Шести учесник нашег виртуалног округлог стола „Српска култура сећања и Јасеновац – изазови и одговори“ био је песник и књижевни историчар Драган Хамовић. Серијал припрема Владимир Димитријевић

Aутор: Сестра Марија, монахиња манастира Јасеновац

Уместо увода

С обзиром на чињеницу да се тема система јасеновачких логора и броја жртава у њима не тиче само појединих Срба, него целине нашег народа, и да је приликом обраде исте, веома важно имати у виду дијалошку природу потраге за истином, наш и ваш сајт се, са два питања (1. Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу? 2. Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?) обратио низу интелектуалаца са молбом да на њих одговоре.

Понављамо: „Стање ствари“ неће улазити у личне полемике и надгорњавања, него ће високо држати заставу начелности и свесрпског интереса, подсећајући на основну чињеницу: Великомученички Јасеновац не треба да нас раздваја, него да нас, у Христу и Небеској Србији, спаја.

Драган Хамовић: Сонет уместо одговора на питања / Јасеновац и ја

Нисам ни помишљао да се Јасеновац може сместити у сонет. Још мање да ћу то лично учинити. Онакву безмерност и рђаву бесконачност догађаја, у четрнаест редова. Али, честит човек није могао ни поверовати да ће икада доћи такве прилике да читава та четворогодишња неописивост буде насилно свођена на погађање о броју невољних јасеновачких житеља. Много шта је тешко замислити. Па и то да су инжењери доведени на огледну економију Јасеновца израђивали пројекат „најмодернијег града у НДХ“ на месту. Поједини моћни инжењери и конструктори могу све шта пожеле.

Драган Хамовић (Фото: В. Данилов)

У наше дане, по свему изузетне, очито су сва друга питања поводом Јасеновца претресена и решена, стављена где припадају, по мери истине и правде – само да се још разреже свестрано прихватљива бројка оних који су онамо скончали. Будући да је тај нумерички податак остао неусаглашен у свету који тако држи до прецизних бројки – а све друге је износе тачно утврдио – најбоље би било тај мрачни терет стрести са наших савести и држати се евиденције остале иза усташке администрације познате по својој акрибији, или истраживања предузетих у пола века слободне заједнице наших народа, на која се толико полагало да потпуне спискове жртава ни сада немамо, ни Првог ни Другог рата. Само због тога, био је могућан овај сонет, лирска расправа о сврси бројки и бројања:

МЕСТО ЗВАНО ЈАСЕНОВАЦ

Дозволите малом месту с речју јасен у корену
Успомене да превлада, силесију оспорену.
Зашто тачка да остане проказана и уклета,
Кад све сличне лишене су злога знака и угледа?

Ни на земљи ни на небу нема тачне бележнице
За транспорте препуњене ускотрачне железнице.
За житеље ове тачке, необичног крвног сродства,
Престала је и потреба памћења и књиговодства.

Чак и они пописани нек су дубље анонимни,
Јер образац опет влада касапски и клобук димни.
Град градили, испод земље, украј Саве, град мноштвени,
Кулучари од имена и времена опроштени.

Два имена тек да зовнем: Владимире, Љубомире,
Скромни одлив моје крви, што превире и понире.

Како ствари сада стоје, на путу смо да полувековна бројчана пројекција највећег српског града под земљом (уз сужитеље Јевреје, Цигане и непоћудне Хрвате) падне у савску воду јер није потврђена именима у доступној документацији. Мој породични удео је нпр. пописан: два Марковића из Зворника, Владимир и Љубомир, мајчини стричеви – уколико не рачунамо херцеговачке јаме као истурене пунктове футуристичког пројекта што се у Јасеновцу ударнички остваривао.

Као осмогодишњак, реч Јасеновац први пут прочитах на тек подигнутом црном мермерном споменику свога деде по мајци. У дну камена мајка је дала да се урежу имена и годишта дединих родитеља и браће, памтећи његову жељу да остави ма какав белег о најближима. Остали су и фотоси мајчиних стричева, о томе сам већ писао – како ме је, рецимо, Љубомир, на слици намрштен, подсећао на мене (в. Бежанијска коса, СКЗ, Београд, 2018, стр. 63–65). Рано поистовећење, робија с које се не излази.

Међу очевим књигама историјске тематике, нашао се и задуго једини мој извор непосредних факата о Јасеновцу. Поратно фототипско издање ратне латиничке брошуре „пропагандног отсјека НОВЈ“, с насловом „Јасеновачки логор“ и поднасловом „искази заточеника који побјегли из логора“. Уврх корица био је крупан наднаслов „Документи о злочинима окупатора и њихових усташких помагача“ – премда унутра нема готово ни помена о Немцима, ни о четницима – осим у причи о заточеним краљевским официрима којима су усташе чупали нарасле браде (стр. 23–24). Брошура је датована 1942. године, свакако у њену другу половину, јер се осврће на козарачку изгибију у лето исте године, на огромне транспорте народа приспеле у Јасеновац и стратиште на Градини: „Неколико дана долазило је козарско робље из Млаке и Уштица, возом пјешке и колима. Већином, жене, дјеца и старци“ (стр. 52).

Зар можемо сумњати да су их усташки евидентичари пописали, од првог до последњег у козарачкој поворци нејачи, и оставили нам на увид? У три примерка…

У уводним напоменама ове књижице од четири штампарска табака истиче се гола чињенична вредност приређених исказа, иако можемо рећи да је њихов редактор био вешт у обликовању грађе. Даваоци исказа наводи имена петоро поменутих бегунаца „и два сељака“. Махом јеврејска имена и презимена, једно српско. Редакторска рука осећа се и у томе да се у текстовима књижице „Јасеновачки логор“ појединачни примери, нпр. хрватских и муслиманских жртава редовно народносно маркирају, неретко и поименце, дотле се Срби, углавном, помињу као етнички неозначена, али подразумевана већина страдалаца из разних крајева Павелићеве парадржаве. Тако, након описа изрежиране посете међународне комисије логору један од бегунаца сведочи и следећи епилог посете: „Послије ʼкомисијеʼ стизали су транспорти народа из околине Пакраца, Липика, Сиска, одсвакуда, из читаве НДХ… Све је то побијено! Сви преостали стари заточеници добро памте еру Пакрац–Липик“ (стр. 15).

Aутор: Сестра Марија, монахиња манастира Јасеновац

Претпостављамо да су и сва имена из транспорта током „ере Пакрац–Липик“ уписана и побројана! Уредно сложена у регистре, такође, доступна науци и правосуђу…

У опису уређења простора пред речену инспекцију што је имала да потврди радни карактер логора, каже се и следеће: „Радило се дан и ноћ. Усташе су биле тотално пијане. Љубо Милош и неки Модрић јашили су пијани на коњу, обилазили радове по логору и ко им се није свиђао тога су на мјесту убијали“ (стр. 10).

Сасвим је реално да су Милош и Модрић, сагласно процедурама, водили и трезног пописивача ликвидираних нерадника. И да се за њих зна, именом и презименом.

Исто важи и за опис пећи у старој циглани: „Два дана послије ʼкомисијеʼ дошао је у логор инг. Љубомир Пићили, заповједник радне службе, усташки сатник. Он је у логор увео крематориј. Зато су га заточеници звали: инг. Пећели! У згради старе циглане сазидао је у великој фуруни двије специјалне пећи за „керамику“. Пећи су радиле на смјену. Умјесто фигурица од глине ту су печени људи, жене, дјеца… Бацани су у пећи живи и полуживи… Пећи инг. Пећелија радиле су дан и ноћ, непрестано. Кроз три до четири мјесеца!“ (стр. 14).

Уздамо се у инжењерску прецизност Пићилија, илити Пећелија, у бележењу рада његове службе, те да су остале сачуване генералије сваке шаке пепела коју је произвео!

Издвајам фрагмент приче о градњи савског насипа: „Градили су га Срби и Јевреји из логора II, који се налазио иза жељезничке пруге у шуми према Новској […] Како на путу за насип тако и на самом насипу, ко би застао на раду или пао, њега би претукли и утукли, у насипу затрпали или негдје другдје покопали. Љешеви су остајали на путу за логор и на насипу, свакога дана по педесет, шездесет и више“ (стр. 18).

Свакако да је људски растур настао при градњи насипа унет у дневник радова, зар може бити друкчије?

Напокон, Градина, с босанске стране Саве, завршна тачка многих логораша, као и оних транспорта што су крај логора само прошли: „У Градини под обалом постоји као нека тераса гдје искрцавају људе, жене, дјецу. Онда их у мањим групама одводе нешто даље од ископаних јама. Један усташа држи жртву а други удара маљем по глави. Тројица чувају позади да ко не би побјегао. Усташа код клања буде више или мање, већ према томе ради ли се о ʼликвидацијиʼ људи или жена и дјеце. Тако је то ишло из дана у дан, из ноћи у ноћ. Јаме за усмрћене копали су све даље. […] Видио сам напола пуне рупе у којима су љешеви уредно сложени као на катове. Гдје стане цијели човјек метали су и по двоје дјеце. Љешеви сложени као цјепанице“ (стр. 26).

Aутор: Сестра Марија, монахиња манастира Јасеновац

Сведок не помиње – вероватно стога што се то подразумева – да је све време тросменског, даноноћног пуњења ископаних рупа на Градини, уписано свако непокретно тело онамо наслагано! Пре свега да би историчари, и након више деценија, могли да поткрепе своју научну истину!

Приређивачи у књижици „Јасеновачки логор“ оцртавају главне актере логорских збивања, међу њима и овај: „Пудић, име му знамо. Висок, сув, мршав, живчано болестан, у усташком радном одијелу од цајга, без икаквих ознака, са револвером под капутом. Шеф масовних убијања. Заточеници који су га знали кажу да је ликвидирао логор у Јадовном у Лици (око 30.000 људи). Живе бацао у провалије. Био је у логору Крапље. Тамо је приредио масовно клање једне ноћи“ (стр. 43).

Јамачно да је иза Пудића остао нотес са убележеним учинцима, од Јадовна, преко Крапља, до самог Јасеновца! Ради професионалне евиденције.

Поред многих појединачних сцена, у брошури с краја 1942. године ишчитавамо и описе логорских прилика: „Масовно убијање – то је свакодневна и сваконоћна појава у јасеновачком логору. Стотине и хиљаде иду у смрт без престанка. А постоје и нарочита убијања из нарочитих побуда. Усташки крволоци посебно кољу, да тако кажемо, за свој рачун; кољу на своје и поглавникове крваве имендане и рођендане, на поједине свеце, на Божиће и Ђурђевдане“ (стр. 47).

Напокон, редактор партизанског „пропагандног отсјека“, не могавши, после свега изнесеног, да задржи посве неутралан тон, драматично се пита: „Гдје су гробнице толиког народа? У самом јасеновачком логору између језера, централне кухиње и барака. Ниже логора према Коштарици. По шуми око раније логора II. У Крапју. У Млаци. У Уштицама, по сељачким баштама, на православном гробљу. По Градини. Највише по Градини. Свукуда… Рачуна се да су у Крапју и Ушицама затрпане десетине хиљада љешева. А у Градини, црној Градини, и до двјеста хиљада. Подивљала Сава подривала је земљу и подизала љешеве, а када се смиривала у своје корито, остављала је иза себе улегнућа над јамама-гробницама, одакле су вириле људске цјеванице и лубање“ (стр. 50). Ево, толико је процењено, негде на пола радног века логора Јасеновац. А радило се, несмањено, до самог краја.

Свети новомученици јасеновачки

Али, не можемо ништа мимо затечене документације, јер коме је у интересу да такве податке скрива или уништава? Прах из Пећелијевих крематоријума одавно је расут, кости улегле на све речене локације, или отпловиле до Београда и до Црног Мора. Ево, насеље на Бежанијској коси, у којем боравим, окружује одасвуд скровиту Белановића рупу, у којој је покопано више неизбројаних хиљада савских лешева, Козарчана и мртвих са Сајмишта. Јасеновац није само у Јасеновцу, пловио је низ Саву до Београда окађеног страшним задахом, а толики су ликвидирани по крашким провалијама у име пројекта Јасеновац, од Јадовна до Пребиловаца.

Рекох, пошто једном прочитах овде призвану ратну брошуру „Јасеновачки логор“, њен брутални садржај нехотице потиснух. Не пожелех да се на то штиво више навраћам, склањах од себе мучну јасеновачку литературу. Било ми је и превише таквих сазнања. Али, када сам се, за ову писану прилику, вратио томе издању из очеве библиотеке, установих да су нека кључна места недавно сачињеног сонета „Место звано Јасеновац“ избацила на површину наводно заборављено. Из потиснуте дубине, песма је изнела слике анонимног „града мноштвеног“ и „ускотрачне железнице“ и „клобука димног“, у органском опирању олаким статистичарима нечега што надилази свако бројање и књиговодство. Некада тешко набројиво данас је већ неизбројиво. Безмерно. Правда је, рекосмо, иначе намирена, божанска и људска, само још да сведемо рачун у бројевима. Пре фајронта. Све отпочетка делује као фантастична прича, чак и нама самима, који добро знамо оно за шта други неће да знају и признају.

За Стање ствари приредио: Владимир Димитријевић

Прочитајте још

• Никола Н. Живковић: Угледајмо се на друге народе кад памтимо своја страдања
• Миломир Степић: Јасеновац и српска стратешка култура
• Мило Ломпар: Шта стоји иза покушаја релативизације Јасеновца
• Стефан Каргановић: Од нас зависи да ли ће Јасеновац постати „четничка измишљотина“ или ће остати заветни храм
• Драгиша Бојовић: Јасеновачки прилози за српску историју бола

Categories: Лаки одговори на тешка питања

Tags: Јасеновац, Виртуални-1, Владимир Димитријевић, Драган Хамовић, геноцид над Србима