Буде ли предложени Закон усвојен у Народној скупштини све странке владајуће већине ће се дефинитивно самоодредити као антидржавне, оценио Милош Јовановић
Милош Јовановић (Фото: ДСС)
Председник Демократске странке Србије (ДСС) Милош Јовановић оценио је данас да је најављено доношење новог Закона о референдуму и народној иницијативи у функцији планиране промене Устава и „завршног чина издаје државних интереса признањем сецесије Косова“.
„Буде ли предложени Закон усвојен у Народној скупштини, све странке владајуће већине ће се дефинитивно самоодредити као антидржавне, антинационалне и недемократске“, навео је лидер ДСС-а, који је и члан Председништва покрета „Метла 2020“.
Према његовој оцени, укидање садашњег решења којим је као услов пуноважности републичког референдума утврђена натполовична излазност грађана апсолутно је неприхватљиво и представља обесмишљавање референдума као форме непосредног учешћа грађана у доношењу најважнијих одлука, као што су промена граница Србије и промена Устава.
„Образложење предлагача Нацрта закона о референдуму и народној иницијативи да се услов натполовичне излазности брише како би се нови закон ускладио са Уставом – једноставно не стоји. Устав не прописује потребан број изашлих гласача да би референдум био пуноважан, већ само назначава да се одлука доноси већином изашлих бирача“, оценио је Јовановић.
У понедељак је потпредседник Народне странке Мирослав Алексић казао да се она противи најављеним изменама Закона о референдуму, јер сматра да је циљ власти да тиме олакша признавање Косова као независне државе.
Опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Evo malo pravljenja pametnim.Ustavotvorac je hteo da maksimalno oteza mogucnost promene granica.Pravo na samoopredeljenje nije predvidjeno, nemaju ga npr. pokrajine, ali je ostavljena mogucnost promene granica sa promenom ustava, sto znaci da je predvidjena zapravo samo amputacija o kojoj se svi izjasnjavaju.Islo se na to da ideja promene granica mora postati dominantna politika u Srbiji, da ima dvotrecinsku vecinu u Skupstini i da onda jos i narod to prihvati.I to zaista deluje kao dobra odbrana.Da bi npr. Vojvodina dobila nezavisnost, neophodno je da takva politika ima dve trecine glasova u Skupstini i onda se o tome izjasnjavaju, ne gradjani Vojvodine, vec cele Srbije.Cini se da je na taj nacin jako tesko doci do promene granice, jer neki lokalni separatizam, prakticno, treba da postane drzavna politika prihvatljiva narodu.Medjutim, praksa sa KiM pokazuje da ukoliko se kontrolisu stranke, pa jos postoji ideoloski momenat koji nadilazi ustav (EUintegracije) onda se moze doci do situacije da narod na referendumu treba da brani drzavu od nje same, a to je gotovo nemoguce i ne kaze se dzabe da vlast dobija referendum (a kod nas, ne samo vlast, vec i vecina opozicije je sklona “realnosti” u pogledu KiM), jer tesko da nesto moze da postane vecinska politika u drzavi, a da narod vec nije izlozen takvoj “politici” i da joj se moze odupreti.Pri tome, vidi se u cemu je znacaj depolitizacije naroda i prepustanje izbora stranackim vojskama.Drugo, ako se ne poziva na nasilje, separatisticka politika nije kaznjiva, ona moze biti deo politickog programa stranke.S tim da je KiM nasilno odvojeno, mozda je bilo moguce zabranite stranke, poput LDP- koje se zalazu za, prakticno, nasilno odvajanje, ali je zvanicna politika odbijala da KiM proglasi okupiranom teritorijom.
Dakle, rezon ustavotvorca je u osnovi dobar, promena granice mora da postane vecinska politika i mora da dobije potvrdu vecine glasaca u celom narodu.Malo ko bi verovao da pod tim uslovima politika LDP-a moza da postane drzavna politika, ali eto, spoljasnja kontrola politickih stranaka plus ideologija EUintegracija plus okupacija izbora stranackim vojskama i desice se “nestanak” KiM izmedju dva ustava.