Сви напори да се побачај смести у у оквир „прихватљиве” орвелијанске терминологије не могу да измене његову суштину, да је реч о убиству нерођеног детета

Миша Ђурковић (Извор: ИН4С)

Недавно је и у нашој земљи уз присуство режисера одржана премијера америчког филма „Непланирано”. Реч је о филму рађеном по истинитој причи, на основу мемоарске књиге Ејби Џонсон, дугогодишње директорке једне од клиника из система такозваног планираног родитељства у којем се обави највећи број абортуса у САД. Када је, међутим, први пут присуствовала самом чину абортирања и на ултразвуку видела како живо биће у тренутку нестаје у смеси крви и ђубрета, доживела је шок, напустила клинику и постала један од водећих активиста за борбу против побачаја. Од жене која је раније сама два пута абортирала постала је мајка седморо деце.

Филм је остварио велики успех, чак и у комерцијалном смислу, и сматра се првим успешним и важним пролајф[1] филмом. Разумљиво, наишао је на оштре осуде такозваних либералних медија у Америци и свих оних моћних организација које заговарају абортус. Температура је на овом пољу страховито подигнута пре свега у Америци. Наиме, иако је 1973. са контроверзном одлуком Врховног суда у Случају Ро против Вејда појединачним државама одузето право регулисање абортуса у првом триместру, а побачај учињен легалним на територији читаве федерације, ово питање остало је један од највећих извора политичких подела што се види на сваким председничким изборима.

Чињеница да је само за првих 25 година изведено око 40 милиона абортуса и да се њихов број након легализације страховито повећао довољна је да ово питање држи у фокусу бројних спорова. Но, постоје и бројни други разлози укључујући пре свега морални статус ове „операције”. Сви напори да се побачај смести у у оквир „прихватљиве” орвелијанске терминологије не могу да измене његову суштину, да је реч о убиству нерођеног детета. Отуд се као део прочојс агенде пропагира да жена која намерава да абортира има „право да јој не прикажу фетус на ултразвуку”. У оквиру читаве ове индустрије увелико се дижу гласови у прилог томе да се уведе такозвани постнатални абортус, то јест да се дозволи чак и еутаназија рођеног детета, ако се мајка предомисли. По пресуди из 1973. у теорији је иначе могућ абортус чак и у деветом месецу.

У току Трамповог првог мандата урађено је много на заустављању ширења овог тренда и повратку клатна на другу страну. Трамп је најпре зауставио федерално финансирање система планираног родитељства и других прочојс организација, а и сам је узимао учешћа у маршевима за живот које организују пролајф активисти. Но, номинацијом Горсача и Каваноа створио је по први пут од педесетих година прошлог века јасну конзервативну и пролајф већину у Врховном суду. Истовремено читав низ појединачних држава почео је да уводи рестриктивније законодавство у односу на абортус: Алабама размишља о потпуној забрани а уведена је обавеза сагласности оца, Тексас разматра драстичне казне, Кентаки, Мисисипи и Охајо увели су забрану абортуса после регистровања куцања срца (шеста недеља) итд. На то реагују нижи судови, али оно што се заправо очекује јесте да питање абортуса поново дође пред Врховни суд и да се можда одлука Ро против Вејда обори.

Занимљиве ствари се дешавају и у Европи. С једне стране, некада врло конзервативна Ирска прошле године је на референдуму изгласала легализацију абортуса. Пољска и Шпанија су кренуле у другом правцу, уводећи благо рестриктивније законодавство. У Шпанији се од Рахојеве владе очекивала још радикалнија реформа, али се под огромним притиском из целе Европе од тога одустало. Русија је такође 2011. увела нешто рестриктивније законодавство које предвиђа обавезно саветовање и недељу дана за промишљање. Врло је поучан случај Македоније где је влада Грујевског 2013. увела низ рестриктвинијих мера којима се побачај ограничава на период до десет недеља живота фетуса и дозвољен је један абортус годишње, што је праћено и озбиљним медијским пролајф кампањама. Врло брзо након тога странци су почели операцију рушења ове владе, да би влада Зорана Заева у пакету са уласком у НАТО и Преспанским споразумом, у марту ове године, донела и нови ултралиберални закон о абортусу којим је де факто дозволила обављање побачаја до 22. недеље трудноће.

Код нас чак и не постоји реална званична статистика, па држава нема појма колико се деце на овај начин убије.  Процене иду око 200.000. Законодавство спада међу најлибералније у Европи, а девојка од 16 година може да затражи од лекара да о томе не обавести њене родитеље. Постоје и случајеви жена које су обавиле између двадесет и тридесет абортуса. Бројни су такође случајеви да жена у браку обави абортус без икакве консултације са супругом. Посебно брине што младим женама нико не објашњава да због абортуса у младости могу имати озбиљне проблеме са стерилитетом у каснијим годинама и  због тога многе од њих остају без потомства.

По најавама, филм „Непланирано” би од јануара могао да се нађе на редовном биоскопског репертоару у Србији. Не пропустите да погледате овај филм. Либерално законодавство о побачају је једно од најмонструознијих наслеђа комунизма и време је да почнемо да о томе озбиљно разговарамо.

Научни саветник, Институт за европске студије

Опрема: Стање ствари

(Политика, 26. 11. 2019)

[1] Прим. Стање ствари: У дебати о абортусу у САД користе се термини pro life за оне који се противе овој пракси (српски: за живот) и pro choice за оне који је заговарају (за избор). Реч је о најопштијој подели у овој дебати и у њој постоје и друга, специфичнија опредељења.

Categories: Преносимо

Tags: Миша Ђурковић, САД, абортус, биоетика