Црногорска власт помаже подизање споменика националним херојима Албанаца, док забрањује подизање споменика јунацима свог народа
Споменик Пуниши Рачићу на имању његових потомака у селу Слатини (Фото Новица Ђурић)
Подгоричка власт је одбила иницијативу да једна улица у главном граду понесе име убијеног југословенског амбасадора Владимира Роловића, чак и након што је предложено да се поред хрватске амбасаде у Подгорици подигне споменик Роловићу.
Надлежне инспекцијске службе Црне Горе, под притиском званичног Загреба, уклониле су споменик Пуниши Рачићу на приватном имању његових потомака у селу Слатина у општини Андријевица. Две године касније у Тузима је постављен споменик „хероју Албанаца” Деду Ђону Љуљију, такође на приватном поседу, испред његове куће.
Историја је забележила да се Љуљи залагао за то да Плав и Гусиње не припадну Црној Гори. Био је члан Призренске лиге и учесник ратних окршаја у Плаву и Гусињу (1879–1890) када је турско-албанска страна мобилисала своју војску са подручја Космета, северне Албаније, Плава и Гусиња и пружила оружани отпор црногорској војсци и тако спречила да Плав и Гусиње уђу у састав црногорске државе, упркос одлуци Берлинског конгреса 1878. године.
Власт се није противила ни подизању споменика ратном злочинцу Јусуфу Челићу – Исуфу Чељи у Вусању код Гусиња. Он је 28. јула 1944. у Велици, са Немцима и албанским злочинцима са Космета, Плава и Гусиња и муслиманском милицијом из Бихора, учествовао у погрому више од 700 жена и деце православне вере.
У црногорској скупштини посланик Демократског фронта (ДФ) Будимир Алексић питао је министра културе Александра Богдановића зашто Влада Црне Горе годинама не предузима ништа да се уклони тај споменички комплекс, иначе осветљен ноћу.
„Док су у Слатини чекали багере да ударе на малу спомен-плочу посвећену српском патриоти, у селу Вусање још чврсто стоји споменик албанском балисти и ратном злочинцу. И врху државе он не смета. С друге стране, званични Загреб нема намеру да сруши споменик злочинцу и терористи Миру Барешићу, који је убио црногорског амбасадора Владимира Роловића у Стокхолму”, каже Алексић.
Он је у црногорском парламенту рекао да би сада било „у духу сећања на антифашистичке тековине да у општини Беране подигну споменик Павлу Ђуришићу”.
„Позивам градоначелника Берана Драгослава Шћекића да у том граду подигне споменик четничком војводи Павлу Ђуришићу, који је био припадник антифашистичких формација Драже Михаиловића, кога је одликовао Шарл де Гол и амерички председник Труман 1948. за допринос антифашистичкој борби. Било би баш у духу сећања на антифашистичке тековине да у општини Беране подигну споменик Павлу Ђуришићу, па онда да пратимо како ће влада и Душко Марковић реаговати”, казао је Алексић.
Он је питао министра културе Александра Богдановића због чега министарство не уклања споменик Јусуфу Чељају, који је као командант балиста преводио јединицу „Скендербег” која је починила ратне злочине у Велици. На Богдановићеву констатацију да је за то надлежна локална самоуправа, Алексић је рекао да у Црној Гори постоје двоструки аршини „једни за Србе, други за Албанце”.
„Они се тамо хвале, и финансијер и његови рођаци, да држава не сме да им каже тим поводом. Кажу, ми смо заслужни за независну Црну Гору”, рекао је Алексић. „Неко може да ради шта год хоће, а неко ни по закону.”
Новица Ђурић
Наслов: Стање ствари
Categories: Преносимо
Пуниша Рачић је потпалио највећи могућу пожар мржње међу Хрватима убивши поред Стјепана Радића још двојицу хрватских политичара и двојицу тешко ранивши током седнице у скупштини СХС.
То наравно не објашњава, не оправдава нити је изазвало хрватско-усташки монструозни пројекат звани НДХ. Али је сигурно допринело општем “антисрбијанском” сентименту и дало ветар у леђа проусташкој пропаганди.
Да је то злодело вишеструког одстрела ненаоружаних скупштинских посланика било кукавичко, дивљачко и нецивилизовано не треба трошити речи.
Уклањање споменика тој нашој срамоти је мали гест у правом смеру.
За то време, споменик нацистичком шиптарском злочинцу у Гусињу остаје као и онај терористи Баришићу у Загреби, на понос онима који се Бога не боје и људи не стиде.
Али чега се паметан стиди нека се ови други тиме поносе, док још могу.
Некорисно је, овом (не)приликом, и позивати данашње доказано анти-српске власти да подигну споменик Павлу Ђуришићу. Шта више, доводити П. Ђуришића у исту раван са скупштинским убицом и наци-шиптарским злочинцем је увредљиво за спомен на српског војводу.
Када се локални управници НАТО полигона Карадаг стуре са грбаче народа и на власт дођу они који ће радити у његову корист и у интересеу народне државе, нестаће и пронацистичких обележја, а часни страдалници и јунаци српске историје добиће своје заслужене споменике.
@Don Quixote
Mислим да сте мало престроги према Рачићу. Исти је био ратник и залагао је своју главу за Српство.
Акт који је учинио у скупштини је било убиство и покушај убиства. То га чини убицом. За то је осуђен и лежао је у затвору.
Годинама пре него што је то учинио, челници Хрвата су на сваки начин кочили развој Краљевине СХС ако није било искључиво у њиховом интересу, све то у време након Велике депресије, без савезништва са Царском Русијом коју је заменио непријатељски настројен СССР, у земљи која се опорављала од страховитог губитка становништва (превасходно Срба) и економије (превасходно Србија, али и Босна где су биле страховите реквизије АУ током рата), окруженој ревизионистима, опстајући са стабилном валутом и респектабилном штедњом. А дата су им бројна министарска места (које нису имали у АУ), положаји у војсци, грађено је по целој земљи неселективно, имали су, нажалост, и отворена врата за католички прозетелизам (што су жестоко користили), прећуткивани су њихови злочини из Првог светског рата и пре тога у име политике ,,брат је мио, ма које вере био”, Иако су након Првог светског рата без Срба могли да добију једно велико ништа, не рачунајући италијанску, аустријску и/или мађарску чизму за вратом.
Али никакво он претерано доливање мржње није учинио, јер код Хрвата постоји континуитет политике ко год да их води, а добри су у политици (за класу бољи од Срба) јер увек имају играче за све позиције. То проистиче из њихове природе, а то је да су пројекат Ватикана и умрле АУ монархије и да их једино дефинише мржња према Србима, као нека врста самонегације и ресета. А када себе одредите патолошком мржњом (не опрезом) према једном објекту/особи/народу, постоји само један пут којим се то завршава. Или што је Валтазар Богишић лепо прилагодио римску правну сентенцу ,,Што се грбо роди…”
Плодова те мржње и пре и после Првог светског рата је безброј, а трају у континуитету до данашњег дана и трајаће, тако да у мору мржње има и егзотичнике и симболике и уметности а понајвише жестоке психопатологије (пре око годину дана лепљени плакати ,,Србиново породично стабло”, тинејџерке које су прошлог лета палиле шибље око српских села и у полицији изјавиле да су то чиниле ,,револтиране улогом Срба у домовинском рату” и мој фаворит – преко 100 стабала маслине које су комшије пре годину дана посекле Србима у Далмацији – Масакр (српског) маслињака).
Стога мислим да можда није на месту поздрављати рушење споменика човеку од стране полиције данашње Црне Горе, који је био доказани Србин и који је учинио недело, за које је и одговарао.
Јер забрањивање и рушење споменика некако подсећа на комунистичку политику убијања челних, а често и обичних Срба, и сакривања тела, ,,да се не би поштоваоци окупљали”.