Опет Вас питам, да ли да се сећамо бројева или људи
Стефан Радојковић
Наслов чланка пред Вама алудира на недавно објављену књигу историчара Душана Никодијевића, „Јасеновац између броја и жртве“ у издању Музеја жртава геноцида. Укратко, у књизи се „даје глас“ преживелим логорашима, сведоцима усташких злочина, и њиховим проценама броја уморених људи у комплексу јасеновачких логора. Међутим, текст неће дати приказ књиге већ ће покушати да пружи прилог разумевању нашег страдања у Независној Држави Хрватској, чији је симбол управо Јасеновац.
Одмах се поставља питање, чега се сећамо када помислимо или кажемо Јасеновац?!? Да ли се сећамо бројева или људи?!? Да ли се сећамо њихове патње у моменту смрти или њиховог живота до тог трагичног момента?!? Да ли тиме сводимо њихове животе, колико год они трајали, на један трауматичан чин убиства или покушавамо се сећамо њиховог лика, мана и врлина, њихових дела који су их чинили људима?!? Изнете дилеме пред Вама су, у суштини, лажне јер да бисмо разумели шта се десило нашим прецима потребно је да се сећамо свега – И њиховог живота И њихове смрти – с тим да предност (примат) дамо њиховим животима. Дозволите ми да појасним на личном примеру.
Рођаци моје баке, Наде Симић (рођене Патковић, од оца Јове и мајке Софије), живели су у селу Сијековац, поред данашњег Босанског Брода. Брат и брат од стрица Јове Патковића, Симо Васин и Симо Миланов, заједно са својом децом Луком, Радојком и Тешом, пострадали су у јасеновачким логорима током 1942. године. Тешо је био најмлађи (1938), док је Радојка била најстарија међу децом (1933). Лука је имао 6 година када је стигао у Јасеновац. Нажалост, немам више информација о њима. Претпостављам да су им мајке, услед ризичности порођаја у оно време, умрле непосредно након њиховог рођена; свакако, нису доживеле 1942. годину јер их нема на списку пописаних жртава као ни бакиног оца, Јове, који је умро 1939. године од туберкулозе. Такође, не знам ко је пружио овде изнете податке о мојим прецима комисијама које су истраживале усташке злочине и пописивале страдале. У том погледу, одговорност је само моја јер анкетни листићи истражних комисија, чувају се у Архиву Југославије (Београд), доносе информације и о особи која је знала за судбину Луке, Радојке, Теше и њихових очева.
Јасеновац (Фото: РТВ/ Ладислав Лазић)
Дакле, имам личну одговорност према својим прецима јер сам био лењ, неодговоран и што се нисам потрудио више да сазнам још нешто о њиховим животима. Моја бака Нада зна за њихово постојање из прича свога оца али их никада није упознала, иако је у то време живела одмах преко моста у Славонском Броду. Могу само да претпоставим да је детињство Луке, Радојке и Теше личило на оно моје баке до априла 1941. године. Од тога момента, у то сам сигуран, животи им се драстично разликују јер је бака Нада, са сестром Љубицом и мајком Софијом, насилно покрштена. Искрен да будем, волео бих више да знам о њиховим животима јер је њихова смрт, и у то сам сигуран, дошла прерано од руке усташа.
Такође, знам да су нове власти социјалистичке Југославије, истражујући злочине усташа (1944-1948) и пописујући њихове жртве у више наврата (1950. и 1964. године), доделиле Теши, Луки, Радојки, Сими Васином и Сими Милановом, доделиле бројеве. На пример, Тешин број анкетног листића је 7013s00437. Разумљиво је да су чланови истражних комисија додељивали бројеве страдалима јер другачије, због њихове бројности, не би могли да обраде толику количину информација. Исто тако, на овај начин су хтели да, једино тако су и могли, сагледају размере злочина који је почињен у НДХ. Било им је јасно, не само због броја страдалих, већ и због специфичне структуре броја пописаних жртава (по старосној и полној структури жене, деца, мушкарци, стари људи, по етничкој структури углавном Срби, Јевреји, Роми), да је у питању геноцид.
Фото: Између сна и јаве
Опет Вас питам, да ли да се сећамо бројева или људи?!? Што се мене тиче, ја не желим да улазим у лажну дилему (или/или) и бирам да се сећам Теше, Луке, Радојке и њихових очева, да покушам да реконструишем, колико је то могуће, њихове животе, да разумем време у којем су живели и да контекстуализујем њихово страдање, између осталог и чињеницом да су представљали само мали сегмент (број) целокупног страдања српског народа у НДХ. Укратко, бирам да се сећам и жртава и бројева али предност дајем жртвама јер, за живота, Теша није био 7013s00437, већ Теша Симов Патковић, брат од стрица моје баке, Наде (Патковић) Симић, из Сијековца код Босанског Брода.
Ако узмем у обзир све што сам навео у тексту, па се вратим на наслов текста преузет из истоимене књиге Д. Никодијевића, произилази да је Јасеновац, као симбол страдања мојих Патковића, заиста негде између броја и жртве. Само је Богу дато да зна где је тачно та златна средина (какве су животе водили и колико људи је тачно страдало), а мени, недостојном мојих предака, дат је само један завет – да се не светим, да њихове животе и страдање прослављам, и да то целом Свету објављујем.
Аутор је историчар у Музеју жртава геноцида и секретар Одбора за Јасеновац САС СПЦ
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
.. teksta niti njegov rad. Ali, dovoljno mi je njegovo priznanje (kajanje?) da je bio lenj sto se tice sudbine njegove porodice. Ranije sam napisao jedni recenicu o naslovu knjige koji on pominje ali to nije objavljeno pa necu ponavljati. Ali…
…JA se secam imena tog sela iz ovog poslednjeg rata 90ih. Jedna od najboljih reportaza ‘ondasnjeg’ M.Drecuna je bila vezana za to selo… Srbi iz tog sela su sakupljeni na srpskom groblju. Srpska porodica (mogu da pronadjem to prezime, prilog je bio u Dnevniku RTSa), muz, zena I tri cerke su bili tamo. Devojcice su silovane pred roditeljima I mestanima pre nego sto je cela porodica pobijena. Da li je to bilo zbog lenjih ili instrumentalizovanih poput ovih koji izigravaju neku objektivnost I naucnost pa neka su neki I vladike, nije na meni da dam konacan odgovor. Izrekoh ovo I dusu svoju spasoh, rece najveci od nas.
Stefane, Vaš pogled na pitanje žrtava Jasenovca, obzirom da niste osobno razgovarali sa Vašima najmilijima o njihovim patnjama u tom logoru, da niste gledali u njihove oči kada su govorili o tome, da niste osetili šta znači poštovanje do najrođenijih koji Vas nisu hteli opterećivati sa tim patnjama, nego su ih sa vremena na vreme spomenuli da se ne zaboravi, teško je reći da možete govoriti o tome da razumete tu situaciju vezano za imena i broj žrtava. Mnogi su govorili, govore i govoriti će na tu temu, na osnovu mišljenja dobivenog nakon čitanja različitih knjiga. Razne institucije tražiti će finansijska sredstva (i verovatno dobiti) kako bi prikazali “neku novu istinu”. Školovan ste čovek Stefane, ne grešite dušu pričajući o svom mišljenju koje su Vam nametnuli drugi, koji ne znaju mnogo više od Vas o toj temi, a vole mnogo da pišu jer misle da će sa time da postanu poznati, no ne znam kome. Nisam historičar i ne mogu pisati o historiji, no mogu pisati o zlu o kojem mi je pričao moj pokojni otac dr. Milan Bastašić. Iz prve ruke. Ne iz priča pokojne bake i djede, nego iz prve ruke. Posvetio je svoj život sakupljanju podataka, prvi puta je isteran sa domaćeg ognjišta kada je odveden u Jasenovac, drugi put 1991, no nije se zavukao ispod tople deke i čekao da mlađi od njega nešto naprave, nego je organizovao bolnicu za ranjenike na Bučju i spasavao mnoge živote. Pismom mi se obratio jedan ranjenik kome je spasio život i napisao, spasio je hiljade života, spavao po koji sat i jeo sa nama ranjenicima istu hranu i nikada nije hteo da uzme nešto drugo. Meni je moj pokojni otac rekao da je morao to da napravi, da organizuje bolnicu, da spašava ljude, da je to njegova moralna dužnost jer je ipak živ izašao iz Jasenovca, iz zla. Jedan od srpskih historičara koji piše o novom broju žrtava Jasenovca, hteo je da prikaže mojeg pokojnog oca kao osobu koja je pisala emocionalno i ne realno o žrtvama Jasenovca. Moj pokojni otac bi da je živ samo kratko rekao, ma pusti te jadne ljude, ne znaju šta govore. Kao historičar znate koliko je godina prošlo od Jasenovca. Da li ste se pitali, zašto se tek danas govori o smanjivanju broja žrtava, da li ste se pitali kome to odgovara i iz kojeg razloga? Molim Vas Stefane, samo mi ne govorite da je broj žrtava bio preuveličan zbog odštete koju su dobili logoraši. Moj otac nikada nije dobio niti jedan dinar vezano za tu odštetu. Niti logoraši sa kojima je bio u kontaktu. Sramotno je da se nešto tako uopšte i pomisli. Vi Stefane stvarate historiju o kojoj uče i učiti će buduće generacije. Molim Vas u ime mojeg pokojnog oca, ne lažite tu decu, ne govorite im priče iz nekih knjiga, one nisu bajke, te knjige bi trebale da budu svedočanstvo zla. Želim Vam mnogo uspeha u budućem radu, zapaliti ću sveću za Vas, da Vam Bog pomogne da otvorite oči i učite nove mlade generacije o historiji na pošten i pravilan način, ne skrivajući zlo kroz koje su prošli Vaši pretci. Ne grešite dušu, jednog dana ćete se i Vi sastati sa tim dušama čiji broj danas žele da smanje. Svako dobro Stefane.
Текст одзвања празнином.
Аутор дува у исту тикву као и шеф му.
Битно и једно и друго, а вала, и треће: да се Усташији нити било коме другом то не дозволи. Паметан истражује, глуп чека да се опет деси и да лупета *** **** *********.
Занимљиво. И упосленик у Музеју и секретар Одбора СПЦ?!
Лепо би било да нам господин Радојковић појасни, како је то могуће да рецензенти Никодијевићевог рукописа буду др Милан Гулић и др Милић Милићевић, којима ова тема није ни шира а камоли ужа специјалност?!