Рецепција овог издања код читалачке публике, за врло кратко време, према речима оца Љубомира Ранковића, уверила га је „да овај народ још има соли“

Са промоције Изабраних дела Исидоре Секулић (Фотографије: Стање ствари)

Београд – У среду, 13. новембра, у Великој сали Коларчеве задужбине одржано је представљање Изабраних дела Исидоре Секулић. Промоцију су организовали Задужбина Илије М. Коларца и Православни пастирски центар у Београду. Петотомна изабрана дела објавио је шабачки „Глас цркве“ под благословом владике шабачког Лаврентија и уз помоћ Владе Републике Србије, Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама.

На промоцији су говорили свештеник Љубомир Ранковић, академик Матија Бећковић и професор Мило Ломпар. Пробране одељке из дела Исидоре Секулић читала је драмска уметница Биљана Ђуровић. Овом изузетном књижевном догађају присуствовало је преко 150 слушалаца.

Пошто је Биљана Ђуровић изговорила Молитву у Топчидерској цркви у име издавача окупљенима се обратио отац Љубомир Ранковић. Он је објаснио да је реч о, како многи познаваоци сматрају, врхунцу српске молитвене књижевности уз делове Његошеве Луче микрокозма, неких дела Николаја Велимировића и понеке песме Момчила Настасијевића и Матије Бећковића.

Отац Љубомир је подсетио да је промоција дела Исидоре Секулић пала на дан рођења оног „коме је Исидора посветила књигу дубоке оданости“, Петра Петровића Његоша, који је био „највећа љубав њенога живота“. Само два дана раније, наставио је отац Љубомир, рођен је други велики словенски писац и друга велика књижевна љубав Исидоре Секулић, Фјодор Михаилович Достојевски – Исидора Секулиће је „са невероватном љубављу и пожртвовањем“ приредила тридесет пет књига његових дела.

Отац Љубомир је казао како су ова узорно приређена дела имала велику улогу у његовом духовном и интелектуалном обликовању. Током једном периода душевне тмине и духовне кризе у манастиру Крка, као млади богослов, Љубомир Ранковић је, како је казао, за тридесет пет дана прочитао ова дела и у њима, изнова и изнова, наилазио на име Исидоре Секулић које му тада није много значило. Потом је, на савет професора књижевности, прочитао Исидорин роман „Ђакон Богородичине цркве“. „Прочитавши ту књигу ја сам рекао: остаћу у Богословији, завршићу је и бићу ђакон целога живота“.

Протођакон Љубомир Ранковић, Матија Бећковић и Мило Ломпар

Исидора Секулић, наставио је отац Љубомир, остала је највећа књижевна љубав његовог живота. То је био један од мотива због чега је „Глас Цркве“ предузео подухват издавања петотомних изабраних дела Исидоре Секулић.

Подсетио је на њене рече упућене Милану Кашанину недуго пре него што је умрла како је свесна да су њена дела „шака шодера бачена у дубоке рупе српске културе“. Наш задатак је био, рекао је отац Љубомир, да понешто од тог грумења злата њеног дела приредимо за читаоце а то дело спада у највреднија дела целокупне српске културе.

Ова, 2019. година, је стогодишњица два догађаја из живота Исидоре Секулић – она се 6. октобра 1919. године доселила у Шабац (што је обележено, како је отац Љубомир подсетио, комеморативном плочом на њеној кући) и објављен је роман Ђакон Богородичине цркве. Друго издање, наставио је, овог „најенигматичнијег романа српске књижевности“ објављено је тек после седамдесет осам година.

Исидора Секулић, рекао је, није била срећна ни у личном ни у књижевном животу. Њена рана дела, посебно путописи Писма из Норвешке из 1914. године, дочекана су на мач тадашњег „инквизитора српске књижевне критике“ Јована Скерлића. У смирај живота нашла се на мети другог инквизитора, политичког моћника који је веровао у свој непогрешиви суд и о књижевним стварима – Милована Ђиласа – због књиге Његошу књига дубоке оданости.

Отац Љубомир је рекао како је владика Лаврентије (који је био спречен да присуствује промоцији) као студент Богословије „црквењачио“  проти који је светио водицу у кући Исидоре Секулић. Потоњи владика је, на Исидорином опелу, прочитао њену Молитву у Топчидерској цркви.

Указао је да су савременици њено дело оцењивали као „прву појаву европског стваралаштва на Балкану“ (Андрић и Крлежа) а да су о њој говорили као о „најлиричнијем човеку српске културе још од Ћирила и Методија“. Љуба Ранковић је казао да је њено дело тешко, непрозирно и захтева ванредни читалачки напор.

Храм Светих Апостола Петра и Павла у Топчидеру (Фото: Сајт Храма Светих Апостола Петра и Павла)

Исидора Секулић сматрана је за најобразованију жену српске културе и она, како је отац Љубомир објаснио, „једина није закачила вирус европске булеварске културе“. Њена стремљења била су усмерена ка највишим дометима европског стваралаштва које је преносила у српску културу. Подсетио је на речи Иве Андрића који је, када би се у Удружењу књижевника повела нека расправа, знао да каже – „Идите код госпође Сремице, она зна све“. Када је, наставио је отац Љубомир, фински писац Франс [Силамнпе, помоћ Мила Ломпара] 1939. године добио Нобелову награду за књижевност, тада виђенији књижевни посленици су отишли код Исидоре Секулић да им да неку његову књигу. Она је узела једну књигу из своје библиотеке и прочитала одломак што је обрадовало њене госте који су мислили да је реч о књизи преведеној на српски, међутим, Исидора је пред њима, са лакоћом, преводила са финског језика.

Матија Бећковић је своје обраћање отпочео похвалом издавачу – „био сам веома љубазан према ђакону Љубомиру Ранковићу а нељубазан према себи када сам прихватио да вечерас, у Коларчевој задужбини, говорим о изабраним делима Исидоре Секулић. Ђакон Љубомир то и заслужује као књигољубац, књигозналац и књиговезац који је ових деценија засуо читаоце томовима Достојевског, Толстоја, владике Николаја, Јована Дучића, Исидоре Секулић и толиким другим издањима“.

Матија Бећковић на промоцији Изабраних дела Исидоре Секулић

Подсетио је на речи Јована Скерлића да је тешко писати и говорити о људима који пишу – „Хорацијев раздраживи род песника коме ниједна похвала није довољна и коме и најмања примедба изгледа као смртна казна, а камоли о женама, како би се изрекле примедбе пошто, како вели иранска пословица, жену ни цветом не ваља ударити“.

Сабрана дела Исидоре Секулић, подсетио је Матија Бећковић, објављивана су и раније али се у њима нису нашли текстови који су објављени у овом издању изабраних дела – „да споменемо само записе о Жичи, о Опленцу, о сусретима са краљем Александром и владиком Николајем, миру у манастиру Раковици, молитве и написе нађене у њеној заоставштини као и скице за другу књигу о Његошу“. Матија Бећковић је потом прочитао напис о уласку краља Александра у ослобођени Београд. Овом издању, наставио је Бећковић, додати су текстови о делу Исидоре Секулић који су писали Јован Скерлић, Јован Дучић, Растко Петровић, Милош Црњански, Милан Кашанин, Дејан Медаковић, Мија Павловић, Владета Јеротић, Павле Зорић и Мирко Магарашевић.

Бећковић је указао да се, из књижевних и ванкњижевних разлога, из богатог опуса Исидоре Секулић издвојила књига Његошу, књига дубоке оданости „која уз студију Религија Његошева владике Николаја и монографију Његош: песник, владика и владика Милована Ђиласа чини једно трокњижје а то трокњижје је тројство, тропар и акатист у славу ловћенског Тајновидца“.

Бећковић је казао како према трећој књизи овог низа тек треба испунити књижевну правду а не би било без симболичког значаја, како је рекао, ако би се то отпочело у Коларчевој задужбини, на Његошев рођендан. „На Књигу дубоке оданости Исидоре Секулић, одговорио је тадашњи шеф Агитпропа Милован Ђилас, књигом дубоке оданости марксизму“. „Легенда о Његошу како је сам написао“, наставио је Бећковић, „је његов највиши домет као марксисте“. У Легенди о Његошу, Ђилас није ударио цветом Исидору Секулић, „већ јој очитао марксистичку буквицу, не само њој него и владици Николају, и Браниславу Петронијевићу, и Павлу Паповићу, и Алојзу Шмаусу […] и коме све не“. Тај марксистички памфлет, наставио је Бећковић, објавио је 1952. а већ 1953. се разишао са партијским врхом, да би 1954. био искључен из партије, 1955. суђен а 1956. ухапшен и 1957. у митровачкој самици започео је књигу о Његошу „као неки вид исповести и своје моралне аутобиографије“. „У књизи писаној у затвору, на тоалет папиру, позивао се на Исидору и Николаја и одао највећа признања и похвале не само њима него и [другима] које је кудио на слободи“. „Мислим да нема речитијег случаја у историји и књижевности како се писало на такозваној слободи а како на истинској робији. Ђилас у тамници није постао ни исидорист ни николајевац али се вратио себи и постао писац“, потцртао је Бећковић.

Биљана Ђуровић

„Ако није превелика јерес ја их на небу замишљам заједно, сећајући се оне норвешке легенде који је записала Исидора Секулић. Наши преци на небу седе за великим столом у дубоком ћутању и разговарају само мислима али када год на земљи неко учини нешто племенито они устану и поклоне се. Надајмо се и верујемо да смо ако не поклон а оно бар мали наклон заслужили и вечерас“, закључио је Бећковић. На крају свог излагања Бећковић је прочитао портрет из књиге Мојих осамдесетих „Михиз и Ђилас“.

У свом излагању професор Мило Ломпар изложио је поглед на место Исидоре Секулић у српској књижевној историји и на њен књижевни сензибилитет. „У српској књижевности Исидора Секулић заузима видно и вишестрано место“.

Она на самим својим књижевним почецима представља једну сложену и занимљиву појаву и такви писци обележавају „битан моменат литературе у предвечерје Првога светског рата да би у међуратном периоду пред почетак Другог светског рата изашла њена вероватно најбоља прозна књига – Кроника паланачког гробља – у којој је дала неколико изузетних портрета у српској литератури осенчивши атмосферу и специфичан дослух човека и средине, скучености и побожности на начин каквог у нашој литератури није било ни пре ни после“. Исидора Секулић је, према Ломпаровим речима, као есејиста била на највишем гласу. „Била је писац који је подједнако оригинално осветљавао и светске и наше писце“.

У свој есејистичком приступу Исидоре Секулић у средишњем месту је личност коју би она конституисала у читаочевој свести преко онога што је написано. Као путописац, наставио је Ломпар, обележила је почетак великог жанра путописа у српској књижевности 20. века. Њена Писма из Норвешке, рекао је Ломпар, представљају онај облик путописне књижевности у којој се подаци о спољашњој стварности спајају са унутрашњим одјеком те стварности „у духу посматрача“. „Вештина посматрања била је једна од највећих врлина Исидоре Секулић“, потцртао је Ломпар.

„У поетичком смислу она представља представника такозваног класичног модернизма“, објаснио је Ломпар. Њена уметничка путања представља три раздобља српске књижевности – раздобље пре Првог светског рата, међуратног рата, и приличан број година комунистичког раздобља после Првог светског рата, три према Ломпаровим речима по много чему различита раздобља сукобљених идеологија и хоризоната посматрања, расположења и интелектуалних сензибилитета.

Споменик Исидори Секулић у Београду (Фото: М. Бракочевић/Политика)

Оно што би се, наставио је Ломпар, могло рећи о њеној поетици, односи се на нараштај који бисмо могли означити класичним модернистима. Њој књижевној сродан у овом смислу „и сам заокупљен идејом грађанског раслојавања“, је Вељко Петровић. У времену после Првог светског рата, објаснио је Ломпар, овој линији се придружују Драгиша Васић, Иво Андрић „у продубљеној симболичкој артикулацији“ и Милан Кашанин. То је линија која је обележила грађанску димензију српске културе на њеним врхунцу.

Овај нараштај се у књижевном смислу разликовао од њему напоредног нараштаја „радикалних модерниста“, „оних који су грађанску културу довели до врхунца али и негације“. „И за њих је Исидора Секулић имала слуха – и за Црњанског, и за Растка Петровића, и за Винавера, и за Момчила Настасијевића, и за Тодора Манојловића“, указао је Ломпар.

„Она је имала слуха, духа, такта за писце српске књижевности у широком распону“, подвукао је Ломпар. Писала је  упечатљиве и изванредне портрете српских романтичара, Ђуре Јакшића и Лазе Костића. Имала је слуха и за поетику, у много чему различиту, Јована Дучића и Милана Ракића – о Ракићу је писала чак седам пута, уз наглашено уважавање његовог карактера, дивљење према „стоицизму унутар песимизма“ код Ракића „и на крају његовом споменику које је описала у једном од тих есеја“.

Реконструисана библиотека Исидоре Секулић (Фото: Вечерње новости)

Онда је, казао је Ломпар, имала слуха и за потпуно другачију поетику и осећајност Милоша Црњанског. Писала је о Црњансковом путопису Љубав у Тоскани, који са њеним Писмима из Норвешке и Африком Растка Петровића чини врхунац српске путописне књижевности. Она је о овој књизи, разјаснио је Ломпар, писала у деликатном тренутку пошто је Црњански био одбијен у Српској књижевној задрузи поводом чега се повела жестока полемика између Црњанског и Марка Цара. Приметила је, рекао је Ломпар, један „детронизујући иронизам“ код Црњанског, који се на појединим местима претвара у деструкцију онога о чему се пише.  Она је онда, како је рекао Ломпар, једном реченицом, недвосмислено али благонаклоно, потцртала сву разлику у поетици и сензибилитету између ње и Црњанског – „Господин Црњански се суверено користи иронијом али да би ваљало да запамти да на ироничном ништа велико није настало“. То је, према Ломпарoвом разумевању, једна дискретна реченица „која указује да у додиру са сакралним, са нуминозним, са светим, иронија показује слабост у сензибилитету Исидоре Секулић“.  Ова реченица је, према Ломпаровом суду, једно важно место у рецепцији овог дела Милоша Црњанског.

Она је, за разлику од Црњанског, имала класичну меру света и наглашени осећај мере. Црњански, и нараштај који је долазио са њим, носили су дисхармонију. „То није разлика у вредностима, то је разлика у осећају“, потцртао је Ломпар. У том времену осетила је  „апсолутни приповедни дар Иве Андрића“ – осетила је и написала, као код Костића и Црњанског, оно што ће постати топоси у потоњем разумевању Андрића.

„У својој књизи о Његошу Исидора Секулић је желела да да суму своје поетике“, објаснио је Ломпар. Ломпар је указао да се може рећи како је Његош –„који је давао религиозност у свој најдуховнијем виду“ – одговарао осећају света Исидоре Секулић. У светској литератури она је имала таквог слуха за Достојевског. „Његоша је мерила великом светском мером“. Њу код Његоша, како је рекао Ломпар, је интересовала и личност, која је увек и лик па је читаво поглавље своје студије посветила Његошевој физичкој лепоти – јединство духовног дара и физичке лепоте код Његоша поредила је са Бајроном и Гетеом. Ова њена књига „обележава најпунији доживљај једнога писца“.

Мило Ломпар

„Могло би се рећи да и данас када видимо Његоша ми у понечему гледамо лик Исидоре Секулић“. У овом издању, наставио је Ломпар, имамо списе „о моме народу Исидоре Секулић“ која је била, „родољуб највишег реда“. У својим списима дала је приказ јанусовског карактера национализма – писала је о његовој демонској сили која може да пустоши али и о племенитости национализма и неопходности национализма у култури. „Исидора Секулић обележава оно што је грађанска српска свест изнела на највиши пиједестал –културно поимање сопствене нације – и њено упоређивање у историјском ходу времена“. „Тек је комунистичка диктатура успела да поједностави и упростачи доживљај нације“.

Лик Исидоре Секулић у тој ствари није оштећен. „Њено место у српској књижевности је остало изузетно, њено дело је прештампавано, њене мисли су цитиране а изнад свих њих као и изнад њеног омиљеног песника Његоша лебди лик строг, одмерен, у понечему оштар али прецизан као онај крш у који је била загледана док је клесала своје речи о највећем песнику нашег језика“.

Представљање овог издања завршио је својим речима отац Љубомир Ранковић наводећи промишљања Исидоре Секулић о књизи и њеном смислу. Рецепција овог издања код читалачке публике, за врло кратко време, према речима оца Љубомира, уверила га је „да овај народ још има соли“.

Милош Милојевић

Прочитајте још

• Светозар Поштић: Исидора Секулић, смерни див српске културе
• Исидора Секулић: О смислу жртвовања
• Исидора Секулић: Материј пута и стазе

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Биљана Ђуровић, Исидора Секулић, Матија Бећковић, Мило Ломпар, Милош Милојевић, Протођакон Љубомир Ранковић, српска књижевност