Повратак поморца зна да буде и енигма. Ко се то нама овога пута враћа? Је ли то онај исти син, муж, отац, брат, кум?
У херцегновској Књижари Со упаковане књиге овјеравају се оригиналним печатима прекоокеанских бродова. И украшавају кесицама соли (Фото: Никола Маловић)
Дакако да Которанка шјора Марија Р. није једина Бокељка чији су преци носили пругастоплаву мајицу, али је свакако данас међу ријеткима који поморачки ген баштини више од пет вјекова.
Причала ми је ономад, кад још смарт телефони нису постојали, како ју је за рођендан обрадовао син капетан, позивом из Марока, а потом je у истој слушалици, који минут касније, чула и глас млађег сина, такође поморца, случајно обретеног у истој луци. Шта је друго, и више!, могла мајка да пожели за рођендан, него да чује гласове здравих својих, поморским случајем удружених синова?!
Откако се човјек отиснуо на море, нису с копна престали да га очекују његови најближи.
Пенелопа је мужа чекала 20 година, и постала по томе знана.
Пераштанка Јацинта Миовић Кунић, знана по гоблену што га је завршила 1828. властитом сиједом косом – свога Одисеја није дочекала ни након 25 година. Умрла је, поварета.
У доба када је на једрењацима заповиједао један од посљедњих Бокеља, капетан Владо Ивелић (19. в.), навигавање је још увијек било пасји посао. И даље су сви морнари на сиротијим бродовима пили воду из исте чаше привезане за буре, брашно је на дужим рутама одреда постајало црвљиво, а катранисана гардероба за рад по невремену несносно је била неудобна…
Никола Маловић (фото: Лагуна, окт. 2018)
И онда, као и данас, момци су одрастали на мору. Постајали су официри, и капетани, и стицали су. Све над чиме се око диви да је саградила Бока Которска, саградила је – до тајкунско-брдскопланинске ере – плаво-бијелим златом.
Други официр илити секондо – свеједно да ли је машинац или наутичар – на доброј компанији зарадиће мјесечно колико и професор током цијеле године. Први официр сматра се за добростојећег човјека, а капетан је пак – не рачунамо ли здравље, љубав, и душу – човјек лишен овоземаљских проблема, но по цијени да га родно копно гледа тек пет мјесеци годишње. Отуд свака стара кућа, а у Боки се старом сматра она са 150-годишњим заливским резиденцијалним стажом – има поморца, или жели поморца, или школује поморца, јер је имала поморца, те зна што јој је чинити.
За 31 сат из Осаке, преко Сеула, Абу Дабија, до Београда, и Тивта, ових се дана с азијских мора изнова вратио мој рођени брат.
С непуне 33 године подигао је и опремио кућу не задуживши се, оженио се образованом женом, и за пет година с њом добио троје здраве и лијепе дјеце.
Повратак поморца зна да буде и енигма.
Ко се то нама овога пута враћа?
Је ли то онај исти син, муж, отац, брат, кум?
Хоће ли успјети и овога пута да се уклопи у породични механизам који није престао да постоји током поморчевог одсуствовања?
За пет мјесеци мало се дијете промјени више него одрасли за пет година.
Поморац остави трудну жену, дочека га беба, остави бебу, дочека га дјетенце с карактером, остави дијете у пеленама, дочека га већ дјечак или дјевојчица, и тако даље, кроз раст и промјене…
Свакако, повратак поморца је увијек срећан дан. Долазе најближи да обиђу морепловца, да чују ке нова, да виде има ли или нема глобалне или личне забринутости. Дуго се прича о томе како се живи на мору, и како се на мору прича о томе како се живи на копну.
Поморац кад се врати, иште бокун времена да се прилагоди. Почесто зато што је у мало времена прешао пола свијета. Јер, пазимо: није исти човјек – исти – и у Азији и у Боки Которској. Кад промијенијеш географију, храну и језик, и нарав може да се промијени.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар