Зар савезници мисле да ништа не вреде два милиона српских жртава, да смо дочекали од наших савезника да се са нама тргује као са обичном робом
Срби су искоришћени и издани, чланак из Гласа Канаде, Торонто, 28. 12. 1943. (Фото: Никола Милованчев)
Често су ствари прегледније кад се гледају из далека и зато се од тамо боље сагледавају. Ову чињеницу потврђују и два случаја из историје југословенских исељеника у Kанади у време Другог светског рата, а које наводим у овом чланку: ради се о погледима везаним за тадашњу ситуацију у окупираној Југославији.
Британски пуковник, маја 1942: само комунисте шаљемо за Југославију
Пре више од 40 година, као студент, купио сам у Загребу књигу под насловом „Преко Атлантика у партизане“ (Загреб, 1965). Аутор Божо Прпић ми је био непознат али је наслов био занимљив а цена са великим попустом, багателна, па купих ту књигу. Kасније листах Прпићеву књигу и видех да је он хрватски комуниста, који је до 1942. живео у Торонту и био члан Kомунистичке партије Kанаде, све док му Британци нису обукли униформу и послали га на диверзантско – обавештајни рад у Југославију.
Kада сам прелистао књигу, учинила ми се незанимљивом и неважном – осим у једном детаљу, који ме је запањио. Прпић је, добродушно и без околишања, записао да је у Торонту, почетком маја 1942, британски пуковник (Kанада је у персоналној унији са Великом Британијом) тражио за слање у окупирану Југославију искључиво комунисте, чланове тада још законом забрањене Kомунистичке партије Kанаде! На састанак са британским војним представником су, по одлуци Централног комитета KП Kанаде, тада послани члан ЦK KП Kанаде Смит (Smith) и двојица комуниста из реда југословенских исељеника: Никола Kовачевић-Стари и Едо Јардас. Да не бих препричавао, цитираћу најважнији пасус (стр. 19-20) споменуте књиге: „Почетком свибња 1942. године дошао је у уредништво наших „Новости“ (које смо покренули након забране „Слободне мисли“), један британски представник и саопћио нам, да британско министарство рата тражи 30 до 40 људи које би пребацио у Југославију. Kако је британски представник изричито нагласио, да у обзир долазе само комунисти, обратили смо се ЦK KП Kанаде која је још тада била у илегалности…“.
После састанка код британског пуковника (очито обавештајца), постигнут је договор: британска војска је почела диверзантско-падобранску обуку канадских комуниста југословенског порекла (претежно Хрвата) и они су од пролећа 1943. убацивани у Југославију.
Прпићева мемоарска књига, значајна само због цитираног пасусаа, остала је потпуно незапажена у југословенској историографији. А баш тај кратак цитат је драгоцено сведочанство и кључан за разумевање шта се догађало у Југославији 1941 – 1945. и какав је био однос Британаца према Србима у другом светском рату.
„Глас Kанаде“ 1943: Срби су искоришћени и издани
Друго сведочанство које наводим је један чланак објављен у недељном листу „Глас Kанаде“ (касније: „Глас канадских Срба“), 28. децембра 1943. године, на 2. стр. тог броја листа. Kоментар је непотребан – ко је имао очи, могао је да види, а ко је имао уши, могао је да чује.
С. В. Kовач: Срби су искоришћени и издани
Да ли овај рат губи прави смисао циља, то јест оног циља који је наведен у Атлантском Чартеру[1]? Изгледа да губи, свакако за нас Србе. Наши моћни Савезници чине сада из необавештености или намерно по старом начину по којем мале нације постају код великих сила као обична роба која се пребацује из руке у руку по потреби великих. Ако наши Савезници буду тако продужили, онда само сигурни да овај рат није за правду и слободу, него за власт великих сила као што су били и прошли ратови.
Владимир Назор у Сплиту, новембар 1944. године (Фото: Википедија)
Што овако приговарам, мислим да Срби данас имају права на то више него иједан народ од Уједињених Нација, јер су Срби попречно по броју становника дали највише жртава у прошлом и у овом рату за општу ствар Савезника и човечанства, а по свим изгледима да су са својим отпором Осовини и решили овај рат у корист Уједињених Нација. Па ипак данас се Србима чини највећа неправда од стране наших Савезника, што ја верујем да то не чине намерно, него из необавештености што су насели међународној лажној пропаганди.
Има већ дуже времена да су Савезници узели у обзир само партизане у Југославији као једине борце и мисле да су они у већини и да највише задају удараца Немцима. Они наглашују да шаљу и да ће слати више помоћи партизанима него четницима. Тако су далеко отишли да напомињу да ће могуће признати партизане. Чудно је да су наши Савезници могли тако лако насести, а да у детаље нису испитали ко су и какав циљ имају партизани под вођством Тите. Јасно се види да Савезници немају веродостојне вести из Југославије о партизанима и њиховим борбама, него једино што објављује радио станица „Слободна Југославија”, а чије су вести 90% лажне и служе једино циљу пропаганде.
Kо познаје у детаље Југославију лако може знати да су све вести лажне, које јављају о партизанским успесима, зато што се зна ко је те борбе покренуо и којем циљу иду, а то је, да су те борбе покренуте да се закрију покољи Срба у „независној Хрватској” да би избегли казну за почињене криминале. Из партизанских вести тачно се разабире да им је једини циљ борба против Срба и српских бораца. Те су вести тако контрадикторне да саме себе побијају. Разна места бацају на супротне географске положаје, то јес што је на југу бацају на север или обратно и по томе се види да те вести не долазе из Југославије и види се да се пуно састављачи вести не брину да ли ће казати истину или не, него само нека се јавља, ма шта било, да би само популарисали партизане а облатили четнике и Дражу, јер иако су вести лажне, ипак ће се неко наћи да ће поверовати. Тако и јес.
Наши Савезници, односно штампа наших Савезника, виде партизане као велике демократе а у ствари су највећи терористи. Британска и америчка штампа, ако хоће да објективно пише, могла је да сазна право стање из рапорти Даниела Де Луке (Daniel De Luce), који је ишао међу партизане и послао пар дописа. Он је писао како је видио и како су му сами партизани казивали. На једном месту наводи како су му сами партизани причали како су усташе поклале 400.000 Срба. На другом наводи за Владимира Назора, да је певао химне Павелићу и био типични усташа а сада пошто види да ће Осовина изгубити, преокреће кабаницу и прилази партизанима[2], а то доказује да су партизани постали од усташа, као што смо ми увек тврдили. Даниел Де Лукa такођер наводи како му је причао један партизански официр, да су пуно погрешили што су наоружавали народ приликом заузимања Сплита и других места, јер да се тај народ чинио њихов пријатељ, а чим су ухватили прилику они су на њих окренули оружје. То јасно доказује да партизани нису демократи него терористи, као што их у ствари и познајемо и зато их народ неће. Још нам је Де Лука навео да су све оне вести о борби у Далмацији биле преувеличане. Савезничка штампа је могла лако да сазна из Де Лукини дописа да партизани нису демократи, него да су постали од усташа, да нису демократе јер их народ неће и да су оне вести биле већином лажне, које су служиле само за циљ пропаганде. Па ипак савезничка штампа из тих дописа није ништа објективно исцрпила, него напротив, враг зна из којих разлога, огласује Тита и партизане херојима и да се туку против Немаца, а у ствари се туку против Срба, а против Немаца само ради рекламе. Ово све мирише на начин који употребљује Немачка са својим сателитима да убију што више Срба па ево смо дочекали да и наши Савезници потпомажу партизане а заборављају на своје истинске савезнике Србе које партизани уништавају у Херцеговини, Далмацији и Лици.
Драган Гргић: Прелазак домобрана тенкиста у редове партизана 1944. године
А ако Савезници продуже да потпомажу партизане а да још не знају право стање у Југославији, што значи да помажу наслепо. Таково помагање неће донети користи ни Савезницима ни будућем миру а поготово њиховим највернијим савезницима Србима. Партизани су револуционарна странка, не што воле комунизам него да би се заогрнули комунизмом и да тако избегну казну за покољ Срба у независној Хрватској. Сами Титини партизани се изјашњавају да се боре против четника, што значи против Срба. Ако им Савезници и надаље буду помагали, то ће значити да их помажу отворено да убију још више српског живља, а то помагање партизанима ће изазвати реакцију код свега српског народа, јер ће у томе видети издају од стране наших савезника и онда може да постане прави рат између партизана и четника, јер Срби ће се бранити ма од кога напад долазио, а зато ће сигурно сносити одговорност пред народом и историјом Савезници а не Срби.
Зар се Британија данас не сећа када је остала усамљена према сили Немачкој и сваки час очекивала инвазију на острва британска. За време потписивања пакта са Осовином и после потписа британске агенције су јавиле свету да се у Солуну тада налазило 250.000 британске војске која чека да прискочи у помоћ ако Југославија буде нападнута. Оног времена док је Русија давала помоћ Немачкој такође комунисти целога света су били и радили у прилог Немачке, јер онда комунисти и амерички и канадски писали су и агитовали да не треба дати ни једног цента, ни једног војника, ни једног фишека муниције помоћи Великој Британији, која води империјалистички рат. Тито и његови садашњи партизани као и већина Хрвата су то мислили и радили. Онда кад су изгледали црни дани за Британију а Хитлер погазио скоро целу Европу, на ту неизвесност се Срби нису освртали, него су јуначки устали за одбрану части и уз Велику Британију стали. Онда су они, који су данас у партизанима издали Југославију и оберучке дочекали Немце, због чега је уследило пре времена пад Југославије. Па ипак Срби су наставили борбом, којој се борби ставио на чело Дража Михаиловић и кроз цело време задржавали неких 80 осовинских дивизија, које Хитлер није могао да пошаље на руски или афрички фронт.
Никола Милованчев (Фото: Јадовно 1941)
Онога времена када је Британија стрепила од Немачког напада, а Немци свом жестином продирали у Русију, онда су Дража и четници били добри и певали су им славопојке, зато јер су им онда Срби требали више него икад пре или после. За спас Срба, Русије и Британије Срби су дали око два милиона жртава што изгинули, поклани или настрадали и заробљени. Те су жртве скоро веће него свих Савезника до сада. Покрај ти огромних жртава Срби дан данас држе и воде битке, али их наши Савезници не признају и не дозвољавају да излазе на јавност, као да су Срби издали Савезнике, а не они који се налазе у партизанима.
Онда су борбе Срба требале и Британији и Русији, али данас су прилике другачије, и захваљујући Србима Хитлер није успео, јер су му планови помршени, закаснио је у Русији, а није му успело да продре преко Блиског Истока да се споји са Јапаном у Индији, за то што су на Балкану једино Срби и Грци омели његове планове по скупе жртве, те данас Руси изгоне Немце из Русије, Америка прискочила у помоћ Британији, избацише Немце из Африке, упадоше у Италију и примичу Берлину и више од Немаца нема опасности. Сада изгледа да су и Руси и Британци заборавили српске услуге, те помажу данас оне који су онда били против њих, а против Срба и онда и сада и данас кад виде да губе, преокрећу кабаницу и чине се пријатељи, али ипак и надаље настављају убијањем Срба. Такав поступак Савезника ће разочарати све праве демократе а највише Србе. Зар нам Савезници не могу дати бољу хвалу или признање, него помагати оне који Србе туку, што значи да су Србе искористили до потоње капи крви и данас их напуштају на милост и немилост. Зар савезници мисле да ништа не вреде два милиона српских жртава, да смо дочекали од наших савезника да се са нама тргује као са обичном робом, зар тако поступати са нама који смо били и јоште смо од неоцењиве користи Уједињеним Нацијама. Ако се овако продужи, онда овај рат губи свој постављени циљ и не иде се будућем трајном и праведном миру, него трећем светском рату.
Било би у интересу да Савезници не шаљу никакве помоћи партизанима јер слањем помоћи ће само распиривати мржњу и куражити партизане да још више кољу остатак Срба у независној. Било би најбоље када би се учинила што пре инвазија Југославије те тако спасити онај настрадали српски народ од тоталне погибије. Ако то не мисле онда би требало да пошаљу у Југославију мешовиту комисију састављену од Британаца, Американаца, Руса, присталица Михаиловића и присталица партизана и да на лицу места извиде право стање и са киме је народ. Ако се тако не поступи онда ће Савезници слањем помоћи партизанима само ствари погоршати и распирити братоубилачки рат, који ће бити на корист једино Осовини а на штету Савезницима.
Срби су заслужили да им се даде признање и помоћ а не омаловажавање и помагање партизана који воде борбу против Срба.
(„Глас Kанаде“, Торонто, 28. децембар 1943, стр. 2)
[1] Атлантска повеља САД и Велика Британије из августа 1941. потписана од стране Рузвелта и Черчила, коју је септембра 1941. подржало још 10 држава, међу којима Совјетски Савез и влада Kраљевине Југославије у емиграције; Атлантска повеља се сматра почетком стварања Организације Уједињених Нација
[2] Хрватском песнику Владимиру Назору оптужбе да је после стварања НДХ писао оду Павелићу и сарађивао у усташким листовима нису политички штетиле код хрватских комуниста: не само да је крајем 1942. топло примљен у партизански покрет, већ је 1946. постао први председник Президијума Сабора Народне Републике Хрватске и ту функцију је обављао све до своје смрти 1949. године.
ИСПРАВКА: Ранија верзија је погрешно садржавала податак у недељном листу „Глас Kанаде“ (касније: „Kанадски Србобран“) уместо исправног у недељном листу „Глас Kанаде“ (касније: „Глас канадских Срба“). Исправљено 30. 3. 2024. у 11:44.
Categories: Аз и буки
Само полако, шта је било пре 1942? 1941, наравно.
Да ли је кнез Павле тражио, молио, преклињао, Британце да гарантују помоћ Југославији у случају сукоба Југославије са Немачком? И шта је добио? Ништа. Добио је имплицитну, али врло јасну поруку, наш план је да се ви жртвујете за наше интересе. Онда је влада кнеза Павла потписала пакт са Немачком, под условима које није добила ни једна друга земља коју Немци нису желели за свог противника. И шта се онда десило? Срби су нашли за сходно да изврше војни удар, што је довело до тих 2 милиона жртава и да себе прогласе британским савезницима. Како то Британце обавезује? И њих и Канађане и Американце? Они никада нису били спрски савезници. То су Срби сами измислили!
Ако не знате шта вам је интерес други ће да вас користи за сопствени.
Poglavnik
Nad starim dvorom usred glavnog grada
ko plamen vječnog svietla stieg vihori;
u dvoru, blied od neprekidnog rada:
Poglavnik bdije, jer narod se bori.
I premda svu noć, ko uklete sjene,
more Ga brige mnogih podanika,
ipak Mu bdienjem izmučene sjene
sa smieškom prime stranog poslanika.
Ko dobra majka često prigne čelo
nad uzglavljima ranjenih junakâ;
ko brižan otac izlazi u selo
vidjeti poljske radove seljakâ.
A ipak nikad nitko ne će znati:
sa koliko se boraca On bori,
od kolikih Mu boli srdce pati
i kolikom Mu snagom duša gori!
Tek će budućnost, što će vedra teći,
znati, što bješe činio i htio,
a poviest naša s ponosom će reći:
Naš Poglavnik je velik vladar bio!
Vladimir Nazor
https://www.hrvatski-fokus.hr/index.php/hrvatska/18855-kki
Добро каже Владимир Челекетић.
Извесни Срби су 1941 год замислили да су им Британци савезници. И да ће им Британци помоћи.
И 27 марта згазили пакт. САМОУБИСТВО !
И пучисти и патријарх који их је подржао, знали су да је Југославија потпуно окружена силама Осовине (Италија, Аустрија, Мађарска, Румунија, Бугарска). Знали су да је и велики СССР потписао пакт са Немачком.
Знали су којом брзином су пале Пољска (септ 1939), Данска и Норвешка (април 1940), Холандија, Белгија и Француска (јуни 1940). Знали су да је француска армија, сматрана за најјачу на свету, безусловно капитулирала годину дана раније. Знала је за катастрофалан пораз и паничну евакуацију 300 000 Британаца, Канађана и Француза из Данкерка. Знали су да је наша војска слабо опремљена и да други народи осим Срба нису расположени за рат
И поред свега, они су згазили пакт кога је наша влада потписала. Гурнувши српски народ у рат, они су дали поклон не само Енглезима и Русима (одгодивши напад на СССР), него и комунистима и усташама који су искористили пораз и расуло да се докопају власти.
Деда Ђоле
Значи, требали смо и ми, заједно са усташама на Русију?
Хартија све трпи!
И да није било 27. марта, Пакт који је потписао кнез Павле са Хитлером имао
би исту судбину као и Пакт који је потписао Стаљин са Хитлером.
Драган Славнић
Posledice parole « bolje rat nego pakt » :
– 200 000 jugoslovenskih vojnika, policajaca i zandarma i 12 000 oficira naslo se u nemackim logorima. Par kamiona sa ustasama stigli su bez problema iz Italije u Zagreb, gde su ustase odmah preuzeli vlast.
Komunistima vise niko nije smetao da u Srbiji pocnu gradjanski rat.
– Celokupan ratni materijal i tehnika pali su u ruke nemacke vojske i odmah bili upotrebljeni u napadu na SSSR (koji je poceo 22 jula 1941).
Џаба се упињете да смислите где смо то ми Срби погрешили. Схватите да је ГЕНОЦИД над Србима енглески пројект и проводи се током целог 20.века, где год се укаже прилика. Енглезима се не допадају Руси, па онда тамане нас, да се не би запатили Руси; дакле Руси су криви!
Са Хитлером се против СССР борила цела данашња Европска Унија
Чак и ако знате, или можете да претпоставите, већину земаља које су биле на страни Хитлера – све је много ружније и горе него што можете и да претпоставите. Ево само неких података која је прикупио руски историчар и писац Александар Широкорад.
Мађарска је 27. јуна 1941-ве – заједно са Немачком – објавила рат СССР.
Потом су то учиниле – Финска, Словачка, Хрватска и Италија.
До почетка 1942-ге, на Источном фронту је ратовало шест мађарских бригада и више мањих јединица са укупно 40.000 војника и официра.
Половином 1942-ге у помоћ Вермахту је стигла Мађарска армија са 206.000 војника. Чак су их и Немци сматрали садистима.
У јануару 1943-ће су у познатој Острогожско-Росошанској операцији Црвене армије биле разбијене и Мађарска и Осма италијанска армија са своје четири дивизије.
Мађари и Италијани су у тој операцији имали 52.00 погинулих и 71.000 заробљених, а Црвена армија само . 4.500 мртвих.
Запад само Хитлера и његове сматра „лошим момцима“, а све европске режиме који су од 1941-ве до 1945-те ратовали на немачкој страни против СССР – белим и добрим. Чак се пласира немогуће: да су се бранили од „совјетске агресије“. Упркос томе што СССР 1941-ве, и да је хтео, ни на који начим није могао угрожавати ни Словачку, ни Мађарску, ни Хрватску ни Италију.
Све је било обрнуто.
„Хрватски корпус“ је ратовао око Азовског мора и под Стаљинградом.
Од августа 1942-ге до агвуста 1943-ће на Криму је било више румунских него немачких војника.
Финци су држали половину обруча у којем је у Другом светском рату био Лењинград.
Древни руски град Новгород су под окупацијом држали Шпанци и Немци. Град је до августа 1942-ге углавном контролисала шпанска Плава дивизија. Од 2.400 грађевина у Новгороду је остало читаво само 40.
Шпанци су потпуно опљачкали десетак новгородских православних цркава и градски музеј из којег су одвезли целу његову библиотеку.
Један шпански официр је био почео да тражи новац од `градоначелника` Новгорода којег су поставили Немци. Знајући ко га је поставио, он је Шпанца ударио ногом у задњицу, а овај је потегао пиштољ и испразнио шаржер. Немци су све немо посматрали.
Помињана шпанска Плава дивизија имала је у јулу 1941- 18.693 војника. А на Источном фронту је ратовало преко 50.000 Шпанаца.
Већ ујесен 1941-ве у Финску је, да би ратовали против СССР, стигло 12.000 Швеђана. Стигли су чак и до Кавказа.
А да нису били никакви добровољци, сведочи и чињеница да их је 7. октобра 1941-ве посетио шведски принц престолонаследник Густав-Адолф.
Шведска је железну руду и опрему испоручивала Немачкој у таквим количинама да постоје процене да се Хитлер без њих, и француских испорука, не би одржао ни до половине 1942-ге.
Поврх свега, у јулу 1941-ве је више од 13.000 француских добровољаца тражило да иде на Источни фронт. Кроз неколико недеља већ их је било неколико десетина хиљада.
Хитлер није дозволио да сви иду под командом Вермахта у рат против Руса и СССР. Није желео да `француска армија`, чак ни под његовом командом.
Нимало случајно, ти Французи су своју преву борбу имали на Бородинском пољу у октобру 1941-ве.
Французи су, заправо, ратовали и као Француска легија и у саставу десетина чисто немачких и француских јединица под командом Хитлерових маршала и генерала.
Француска дивизија „Шарлемањ“ починила је страшне злочине на територији данашње Белорусије и то – 1944-те.
Французи су последњу борбу имали у мају 1945-те, у непосредној близини Хитлерове берлинске Рајхсканцеларије.
Хитлер је од Француске 1940-те добио 5000 тенкова, 3000 авиона, 5.000 парних возова, 4000 авиона, 52.000 камиона, 10.000 авионских мотора…
Француски средњи тенк „Сомуа“ стигао је и до Москве, и до Севастопоља, и до Бреста.
Црвена армија је у Другом светском рату заробила 23.000 Француза који су ратовали у саставу Вермахта.
Ништа боља није била ни Пољска која се све до данас продаје за једну од највећих жртава Другог светског рата.
До 600.000 Пољака ратовало је на страни Хитлера. Многи од њих у саставу СС! Међу њима и Јозеф Туск, деда актуелног председника Европског савета Доналда Туска.
У Варшави се тврди да су Немци Пољаке присиљавали да ратују за њих, али је историјска истина су у СС јединице примани искључиво добровољци.
Против Црвене армије борила и Армија Крајова (300-350 хиљада војника).
Грци траже од немачке ратну одштету од 300 милијарди евра. Следећи њихов пример, Русија би имала пуно право да тражи репарације од Француске, Пољске, Хрватске, Италије, Шведске и Словачке. Јер, Грци нису имали ни свој Стаљинград, ни Новгород, ни Севастопољ…
Са Хитлером се против Стаљина борила и Руска Ослободилачка Армија (РОА) под командом генерала Власова.
Свиђа ми сте тај über ревизионизам са више од пола милиона Пољака у Waffen SS (са посебним акцентом на 300К припадника Људи из Шуме /АК/ које изједанчава са нацистима по опробаном рецепту аустријско-хрварског подофицира), који се тек овлаш присећа неких, као, Хрвата, на Криму и око Азовског мора (ах, те лепоте легионарског туризма)… без помињања хрватске легије чији је заповедник после Паулусовог повлачења потписао капитулацију 2. фебруара, да би освануо у Беогаду као заслужни ослободилац живота Срба и посебно Српчића и Српкиња у Поморављу и Шумадији. Само 70.000 Хрвата оставило је своје кости по ширинама руске степе, све до Стаљинграда, а неки, као син једног од омиљених Титових нациста и над Москвом. Ревизионизам је одвратан из чијх год уста да долази.
NB До сада нису обнародовани документи за пољску Waffen SS, а не само да би билида постоје, већ би се на њима јахало као што се овде јаше на некаквом Љотићу (0,47%, што је мање од статистичке грешке) и Недићу, за кога је и Апелациони суд донео идеолишку прокламацију озаконивши бацање осумњичених кроз прозор (као израз бесконачног историјског оптимизма), не би било изненађујуће да и о Србима (зашто не и о Грцима) сазнамо нешто слично, јер истрошило се, инфлација је појела и љотићевце и недићевце, да видимо те Србе, па да их све побесимо. Срам вас сбило.
Остаци совјетије да брину о томе зашто су постојале чак четири руске групације које су пристале да се подчине непријатељу из Великог рата, радије него да се боре за совјетију која је заузела њихову земљу. Има на Стању ствари одличних текстова на ту тему. Јер, совјетски ревизионизам исто тако може довести до захтева за ратну одштету за све што су овде починили од 1922/23. и првих прокалмација о Србима погримашима и великосрпском буржоазијом, империјалистима које треба уништити. Утолико пре што им је Броз устоличење на спрпски престо платио 5,6 милијарди златних динара. Да не почнемо од камате. Безобразлук.
PS
Извините што под постскриптум, аутору много хвала за оба прилога, добро је знати да су многима очи биле отворене и док се све догађало, утешно, изгледа да је било неизбежно…
@ Катарина Крстић: Углавном се слажем са Вашим коментаром, мада су неки делови недовољно јасни.
@ Деда Ђоле, кажете: “Са Хитлером се против Стаљина борила и Руска Ослободилачка Армија (РОА) под командом генерала Власова“.
Није само она – далеко од тога… Али, требало је нагласити ко је био тај генерал Власов… Он тај чин није добио од Хитлера, него од Стаљина! Генерал Власов је, пре него што се одметнуо од Стаљина, био прави бољшевик – високи официр, црвеноармејац, и то још пролетерског порекла. Био је одликован највишим совјетским одликовањима (Орден Лењина и 2 пута Орден Црвене Заставе), јер је у критичном моменту 1941 г. спасао Москву од напредовања Вермахта. А онда… нешто касније је, по добром совјетском обичају, кад се, као командант 2-е Ударне Армије, са својом армијом нашао у немачком окружењу, био је са својим војницима остављен својој судбини (губитак стотинак хиљада црвеноармејаца совјетском руководству није значио ништа). После безнадежне одбране, пао је у немачко заробљеништво… Био је свестан да је већ тада био – што се СССР-а тиче, мртав – јер пад совјетског генерала у заробљеништво је у СССР-у (ако би касније икада допао шака “својима“) је била: смрт…. Да ли то, или политичко освешћење (увид у зверство биљшевичког система коме су до тада служили) довело га је до “преверавања“ и преласка на немачку страну – не само њега, него и више стотина хиљада совјетских ратних заробљеника – а међу њима масе црвеноармејских официра и носилаца највишег совјетског ордена за храброст: златне звезде Хероја Совјетског Савеза… У историји ратовања XX века нема примера таквог масовног прелаза на непријатељску страну, као што је био случај тих црвеноармејских несретника.