Site icon Стање ствари

Љубивоје Ршумовић: Востани село сербско

Национални тим за препород села Србије да одреди четири приоритета над приоритетима, и да те приоритете претвори у наредбе, у облику закона

Илустрација: Никола Костандиновић

Када ме својевремено Захарије Трнавчевић замолио да напишем „Химну сељаку”, радо сам, и брзоплето, прихватио, срећан што већ имам рефрен: „Док је села и сељака, Србија ће бити јака!” Слушао сам то у детињству од мудрог оца Михаила и мудрог деде Стевана, и та мудрина ме пратила осамдесет година. Али, груба стварност ме најзад демантовала. Села остају без сељана, она српска села која су водила ратове, дизала устанке, издржавала револуције, преживљавала погроме, али опстајала! Како се, онда, доспело до поражавајуће статистике, коју нам је ових дана предочио Бранислав Гулан, публициста, агроекономски аналитичар, и члан Националног тима за препород села Србије, чији сам и ја један од координатора?

У Србији сваке године умре око 102.000 житеља, а роди се до 65.000 беба, што значи да сваке године у Србији нестане по једна варош од 35.000 до 40.000 становника. „Рађање је на нивоу Првог светског рата, 1914. године”, пише  Гулан, па наставља: „То су поражавајући подаци, људи се све више селе у градове где једва преживљавају, нису стамбено обезбеђени, и зато се све ређе одлучују за потомство. У Србији је више од 260.000 момака и 100.000 девојака у животном добу између четири и пет деценија живота, а нису засновали породице. Поред свега тога око 35.000 младих годишње оде са картом у једном правцу, значи без повратка. У 2017. и 2018. години према грубим проценама отишло је чак по 60.000 младих!”

Љубивоје Ршумовић (Извор: Политика)

Како зауставити исељавање, пресељавање у градове и иностранства? Како се борити против беле куге која хара Србијом?  То су тешка, најтежа питања, на која би требало да одговори Национални тим за препород села Србије, који је основала влада, а воде га министар Кркобабић и академик Драган Шкорић. Најзад је она фамозна „политичка воља”, од које је све зависило, и све зависи, привољена, и рекао бих осокољена да се бави стратешким стварима земље и нације! Да се не хвалимо само производњом челика, аутомобила, доктора наука, већ да се хвалимо наталитетом, и условима да се заустави егзодус памети и младости из Србије! Да испоштујемо Конвенцију Уједињених нација о правима детета, и да је допунимо правима нерођене деце да буду рођена! Најзад, кад већ извозимо младост, да онда унапредимо рађање деце, и да их буде довољно и за нас и за иностранство. Пре десетак година био сам гост на Конгресу српског уједињења у Ванкуверу и градоначелник ми је са поносом причао да ће Канада и те године имати око 30.000 азиланата, и да ће их највише бити из Србије, јер су најбољи радници. Љутито сам реаговао, и рекао му да је наша влада донела одлуку да уз сваког нашег радника шаље и фактуру. Градоначелник је оборио главу и промрмљао: – Значи, сетили се! Постидео сам се, јер сам лагао о нечему што би за свакога нормалног било нормално!

Ово Доситејево „Востани Сербие” није позив на устанак, него јаук првог министра просвете Србије, који нас опомиње да смо дотерали цара до дувара, „упетљани у глупе спорове”, разбраћени, омађијани „прапорцима” а не књигама у којима су они лековити „совјети здраваго разума”!

Ево још мало трагичне, неумољиве статистике колеге Гулана:

Цифре говоре, јер нема довољно горких речи за ове истине!

Како Национални тим у оваквој ситуацији да поступи?

Бранислав Гулан (Фото: Медија центар Београд)

Можда, да одреди четири приоритета над приоритетима, од националног значаја, и да те приоритете претвори у наредбе, у облику закона, а да законе обезбеди ригорозним казнама!

  1. Промовисати право нерођене деце да буду рођена! Припремити јавност, па забранити абортус! Девојкама и мајкама пружити руку, и ослободити их „срамоте”, новчано их наградити. Охрабрити их да још рађају. Држава ће бити отац тој деци!
  2. У сваком селу изградити путеве, пошту, амбуланту, школу, месну заједницу, библиотеку, вртић, све што је неопходно, и што је државни посао, без обзира на то да ли има или нема становника. Кад виде све то становници ће доћи сами!
  3. Помоћи уметницима из свих категорија уметности, поготово „завичајце”, да нешто ураде у свом завичају, да оснују културно уметничка друштва, спортске екипе, и слично. Наградити их да истрају!
  4. Помоћи оснивање земљорадничких задруга, али да на челу тих задруга не буду „завичајци” већ професионалци са добром платом, строги и обучени да препознају шансе, и да их користе. Да воде посао, и помажу сељанима и држави да напредују!

Требаће новца? Тврдим: за ово новца има, али за похлепу нема!

Књижевник, координатор Националног тима за препород Србије

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 20. 11. 2019)

Exit mobile version