Ако се СПЦ извуче из тих препирања између Москве и Истанбула онда постоје озбиљне шансе да се у нашој Цркви поврати мир, саборност и канонски поредак
Елпидофор Ламбриниадис, Иларион Алфејев, Јосиф Ал-Зехлауи (Фото: Ромфеа.гр)
Од критског „свеправославног“ сабора до данас добар део васељенског Православља, више верни народ а мање хијерархија помесних Цркава, живи у нади да ће Руска црква понудити и у јавну активност преточити алтернативни и на темељима исконског Православља одређени пут ка јединству и саборности. То је логичан след и оправдано очекивање након одсуства Руске цркве са поменутог сабора. Неслагање са, на Криту предложеним одлукама и његовим суштинским циљевима, подразумевао би стратешко формулисање и имплементацију алтернативог саборовања и деловања. Тај пут би јасно водио из ове ситуације не-саборности и самовоље, ка каноничности и јединству православног народа и његове црквене јерархије, наспрам глобалистичких и „папистичких“ црквено политичких одлука и агитација патријарха истанбулског ˟ Вартоломеја.
˟ У даљем тексту користићемо назив истанбулски, јер он осликава историјску реалност. Пошто представници Фанара Српску патријаршију називају Патријаршијом Србије, јер то, како они кажу, осликава историјску реалност, онда и ми следимо тим путем. Већ више од шест векова тај град више није Цариград, како су га сви Срби (Словени) кроз векове називали, него Истанбул, што је историјска реалност. Поред тога тај град, до пада под Османлије, себе је називао Нови Рим, а назив Константинопољ настао је у јеку панхеленистичког покрета и подршком западне историјске школе.
Мирко Колунџић
Но, уместо да је Руска црква, како смо поменули (овде), кренула са интензивним активностима и припремама за стварно свеправославни сабор, она се у својој самодовољности и инертности укопала. Врх руске цркве радио је од Крита на овамо на самоафирмацији као руског „Цариграда“, састајући се чак и са папом не би ли тиме показали значај Руске цркве за васељенско Православље. Резултат тог спољног агитовања, наспрам бављења насушним питањима и проблемима, са којима се само Православље суочава, обрело је Руску цркву пред изазовом украјинског црквеног питања. Конкурент у глобалном агитовању и претендент на источно папство патријарх Вартоломеј, потпомогнут глобалистичким политичким центрима, отпочео је офанзиву према Руској цркви, која треба на крају да доведе до апсолутне изолације Руске цркве према другим помесним црквама.
Ако је неко мислио и гајио наду да ће после доделе тзв. Томоса за „Православну цркву у Украјини“ Руска црквена дипломатија и сам врх Руске цркве кренути у снажну контра-активност за спас васељенског Православља и канонског поретка, како смо овде тражили тај је свакако разочаран, ако не и огорчен.
Православна саборност у опасности
Не само да нема стратешки осмишљених активности и у духу православне саборности припреманих одлука, него се у задње време може посматрати како се поједини представници Руске цркве, на разним нивоима, приближавају јерарсима истанбулске патријаршије. Да ли је у питању главни црквени дипломата митрополит Иларион, који је на ноге ишао грчком митрополиту Елпидофоросу у САД, који је један од Вартоломејевих јастребова, или други руски јерарси (Беч, Брисел), који су се састајали са представницима истанбулске патријаршије. Како год, ови састанци немају никаквог смисла у погледу православне саборности или афирмисања канонског поретка, они нам више показују неспремност и дезоријентираност врха Руске цркве. Иза ових снисходљивих покушаја не стоји никаква стратегија или план, него збуњено опипавање непознатог терена, којим за сада вешто и на први поглед суверено владају истанбулски представници.
Свим православним верницима и, надам се јерарсима, сада је јасно, да саборности више нема и да је јединство у опасности. Врх Руске цркве, као најбројније и економски најјаче помесне Цркве, са седиштем у највећој православној држави, није био у стању да око себе окупи већи број помесних цркава ради одбране канонског поретка и православне саборности, иако се велика већина помесних Цркава негативно или барем неутрално опходила према украјинском црквеном питању.
Симон Белгијски и патријарх Вартоломеј (Фото: Православие.ру)
Жеље и аспирације врха Руске цркве, да убудуће игра унутар Православља најзначајнију улогу, неку врсту „Трећег Рима“, наравно то не изговарајући, нису до сада биле праћене стварно црквено-државничким и врхунско дипломатским умећем и активностима. Уколико Руска црква има жељу да не само своју позицију унутар васељенског Православља учврсти, него и да понуди стварну алтернативу истанбулском „папизму“, онда у Москви мора да дође до озбиљних промена у погледу свести и кадрова. Но, како ствари данас стоје, такве промене су мало вероватне, тако да ћемо и даље бити принуђени да читамо, како је Руска црква са још једном помесном црквом прекинула евхаристијско општење, да би се после са представницима истих налазила за ручак или кафу.
„Уздај се у се и у своје кљусе“
Као што смо (овде) говорили, да за нашу Свету Светосавску цркву нема алтернативе, осим да следимо пут нашег највећег светца и подвижника, Светога Саве. Ако смо задњих деценија били већи Грци од самих Грка, а од тога се треба освестити, онда не можемо да будемо ни већи Руси од Руса. Наше је да будемо Срби Светосавци, који ће се окренути себи и спасу свога народа. Јер ко није са себе и своје, не може ни другима да помогне.
Ако се СПЦ извуче из тих препирања између Москве и Истанбула, која ће се на крају завршити са трулим компромисом, а ми ћемо изгубити време и енергију, онда постоје озбиљне шансе да се у нашој Цркви поврати мир, саборност и канонски поредак. У нашој цркви влада тренутно стање не-саборности и одређене самовоље, која шкоди угледу Цркве на спољашњем плану, али и на унутар црквеном јединству и саборности. Следимо пут Св. Саве, који је у датом моменту схватио шта је најбоље за српски народ и за црквени живот. Не заборавимо, наша Света Српска Православна Црква има задатак да води свој народ ка спасењу, и тај задатак и подвиг је толико велик и страшан, да би бављење било којим другим активностима (укључујући и молитве са протестантским бабама) било равно греху према српском народу и његовим светим прецима.
Свети Сава је презрео земаљску славу и окренуо се спасењу своје душе и душа свога народа. Не дозволимо да скренемо са тог пута, презримо световна надметања у моћи и превласти одређених црквених вођа, него ходајмо путем подвига и молитве као наш Свети Сава.
Аутор је стратешки консултант и православни публициста
Прочитајте још
- Зоран Чворовић: Американац у Патријаршији
- Дарко Ристов Ђого: Украјинско питање тражи свеправославни одговор
Categories: Српско православно стање
АМИН!!!
Нека би дао Милостиви Господ да се ми, Срби Светосавци, издигнемо изнад ове васељенске пометње коју (они знају зарад чега и кога) сатворише представници Руске и Истанбулске патријаршије.
Јер у супротном врло лако може да нам се догоди да извучемо „дебљи крај”.
Господин Кулунџић је сигурно имао прилику у Бечу да види и осети последице папистичких и етнофилетистичких претензија Истанбулске Патријаршије.
Срби Светосавци у Аустрији још увек чекају одговор од своје СПЦ-е на постављено питање:„Зашто сте нас пустили низ воду а право у руке Фанариотима?”Патријрх-ћути, епископ-ћути, свештеници-ћуте (и, част изузецима, позиционирају се).
У међувремену, Фанариоти прогоне, подмићују, неправдују, освајају, преузимају, загосподарују…
Господин Колунџић тврди: “Већ више од шест векова тај град више није Цариград, како су га сви Срби (Словени) кроз векове називали, него Истанбул, што је историјска реалност“. Истине и тачности ради, историјска реалност имена Истанбул није од пре шест векова, како то за потребе свог чланка тврди г-дин Колунџић, него је име тог града званично увела Република Турска тек од 1930. године.
Ово текст је покушај пилатовског прања руку од трагедије нарастајућег раскола у Православљу.
Тривијализујући раскол као ”препирање између Москве и Истанбула” се игнорише погубни утицај Стејт Департмана на Фанар и губи из вида реалност историјске и политичке димензије целе ситуације.
Драстичност подриивачког, рушилачког и убилачког надирања на исток (Drang nach Osten) америчко-натовског левијатана треба објашњавати само незналицама.
Политичком пропагандно-мисинформационом и војном деловању Вашингтон је придодао и нови фронт — верски и у спрези са Ватиканским савезником изазвао раскол у Православљу без преседана у хиљаду година, а после антиканонског, криминалног роварења Фанара у самом срцу РПЦ.
Оптуживати као једног од криваца за ово мученичку Руску Цркву, наводећи неуспешност њене дипломатију или неадекватност њених ”треће-римске” аспирација је неосновано и ружно.
Као што је и измишљати неке ”безалтернативне” правце, произвољно их називајући ”Светосављем”.
Шта је и какво је то ”у се и у своје кљусе” Светосавље?? Чак и звучи неозбиљно и погрдно. А сама реч безалтернативност (пута у ЕУ, између осталих) је израз који одавно изазива на повраћање.
Нема Светосавља без пуноће Православља, а пуноћа Православље је Црква Христова, која је мистично Тело Господа и Спаса на земљи.
Сви који се усуђујете да Цркву делите, ломите и кидате, да ли сте свесни шта чините?
Али, Цркву ни врата пакла неће надвладати као што ваистину рече Господ.
Господе дођи! Мараната!
У овој причи уравниловкијанској потпуно се заборавило безакоње фанарско, које ће нас,ако му се светосавски не супротставимо,христољубиво храбрo и бескомпромисно,и саме прогутати.Не може нас се не тицати ово фанарско разарање Цркве,побогу брате! Ово “гледање само свога посла”, које звучи тако “београџанистички”, олупало би нам с о главу!
Реч Цариград је српска реч и наш народ је употребљава ИАКО СЛУЖБЕНИ НАЗИВ ГРАДА НИКАДА НИЈЕ БИО ЦАРИГРАД – говоримо Цариград јер је то наша реч, као што је Трст наша реч за Trieste. Дакле, напомена о употреби речи Истанбул је апсурдна и изван логике (зар ћемо сада рећи и Вин – Wien, jeр je то службени назив?). Ради се само о томе да ли је некоме милија турска реч или српска.
Могу да замислим како би аутор те мисли прошао када би дошао у Љубљану да одржи предавање и објасни словеначким новинарима и лекторима да треба да употребљавају турцизам Истанбул а не назив Цариград. У медијима Словеније се наиме (у државним медијима апсолутно), осим спорадично и ретко у некој ТВ у страном власништву, не употребљава турска реч Истанбул – иако су Словенци имали далеко мање веза са Турцима; говори се о Цариграду. Иако је тај топоним српског порекла, има исто значење у словеначком и зато се употребљава. Људи чувају свој језик, колико могу. И љубљанске туристичке агенције, у великој већини, воде путнике у Цариград. И првенство у кошарци је било у Цариграду итд.
А у Београду…ето, добисмо сада и упутство да треба да пишемо Истанбул. Претпостављам да ће следеће упутство бити да пишемо “Косова”, јер је то “историјска реалност”. Само напред, срећан вам пут у такву “светлу будућност”, у такву “историјску реалност”, мада у том правцу мене неће бити. Јер је велики цинизам тврдити да је одрицање од српског језика пут Светосавља.
„Светосавље је Православно хришћанство српског стила и искуства“-владика Николај
Држећи се (овако схваћеног) Светосавља исповедамо, сведочимо, бранимо и нашу непоколебиву веру у „Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву”.
Господо Хришћанска, Православни Срби су вазда сведочили и још увек сведоче своју Јеванђелску љубав и састрадавање са свима којима се чини неправда.
Само не треба затварати очи пред чињеницом
да смо се увек лако изборили са „злом туђим” него са „злом домаћим”.
Знају Срби да је Црква једна и да је Цркви Христос глава а не самопроглашени из Фанара.
Али мора да се зна да где има Срба, има и Светога Саве. Куд год да пођемо, у крајеве које настањују или су настањивали Срби, наићи ћемо увек на Савину пећину, Савину воду, Савин извор, Савину стопу, Србе Светосавце. Јер код Срба све почиње са Светим Савом, Црква и држава и народна самосвест.
Колунџић је пружио стратешки поглед на ТОК ствари! Ко је у теми, ко има знање проблема он зна да је тај поглед далековид, искуствено и чињенично поткрепљен, да води исправном ставу.
Ко се мачује са ветрењачама и “Цариградом” и сл. нек се (за)млачује и даље. Текучи процес је процес дугог трајања – дао Бог да свака замлата ухвати крај литијске колоне.
Аутор каже на крају:
“…презримо световна надметања у моћи и превласти одређених црквених вођа, него ходајмо путем подвига и молитве као наш Свети Сава.”
Ово је секташки позив.
Ми не живимо у вакууму, или на Марсу, да бисмо могли да игноришемо или презремо (не наводну препирку вођа него) историјски лом кроз који пролази Православље данас.
“Усвојекљусаши” као да не виде где смо као народ и као држава — раскомадани, окупирани и пред демографским колапсом.
Једино је наша света Црква преостала као обједињујућа и саборна сила за народ раштркан по свим континентима. Зато је здушно и нападају, круне комад по комад, споља и изнутра.
Али, Светосавска Српска Црква не следи Пилату па да пере руке од напада на пуноћу Православља, нити ћемо се успети заштитити ако се осамимо и изолујемо. А ко су нападач и нападани требало би бити јасно.
Зато нојевски забијати главу у прашину самодовољности а истовремено претендовати на далековидост уз дозу теолошке охолости не може издобрити.
“Ко се мачује са ветрењачама и „Цариградом“ и сл. нек се (за)млачује и даље. Текучи процес је процес дугог трајања – дао Бог да свака замлата ухвати крај литијске колоне” Колико зизјуласовске проф-теологичарске “зналачке” надмености и братског презира у само две реченице! Колико нељубави и “просвећеног” равнодушја према Цркви “не од овог света” чију судбину би овакви “зналци” да дефетистички подвржу “току ствари” овосветске христомрзије, без савести и трунке отпора. Зар је икада било и може бити Светосавља без духа делатног и смелог христољубља, увек кадрог да у одбрани јеванђелске вере правоверне својим саборним библијским умом и словом јерес жигоше и анатемише као јерес, цркворушитељство и велеиздају као цркворушитељство и велеиздају, па и саме патријархе и епископе који су њихови носиоци као јеретике и велеиздајнике, свеједно је столовали они на Фанару,у Москви или у Београду,не дај Боже! И, уједно , колико латинофроно презривог поигравања црквеним и уличарским изразима у помену “замлаћарења у литијској колони”!