доситејеву идеју верске толеранције ‘о Србима сва три закона’, каже ‘Ја пишем историју српске књижевности православних Срба’“, упитао се Николић. „И још важније – зашто се о томе није говорило читав 20. век?“ Ту долази, према Николићевим речима, важна улога „концепције југословенства“. Ова шира разматрања, потпомогнута увидима историчара-синтетичара, помогла су, казао је Николић, да се дође до увида како је „историја књижевности увек одређена са једне стране материјалом који је практично безобалан […] и концептуализацијом која мора да буде строго ослоњена на неке вредности.“ Међутим, наставио је Николић, поставља се питање: које вредности – „естетске, естетске вредности које кореспондирају са националним вредностима, али како су те националне вредности успостављене када су оне у 19. веку и саме извођене из књижевности“.
Југословенство, наставио је Николић, битно је одредило приступ свих ових аутора, па и Јована Деретића који је, међутим, „отишао са оне стране југословенства успевајући да уобличи целину српске књижевности“. Друга тема, казао је Николић, био је његов покушај да изнутра разуме како функционише историје књижевности. „Покушао сам да решим и једно онтолошко и једно епистемолошко питање причајући причу о историји српске књижевне историографије“, закључио је Николић. За сагледавање овог материјала требало је пронаћи неку фокусну тачку – „а та тачка је идентитет“ схваћен у свом динамичком виду, подвукао је Николић.
„Та променљивост српске књижевности је праћена у корелацији са променом српске културе и српске нације“.
„На самом крају ту је и питање статуса књижевности у наше данашње време“, рекао је Николић, „то није статус које је непомерив, који би био вечит и није немогуће да заједно са националним културама и државама [историја књижевности] нестане али [на ту могућност] ако смо заинтересовани за питања заједнице и вредности можемо одговорити једним оптимистичким одговором, […] који каже хајде да пробамо да у оном што смо наследили пронађемо вредности које су складне нашем времену, нашем добу и да концептуализујемо оно што би била српска књижевност која не би била ни антикварна ни монументална али која би кроз критичност дошла до једне живе ствари о којој разговарамо, коју читамо и у којој учествујемо“.
Милош Милојевић
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар