Нисам био ни ментор ни члан Комисије пред којом је Бошко Обрадовић дипломирао на Филолошком факултету у Београду, стоји у демантију проф. Ломпара
„Политика“ је у оквиру шире изјаве председника Србије Александра Вучића, у одељку „Малом многи не праштају оно што су сами себи опростили“ донела и следећи пасус (цитат без исправки):
„Је л’ питао неко како је Бошко Обрадовић, који, признајмо, нема к дипломски положио пред чланом своје странке, и то високим функционером, Миланом Ломпаром. Је л’ треба да сумњамо у академску честитост Ломпара?”, упитао је он [Александар Вучић].
Извор: Сајт “Политике”, 26. 11. 2019. у 13:48.
На ово је реаговао проф. Мило Ломпар, и „Стању ствари“ проследио исправку коју је доставио и „Политици“.
Мило Ломпар (Извор: Печат)
Мило Ломпар: Деманти
На основу Закона о информисању, и у складу са предвиђеном процедуром за деманти, и без икаквих измена, захтевам да објавите следећи деманти:
У електронском издању Политике од 26. 11. 2019. године објавили сте изјаву Александра Вучића да је Бошко Обрадовић „дипломирао код Мила Ломпара“. То није истина. Нисам био ни ментор ни члан Комисије пред којом је Бошко Обрадовић дипломирао на Филолошком факултету у Београду.
Мило Ломпар
Categories: Разномислије
У наведеном тексту “Политике“ који се у данашњој поподневној електронској верзији на њеном сајту (више?) не може пронаћи, је наводно објављено (цитирам):
“„Је л’ питао неко како је Бошко Обрадовић, који, признајмо, нема к дипломски положио пред чланом своје странке, и то високим функционером, Миланом Ломпаром. Је л’ треба да сумњамо у академску честитост Ломпара?”, упитао је он.“
Само по себи је то нека врста “contradictio in terminis”, јер из тог цитата истовремено произлази да је Обрадовић (цитирам): “….који, признајмо, нема к дипломски…“ (а шта је оно “к“ остаје нејасно) ипак изгледа нешто положио (шта?) “ пред чланом своје странке, и то високим функционером Миланом Ломпаром“ (када то?; да ли је у том времену Обрадовићева странка уопште постојала?). Господин Ломпар је доставио на ову тврдњу исправку о својој улози о положеном Обрадовићевом дипломском испиту пред њим (у било ком својству) – али из оног наведеног пасуса се не може извући никакав логички закључак – да ли се у њему тврди нешто о положеном/или не дипломском и ком Обрадовићевом испиту? Остаје занимљиво да се види каква ће у “Политици“ бити судбина те Ломпарове исправке.
Потпуно непотребно правдање. Ако Вучић и багра око њега свакодневно, можемо рећи непрестано, вређа и понижава овај народ, онда не треба показивати ни уважавање њихових функција, а камо ли њих лично. Не може грешник попа за грехове да пита! Тема је њихова прозивка и њихово правдање нама. О било чему другоме нема шта да се прича. Научили смо како то иде са заменом теза.
Нема сумње да је Б. Обрадовић одбранио дипломски рад на Филолошком факултету. Тај рад је одбрањен 2002. године и (ако се не варам) послужио је као основа за књигу ”Милош Црњански и нови национализам : културолошка позиција српске “књижевне деснице” у 30-тим годинама XX века” (ову књигу објавила је издавачка кућа Хришћанска мисао 2005. године).
Судећи по томе да су Двери као странка основане 2011. године (као удружење грађана доста раније – 1999. године) а да је дипломски рад одбрањен годинама пре регистровања странке јасно је да ни Мило ни Милан Ломпар (који је ваљда Милов зли брат близанац?) нису могли бити чланови Обрадовићеве странке у доба његовог дипломирања. Јер иста није постојала.
Укратко: рад јесте одбрањен, о тим темама Б. Обрадовић је касније објављивао различите прилоге па и оне монографског обима.
Boško Obradović
ZABRANjENI ĐINĐIĆ
“… poznati Miloševićev protivnik, čuveni opozicionar, veliki demokrata i zapadnjak, jedan od najperspektivnijih evropskih lidera po sudu raznih inostranih ustanova koje su mu dodeljivale brojne nagrade, onaj koji je isporučio Miloševića u Hag, političar sa izuzetnim poznanstvima i vezama na Zapadu, koji je govorio više jezika i potpuno poznavao/živeo Zapad…”
http://starisajt.nspm.rs/koment2006/2007_obradovic2.htm
Неизмерно сам захвалан овом “Љубитељу Ђинђића” који је објавио овај линк на стари текст Бошка Обрадовића. Овим текстом убеђен сам да је Бошко најперспективнији србски политичар који је у стању да објективно процењује друге политичаре и догађаје, што је права реткост на нашој политичкој сцени. Топло препоручујем свима да прочитају овај текст у целини.
Извод из чланка Бошка Обрадовића о Зорану Ђинђићу, из маја 2005. године:
“…Možemo o dr Zoranu Đinđiću misliti šta god želimo. Možemo odbaciti i samu pomisao da se mogao promeniti ili da par meseci života mogu iskupiti decenije. Možemo njegove predsmrtne političke inicijative smatrati pogrešnim, ili čak štetnim po srpske nacionalne interese, ali moramo priznati da je u ovim njegovim
aktivnostima Srbija po prvi u put unazad 90 godina imala nekakav pokušaj državne strategije….”
Аутор чланка не спомиње Слободана Милошевића, који је деценију и по раније изговорио оно познато: “Србија ће или бити држава, или је неће бити”. Али, С.М. је био комуниста а за њих Бошко није имао превише пажње и разумевања.
Бејаху ,,Двери Српске”, па постадоше ,,Двери”….Превара…
Слободан Милошевић не само да је био комуниста (јесте) но је био и неуспешан у свему чега се дохватио. Ево баш данас у САНУ је одржана серија предавања и хиперинфлацији. Те, 1993. године, Србија је произвела жетва је била добра – довољна да подмири потребе СРЈ, РСК и РС – а забележени су случајеви уморстава од глади. У Србији, у готово мирнодобским условима.
Али да не ширимо тему о режиму достојном презира.
@milos m.
… deluje prilicno naivno I jednostrano. Mislim da je vreme da se revalorizuje uloga S.Milosevica u srpskoj oistoriji umesto ponavljanja praznih stanizujucih floskula kreiranih u zapadnim obavestajnim sluzbama.
Prvo, mislim da je Milosevic mogao da ucini mnogo vise za srpski narod, pre svega u vojnom pogledu kada je pocela vojna pobuna u delovima Jugoslavije. Sporom reakcijom I razmisljanjem od danas do sutra je polako gubio vreme a pobune I terorizam su zadobijale legitimitet tako da je ovo sadasnji rezultat. Mogao bih to mnogo opsirnije da analiziram. Cinjenica je da je u jednom trenutku imao resurse da resi srpsko pitanje ali nije dovoljno poznavao neprijatelja I mislio je da je partner za dogovaranje sto je bila glavna zabluda.
Ali zelim vise da naglasim nekoliko pozitivnih stvari koje jos niko nece da pocne da navodi. Cinjenica je da je doneo Srbiji oslobodjenje iz kolonijalnog polozaja ‘neprincipijelne koalicije’. U njegovo vreme je bila najveca sloboda medija u posleratnom period, ma sta ko pricao o diktaturi. Bila je I loboda u izdavastvu I nije bilo zabrana. U ekonomskom pogledu je okupio najbolje ekonomiste I pokusao da sprovede istinsku reformu za razliku od svih ovih drugih koji pricaju ono sto im sa zapada naredjuju. Srbija je bila nezavisna a ne banana republika posle njega sve do danas. Borio se I oruzjem protiv agresije I to prilicno uspesno. Bila je visoka organizovanost za vreme agresije. Hteo je da sacuva privredu od rasturanja sto se desilo odmah posle 5.okt kada su hiljade kompanija bukvalno unistene da ne bi bile konkurencija zapadu. Vojska je bila jaka I cenjena, ne moze se porediti sa sadasnjom situacijom. Preuzeo je celokupnu YU adminstraciju, vojsku, 100 h policije na Kosmetu, I to sve u vreme sankcija. U njegovo vreme je bilo mnogo vise nego ikada posle postovanja obrazovanih, profesora, privrednika, umetnika, radnika, seljaka. Imao je snaznog neprijatelja na zapadu koji je sankcijama a kasnije bombama hteo bukvalno da unisti srpski narod. Ti neprijatelji, koji jos uvek isto rade, su sada nasi ‘prijatelji’ I kolonijalni upravnici. Imao je protiv sebe korumpiranu I kukavicku inteligenciju direktno finansiranu sa zapada koju sada prepoznajemo u ‘drugoj Srbiji’. Politicke stranke protiv njega su bile finansirane sa zapada kao peta kolona.
Moje misljenje je da je tek u Hagu progledao i uvideo sta je opsta strategija i kakva mu je zabluda bila da se bori za ocuvanje Jugoslavije. Niko mu ne moze poreci hrabrost, lucidnost i odlicnu analizu u situaciji kada je bio pod terorom, iscrpljivan i na kraju ubijen posto je postao antipropaganda za Tribunal zapadnih sluzbi. Ima toga jos ali cu ovde stati.
Ali covek se, za pocetak, zove Milo Lompar. Kako je sve ovo naivno i besmisleno, Ne moze se oprati ovoliko afera ni za 100 godina.