Цариград тренутно нема никакав интерес да преговара. Њима је само интересантно да се наратив о њиховој могућности да дају аутокефалију прошири и призна, истиче Дарко Ђого
Сабор СПЦ констатовао је да је највећи проблем цркве данас раскол у Украјини (Фото: СПЦ)
Иницијативу сличну овој најновијој, коју су покренула двојица грчких митрополита који траже Свеправославни сабор поводом аутокефалности ПЦУ, имала је и српска црква, али на њу није стигао никакав одговор Цариграда
Свештени синод Руске православне цркве данас би требало да изнесе свој став о недавној одлуци александријског патријарха Теодора да призна „Православну цркву Украјине” и на литургијама помиње Епифанија Думенка, који је на њеном челу.
Одлуку да међу патријархе помесних православних цркава за које се моли уврсти и Думенка, поглавар древне Александријске патријаршије образложио је речима да „признавањем цркве Украјине почињемо да решавамо проблем”. Додао је и да је одлуку донео „из поштовања према васељенском патријарху и Цариградској патријаршији”, као што је својевремено митрополит Игнатије позвао грчки Синод да призна ПЦУ због јединства са Васељенском патријаршијом, јер „то је јединство које не смемо доводити у питање зато што оно подразумева јединство тела наше Цркве и наше јерархије”.
Да је признавање украјинске аутокефалности пут ка решењу проблема, који све више компликује односе међу помесним црквама, али и унутар њих самих, не слажу се чак ни сви грчки архијереји. Двојица митрополита, Серафим Пирејски и Серафим Китире и Антикитире, упутили су почетком месеца свим православним црквама писмо у којем предлажу сазивање свеправославног сабора, макар и без учешћа васељенског патријарха, како су пренели медији. Они сматрају да су примањем у окриље цркве непокајаних расколника, шизматика и оних који никада канонски нису рукоположени, дубоко потресени сами темељи Цркве, због чега траже да се питање размотри на свеправославном нивоу. То свакако, није прва оваква иницијатива – сличан предлог имала је, између осталих, и Српска православна црква, која је и пре формалног признавања ПЦУ, али и после тог чина, преко својих највиших органа, Светог архијерејског сабора и синода, али и патријарха Иринеја, затражила од Цариграда да „украјинско питање” решава братским дијалогом са руском црквом, уз учешће осталих помесних цркава. То се није десило тада, а што време више одмиче и што више православних архијереја не служи ни литургије заједно, изгледа и све мање извесно. Ипак, протојереј-ставрофор др Дарко Ђого, професор Богословског факултета у Фочи, истиче за „Политику” да иницијатива грчких митрополита није нимало неважна. Напротив.
„То је позив на сабор свих православних епископа из свих помесних цркава који хоће да се обједине око једног виђења цркве, а то је виђење блиско и мени и већини православних теолога у СПЦ: саборне цркве унутар које нема реалне власти ни примата, али нема ни пасивног конфедерализма“, каже Ђого.
Дарко Ристов Ђого
А то су управо два виђења саборности какве имају Цариград и Москва, додаје наш саговорник. Једно је, како додаје, саборност под директним надзором Цариграда, који подразумева примат васељенског патријарха, а друго је „пасивна саборност” или „конфедерализам”, који заступа Москва, и према којем су све помесне цркве нека врста конфедералних јединица у канонском и евхаристијском јединству, али без институције која би ту саборност непрекидно остваривала. Грчки митрополити, истиче Ђого, саборност виде као догађај директно из бића цркве – ни цариградско ни московско виђење.
„Цркве ће вероватно у вези са тим позивом да делују помало суздржано. Међутим, када је започет пројекат украјинске аутокефалије, тада су њени поборници говорили да ће помесне цркве једна за другом да признају новолегализовану структуру и да ће се ствари решити саме од себе. То се није десило само од себе него под експлицитним геополитичким притиском, који се више и не крије, а такође и непосредним притиском Цариграда на помесне цркве. Цариград није оставио слободу ни Атини ни Александрији да саме одлуче. Већина цркава је сматрала да ће својом пасивношћу, непризнавањем ПЦУ, али и непрекидањем односа са Васељенском патријаршијом, показати Цариграду да се не слаже са њиховом одлуком. Очигледно је да Цариград неће бити пасиван, и ти грчки митрополити нису случајно они који артикулишу потребу за свеправославним сабором јер су били под директним притиском. Можда ћемо сви за годину-две пожелети тај свеправославни дијалог, али ће моменат већ бити пропуштен. Због тога би било добро да се та иницијатива схвати много озбиљније – истиче Ђого.
Украјинска „аутокефалност“
Дарко Ђого превео је на српски језик „Томос о аутокефалности” (Патријаршијски и синодски томос којим се успоставља црквени аутокефални статус Православној цркви Украјине). Цитирајући из тог документа да „аутокефална црква у Украјини за своју главу познаје најсветији апостолски и патријаршијски престо”, дакле Васељенску патријаршију, као и да „у случају већих питања црквене, догматске или канонске природе, Његово Блаженство Митрополит кијевски дужан је да се… обрати нашем најсветијем патријаршијском и васељенском престолу”, у ауторском тексту о Томосу Ђого је констатовао да се у исто време спомиње аутокефалија, „потпуна црквена независност од спољашњег утицаја”, док је оно што се дарује ПЦУ „нешто мање од аутономије”.
„Давањем аутокефалије, Цариград у исто време решава питање Украјине, подиже себи овлашћења на давање аутокефалије, па чак и на то да може да признаје као црквено постојеће оне који су из перспективе канона црквено непостојећи, јер чланове ‘Украјинске аутокефалне православне цркве’ није рукоположио никада ниједан канонски епископ. Москва је пасивна, она се и даље, врло погрешно, узда у своју геополитичку и финансијску моћ, док Цариград тренутно нема никакав интерес да преговара. Њима је само интересантно да се наратив о њиховој моћи, могућности да дају аутокефалију, прошири и призна“, истиче наш саговорник.
Јелена Чалија
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Највећи проблем данас у православној Цркви јесте патријарх из Фанара.