Прво треба доћи до правог, духовног „ја“ и својевољно слушати вишу уместо ниже воље, затим ући у суштину одређеног проблема, па онда рећи „Ја мислим“
Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)
Данас је важно да имаш став и мишљење о свакој теми и да изнесеш свој став и мишљење у сваком разговору који водиш. Међутим, није важно колико ти знаш о одређеној теми, ни колико твој саговорник зна о томе – важно је да имаш став и да изнесеш своје мишљење, и да своје мишљење браниш, чак и ако имаш саговорника који зна много више од тебе.
Кад је угрожена слобода мишљења и говора, кад се неко гони због тзв. деликта мишљења, кад се гуши критика, треба бранити слободу. Ако не поштујеш самог себе, неће те други људи поштовати. Треба мислити својом главом, имати свој став и борити се за своја права и свој глас. То није спорно. Спорно је то како се обликује мишљење, тј. колико је знање и какво је искуство, пре изношења мишљења и формирања ставова. Све је више људи који „верују да имају право на сопствено мишљење о предмету без икаквог претходног напора да то мишљење обликују“. Такве људе Ортега је назвао – „човек-маса“. Човек-маса „сматра себе интелектуално потпуним… Човек-маса верује да је савршен“.
Све је више људи који немају искуства у одређеном послу, који су површно образовани – мало кроз школу и мало више преко медија и интернета, али који често говоре „Ја мислим да то овако треба да се уради“. („Мишљења се често заснивају на неповезаним цитатима и информацијама из друге или треће руке“, видимо то и кад се износи мишљење о Хандкеу.) То је као да одете као шегрт код мајстора да учите занат од њега, и да га први дан, док вам објашњава како се то ради, прекинете са речима „Ја мислим да то овако треба да се уради“. Све више људи то ради кад се у друштву помене одређена тема, кад виде вести у медијима и на друштвеним мрежама – коментаришу као да су стручњаци, увек имају став о неком питању, итд. Најгоре је када слушате два човека или групу некомпетентних људи који се препиру око неке теме, и ко је међу њима у праву, а нико ништа не зна о томе. Све је више и људи који се мешају у послове које не познају и прихватају да раде посао који не знају да раде. У власти, све је више људи који воде велике системе, а немају искуства у том послу (нису стручни и одговорни људи); све је више политичара са купљеним дипломама и докторатима. Зато је све мање правих државника, стручњака и мајстора.
Криза ауторитета постоји, јер је савремени човек убеђен да је он господар своје судбине – стално му се говори да од њега све зависи. Размаженој деци говори се да имају своја права и да не треба да слушају родитеље (старије људе). Ауторитети су постали они последњи, који су се наметнули да буду први и изнад других (закон јачег). Човек-маса (који верује да је слободан и господар своје судбине) пред њима ћути. Прави ауторитет је први зато што је последњи. Прави ауторитет не шири страх и не користи силу. Али, за човека-масу, то је знак слабости и такве људе не слуша и не види (не уклапају се у његове стандарде успеха и представе о свету). Прави ауторитет није (не може да буде) популиста или аутократа.
Важно је да разликујеш праве ауторитете, од лажних. Зато је важно да разликујеш добро и зло. Злу не треба бити послушан, бити непослушан добру је зло. Човек који има исправно расуђивање, бира и слуша добро. „Послушност је одустајање од расуђивања при богатству расуђивања“ (Св. Јован Лествичник). Богатство расуђивања стиче се кроз подвиг вере и тежак рад. Мишљење прво мора да се обликује. Зато, не мораш увек да имаш свој став или да износиш своје мишљење. Труди се да будеш окружен људима од којих можеш нешто да научиш и који сами себе и људе око себе терају да дају све од себе – који кроз подвиге померају границе и стално се духовно усавршавају. Тек после више година напорног рада, духовног усавршавања, и усавршавања у одређеном послу или у струци, можеш да кажеш самом себи да нешто знаш и тада има смисла да изнесеш своје мишљење у јавности. До тада није срамота рећи „не знам“ и ћутати, када се говори о теми са којом се ниси озбиљно и темељно бавио. Није срамота, него врлина, кад слушаш праве ауторитете. Наравно, тако да не правиш идоле (да не будеш идолопоклоник), што прави ауторитет (духовник), то од тебе неће ни тражити (стварати). Сваки човек има своју јерархијску улогу и одговорност – „звезда се од звезде разликује у слави“ (1. Кор. 15, 41). То је и „идеја ранга“ (Иљин), пошто већина људи „није кадра ни за какав напор осим наметнутог“ (Ортега).
Михаил Нестеров: Иван Иљин, 1921. (Фото: Викимедиа)
Више нико никог не слуша, а свако ко другачије мисли доживљава се као непријатељ. Зато се воде само бучне и вулгарне полемике (расправе). Културе дијалога нема зато што човек који тврди да је „добро све што у себи затиче“ (а затиче „готове идеје“), не жели да уложи напор да уђе у суштину тих идеја и да прво критички размисли и обликује своје мишљење (користи достигнућа цивилизације коју је наследио, али „не познаје корене начела те цивилизације“), него одмах намеће своје мишљење саговорнику (и све лично и емотивно доживљава). Ни црквени Сабори се „данас не дешавају јер су по дефиницији бојна поља, пребројавања и самјеравања људи који су већ заузели став. Људи са ,агендом’ који треба да одговоре на црквено-политичке и политичке, агенде’“ (Дарко Ристов Ђого).
Људи који имају особине човека-масе живе у илузији да имају своје „ја“, јер не знају шта је то „ја“ и како да се контролишу помисли. Ко прихвата рђаве помисли, распирује страсти, не чује и не види никога осим себе, а то што је он – то су помисли које му стижу и емоције и нагони тела, тј. несвесно – оно што није под његовом контролом и што га чини објектом. И сад он, који је и друштвено и биолошки детерминисан – као нечији објекат, има високо мишљење о себи и говори „Ја мислим…“, тако да намеће своје мишљење. То је најстарија људска бољка, први грех – гордост (егоизам). Ко не води дијалог са Другим, не зна колико је далеко од Логоса, од духовног знања. Исто важи за физичко знање. Човек прво мора да уложи напор, да много ради и учи, да слуша мудрије и искусније, да нађе своје место под сунцем, да извуче поуке из грешака које направи, да обликује мишљење, па ће онда знати кад да каже своје мишљење о одређеној теми, а кад да ћути. Али, чак и ако је стручњак за одређену област, а духовно неискусан и горд, онда ће он са истим ауторитетом да говори о струци или теми коју не познаје и са којом се не бави, наметаће своје мишљење зато што верује да све најбоље зна, љутиће се ако неће остали да га следе, учиниће неко зло дело…
Прво треба доћи до правог, духовног „ја“ и својевољно слушати вишу уместо ниже воље, затим ући у суштину одређеног проблема, посла или науке, па онда рећи „Ја мислим“ – да је то решење, истина, прави пут… Ја постојим кад усаглашавам своје мисли са Богом, а не кад мислим да сам мислим, пошто „ја“ никад само не мисли. Води дијалог са Богом у срцу, својом слободном вољом следи вољу Божју, све док Христос не постане лично „ја“. Ко има уши, нека слуша оне који слушају Бога, све док и они (лично) не чују Бога (и не стекну надантиномијско мишљење). Тако се ствара култура дијалога и решава криза ауторитета.
Није српски ћутати, али није српски ни говорити свашта и наметати своје мишљење.
Categories: Да се ја питам
Свакако је боље за све нас да се чује много различитих мишљења наоружаних аргументацијом и слободним аналитичким и критичким мишљењем него да нека надмена и самоважна групација све узурпира а себе прогласи ауторитетима који имају монопол на мишљење и понашају се као да је наука њихова приватна прћија где они врше селекцију ко сме да мисли и говори а ко не. Знање се размењује, као и мишљење и информације и саосећање. Институције и струке припадају и служе нама а не ми њима.
Odlicno, sazeto napisano Javno misljenje se manipulise, tako da ko mislim svojim mozgom postaje omrznut od glupave okoline.