Престанимо да на себе гледамо очима западњака што пре, престанимо да будемо полтрони. У Русији је то отрежњење одавно почело
Милош Ковић (Фото: Дејан Грујић/Фокус вести)
„Узмите ово, молим Вас” – рече ми, пре неколико дана, непозната девојка на степеницама хола драмског позоришта у Јаросављу. Сав збуњен, прихватих пружену кесицу, у којој је било парче хлеба. Она настави: „За време немачке опсаде Лењинграда, у Другом светском рату, умрло је више од 692.000 мојих сународника, 601.803 њих од глади. Добијали су тачно оваква следовања хране – 125 грама ражаног хлеба. Ви сада држите у рукама симбол отпора и јунаштва Лењинграђана.”
Да, помислих, то је оно чега је руска историја препуна, а што се на Западу више не може пронаћи: спремност на жртву у име вечитих, духовних вредности. То је основ сваке више културе, сваког подвига и сваке будућности људи и нација.
Све је у Јарослављу било у знаку прославе „Дана народног јединства”. Од 2005. године у Русији се, наиме, обележава дан ослобођења Москве, 4. новембар 1612. Тада су руски устаници, предвођени трговцем Кузмом Мињиним и кнезом Димитријем Пожарским, из престонице протерали пољске окупаторе. „Доба смутње” тиме је било окончано.
У Јарослављу, граду у коме су Пожарски и Мињин окупљали добровољце, «Дан народног јединства» обележен је Литијом. Гледао сам како варошани свих узраста иду за својим владикама и официрима, заустављајући се испред древних јарославских цркава, дуж Волге, уз молитве и звуке безбројних звона.
Русија данас, после слома СССР-а, трага за својим званичним културним обрасцем. Заиста, сваки идентитет, и појединачни и групни, заснива се на избору између онога што бисмо да запамтимо и онога што бисмо најрадије предали забораву. Ствари, међутим, нису тако једноставне. Прошлост није тесто у рукама људи.
Вечна ватра и споменик црвеноармејцима и народу Јарославља, из 1968; у похзадини Успенски сабор, обновљен 2010. (Фото: Милош Ковић)
Критичари су брзо приметили да је „Даном народног јединства” потиснут празник Октобарске револуције, обележаван 7. новембра. Одговорено им је да је 7. новембра слављен национални раскол. Новим празником прослављају се јединство и одбрана Отаџбине. У Думи су против “Дана народног јединства“ гласали само комунисти.
Русија је, ипак, препуна Лењинових споменика. Имена улица из бољшевичког доба углавном су сачувана. Други светски рат и победа СССР-а над Немачком чине саму срж руског националног идентитета. О неделима бољшевика се, међутим, говори слободно и јавно. Књижаре су препуне најразличитијих наслова и понуда је огромна. Николај Трубецки, Николај Берђајев, Иван Иљин, Лев Гумиљов и остали писци, који су предвиђали пропаст комунизма и повратак православљу, били би задовољни када би могли да виде како се данас у Јарослављу, иза споменика посвећених Црвеноармејцима, помаљају луковичасте куполе обновљених православних цркава.
Стиче се утисак да је руска “политика сећања“ пажљиво и трезвено осмишљена. Русија, наиме, има превише непријатеља да би себи могла да дозволи обнављање старих подела. Запад против ње одавно води медијски рат; НАТО трупе гомилају се на руским границама; економске санкције имају за циљ разарање руске привреде. Искоришћена је чак и грчка Васељенска патријаршија, да би нов, разоран ударац био нанесен Руској православној цркви.
Русија није позвана у Варшаву на обележавање осамдесетогодишњице од избијања Другог светског рата. Нације ЕУ, које су 1941, предвођене Немачком, марширале на Русију, оптужиле су управо њу да је одговорна за ово страшно, светско крвопролиће. Европски парламент усвојио је 19. септембра резолуцију у којој се дословно тврди да је Други светски рат „изазван ноторним Наци-Совјетским пактом од 23. августа 1939”. Штавише, у том документу изражава се „дубока забринутост због покушаја актуелног руског вођства да прикрије историјске чињенице и оправда злочине совјетског тоталитарног режима”. Ту се чак упозорава да се у Русији „и даље користе симболи совјетског режима”.
Изглед текста у штампаној верзији “Политике”
ЕУ је, тако, објаснила Русима како би требало да тумаче сопствену историју. Наравно, ни речи о обнови фашизма у земљама ЕУ, о марширању есесоваца и сегрегацији над Русима у Летонији, или о усташким манифестацијама и највећем етничком чишћењу после Другог светског рата, извршеним над Србима у Хрватској. Ни речи о данашњем, западном тоталитаризму, који целом свету намеће своја мерила, поништава сваку различитост нација и култура и врши масовне злочине, од Крајине и Косова до авганистанских планина.
Знате ли која земља, уз Русију, није позвана у Варшаву, иако су њени грађани у Другим светском рату, уз Јевреје и Русе, претрпели најстрашнија страдања и поднели најтеже ратне напоре? Постоји ли још неки народ који земље ЕУ покушавају да из жртве претворе у починитеља геноцида? Против које нације оне већ деценијама воде пропагандни рат, коме су наметале економске санкције, кога су бомбардовале и окупирале, чију државу и данас покушавају да распарчају? Ком народу немачки парламентарци данас налажу «промену свести»?
И Србима су, баш као и Русима, потребно нове парадигме у тумачењу националне историје. Престанимо са полтронским пренемагањима и почнимо да размишљамо о сопственом искуству. Од тога ће зависити цела наша будућност.
Други део наслова и опрема: Стање ствари
(Политика, 11. 11. 2019)
ИЗМЕНА: Цео чланак промењен је новом верзијом, идентичном оној која је објављена у “Политици” (14. 11. 2019. у 17:35).
Categories: Преносимо
Амин!
@Драган Миладиновић на овај, иначе леп и искрен текст каже: “Амин!“ и добија позитивне оцене…. 5…0 (а биће плусева још и више) мада није сасвим јасно на шта се тај “Амин!“ конкретно односи.
Ја нисам заинтересован за позитивне оцене…. Зато ћу поставити пар (не?)коректних примедби/питања аутору, г-ну Ковићу. Ви кажете ( а мислим да је ова реченица срж дела текста о садашњој Русији:
„Русија данас, после слома СССР-а, изнова трага за својим званичним културним моделом“.
Ви се, ваљда, сећате, да је не тако давно В.В.Путин слом СССР-а окарактерисао као највећу (геополитичку) трагедију XX века? Значи, Русији (преосталом делу по распаду) се тада десила највећа трагедија, очигледно је тада изгубила свој вољени СССР-овски званични културни модел, и почела да изнова трага… за чим? Па, ваљда за традиционалним руским, хиљадугодишњим културним моделом, који је владајућа класа СССР-а бруталном силом избрисала-поништила. Занимљиво, како ли су тај традиционални модел током оних 70 година сретног и берићетног совјетског периода изгубили… испао им из цегера, па сад изнова трагају? Добро, пожелимо им успеха.
Видите моја 100% руска бабушка, школована у царској Русији га – упркос преживљавању црвеног терора, губитку територије, имовине, породице, или – упркос томе није изгубила и чинила све да ми то у свом бедном избеглиштву пренесе … Е, па – то су могле и све оне преостале многобројне бабушке, запавше у канџе бољшевика – али углавном нису. Нису – и није им за много замерити, због ужасавајућег терора коме су сви били подвргнути; то им је темељно преобратило свест, па зато и г-дин Ковић лепо каже: „…Процес повратка ће, међутим, по свему судећи, потрајати; рекло би се да су становници градова и данас више Совјети него Руси“. Добро, желим им успеха у том њиховом изнова трагању….
А сад пар речи о оних 125 грама ражаног хлеба – дневног следовања хране становника опседнутог Лењинграда… тачно. Али – ту постоји и друга страна која се тек после оне “највеће трагедије распада СССР-а“ почела стидљиво помаљати из области строго забрањеног: нешто мало о исхрани руководећих другова и њихове пратње и другова из обезбеђења у том истом опседнутом, изгладнелом граду. Ко зна руски, и жели да мало завири у то питање, ево два линка:
https://varlamov.ru/3223881.html
https://news.rambler.ru/other/41625831-kto-el-dosyta-v-blokadnom-leningrade-pravda-i-mif/
Они старији међу нама (г-дин Ковић је млад, а не знам да ли су његови родитељи доживели тај период као ја, и причали му о томе) ваљда се сећају глади која је 1948/51 г. почела да се помаља. И то је добрим делом било изазвано великим успесима у изградњи прве петољетке у оквиру које су сељаци били као стока у торове сатерани у СРЗ, одузета им стока, залихе., итд – па су онда у оквиру спонтаног, пасивног отпора практично престали да раде – хране је понестајало, и да није било (међу Србима систематски заборављене) америчке масовне помоћи у храни (Организација “CARE”) дошло би до праве глади.
Наравно – за то време су радње затвореног типа (са двоструко окреченим, непрозирним излозима) за руководеће другове – “дипломатски магацини“ (за другове из “Органа“) и официрске радње (за другове из Армије) били препуни свега и свачега, и то по смешним ценама. Али, шта ћете – то су били другови на одговорним дужностима који су се несебично жртвовали за општу добробит, зар не?
Ето видите – још једна не тако мала и ни мало случајна сличност ФНРЈ са СССР-ом.
Очима Симонидиним, оком Симеона Мироточивог, очима изнад сваког зла, очима Јасеновачких Новомученика што се у ведру узнесоше на Небо, видом Жарка Видовића погледајмо себе да постанемо Србље тајновидо, по Промислу Господњем… Видари самих себе да се начинимо….
Amerikanci dođoše sa kraja sveta da podrže ustaše, balije i šiptare sa kojima apsolutno ništa zajedničko nemaju: ni istoriju, ni jezik, ni rasu, ni gegrafsku blizinu, ni kulturu, pitamo se gde to naša Ruska “braća” behu? I Englezi i Francuzi i Nemci i svi drugi, osim bratskog GRČKOG naroda, dođoše protiv nas. Isto uradiše i Iranci i Turci i Saudijci i Jordanci i mnogo, mnogo drugih koji podržaše Muslimane sa kojima takođe ništa zajedničko osim religije nisu imali. Gde se to naša “pravoslavna braca” Rusi izgubiše. Pa eto i oni pomogoše, naoružavaše, ispriznavaše ali ne nas nego naše neprijatelje. Bar da su ostali NEUTRALNI ali im zla i izdajnička krv ne dade. Ima mnogo braće Srba koji ih opravdavaju sa: “eto bar nam ništa loše ne uradiše”. A ja ih pitam: zar NAORUŽABANJE USTAŠA tokom celog rata oružjem kojim su pobijeni mnogi srpski rodoljubi nije bilo loše za Srbe; zar PRZNAVANJE novostvorenih državica i pre nego što su ih priznali njihovi saveznici nije bilo loše za Srbe, drugim rečima, zar ta preuranjena politička priznanja nisu bila isplanirana tako da se unapred PONIŠTI borba Srpskog naroda za slobodu, odnosno da se unapred PONIŠTI moguća pobeda Srpskog naroda u građanskom ratu. Da li je to bilo loše za Srbe? Zar nije davanje ODLIKOVANJA ustaškom vođi Tudjmanu odmah nakon tzv. Oluje (Jeljcin, 1996g) i posle još dvojici ustaša, Mesiću i Bandiću (Putin, 2005g i 2018g) bio jasan i promišljen poliitički potez da se još jednom potvrdi PODRŠKA Rusije legimitetu tzv. Hrvatske i da se ponovo potvrdi NELEGITIMNOSTt Srpske Krajine kao i sveukupne BORBE Srbskog naroda, te da istovremeno “bratska” Rusija LEGITIMIZUJE (tj. formalno prihvati kao zakonito) masovno etničko čišćenje tog istog Srpskog naroda iz tzv. Hrvatske? I mnogo toga od “brata” Putina godinama nakon što je rat već bio završen, tako da nam definitivno pokaže gde on i njegova Rusija stoje vis-a-vis SRPSKOG PITANJA. Da li je to bilo loše za Srbe? Zar nije bilo loše za Srpski narod kad su Ruska “braća” podržali sve genocidne antisrpske SANKCIJE u SB UN i kad su osnovali SUD u Hagu za suđenje Srbima; zar nije bilo loše za Srbe kad je “brat” Putin POVUKAO Rusku jedinicu sa Kosova i doslovno zabo nož u leđa već viseštruko izdanom, teritorijalno iseckanom, etnički očišćenom, ekonomski i vojno uništenom srpskom narodu. Zašto se pretvaramo da smo zaboravili konsternaciju, očaj i duboko razočaranje “bratom” Putinim te 2002 godine? Ni to mu ne beše dovoljno pa su još i Crnu Goru finansirali i otcepiše je od nas u saradnji sa njihovim PARTNERIMA sa zapada te je odmah i pod hitno PRIZNAŠE u skladu sa njihovom već ustaljenom antisrpskom tradicijom. Sve nam loše uradiše isto kao i NATO, samo mnogo podmuklije, osim samog bombardovanja ali su nam zato pretili da moramo da DA KAPITULIRAMO (neugledni i uvek znojavi Černomirdin 1999g; najnoviji “bratski” ledolomac nosi njegovo ime – još jedna potvrda ko danas vlada Rusijom). Jeli moguće da mi te neljude i tu zemlju zovemo svojom braćom?? Čak i da sve navedeno naprosto zaboravimo postavlja se najprostije MORALNO pitanje: kakvi su to ljudi koji se pridružiše čoporu svetskih moćnika i batinaša a protiv malog i nemoćnog, sebi bliskog naroda koji treba da bude načisto uništen? To mogu samo naša “braca” koji su moralne nule, propali i truli a trulež njihov nepodnošljivo zaudara. Nadam se da je sada svima jasno ono “kako nam bar ništa loše ne uradiše”. Da li iko može nešto da demantuje od ovog što sam naveo? Nažalost čak i naša najnovija istorija čiji smo živući učesnici i svedoci već se potpuno lažno uči i izvrće barem što se tiče Ruske uloge u rušenju Jugoslavije i nesreći Srpskoj. Šta će tek biti kad izumremo mi koji smo proživeli ta vremena. Kako je uopšte moguće graditi budućnost a posebno zdrave odnose sa drugim zemljama ako se ti odnosi baziraju na lažima i pretvaranju? Oni sa kojima navodno imamo sve zajedničko, i istoriju i religiju i rasu i jezik i kulturu besramno nas prodaše za šaku dolara koje nikad nisu ni dobili. BOG NIJE SLEP kao što su se nadali, za izdaju ništa osim prokletstva nisu dobili, i sami to počinju da shvataju. I oni i njihova CRKVA koje takođe nije nigde bilo kad nam je trebala. I dan danas da ih nevolja nije naterala bili bi još uvek teški anti-Srbi, ali biće oni to ponovo čim im zatreba. I dok se prema nama ponašaju kao lavovi prema svemu zapadnom se ponašaju kao pacovi jer ih kao rak razara kompleks manje vrednosti. Dok god ih mi volimo biće uvek spremni da nas i po stoti put prodaju za SITNI ŠIĆAR kao što istorija jasno pokazuje. Srpski narod ako hoće di ima budućnost mora POD HITNO da pronađe izlaz iz ovog svekolikog “bratskog” ćorsokaka i da se normalizuje. Nekada davno i moja je duša bila ispunjena ljubavlju za RUSKOG BRATA ali ta ljubav se pomalo iscedi, dan po dan, godinu po godinu… te se onda duša poče ponovo puniti ali sa potpuno suprotnim osećanjima kojima je, kako mi se sada čini, tu oduvek i bilo mesto. Teško je prihvatiti činjenicu da sam POLA ŽIVOTA proživeo u jednoj velikoj zabludi. Tzv. “neuništivo bratstvo dva naroda” je slepa jednosmerna ulica, fatamorgana, čista laž! ZA LJUBAV JE POTREBNO DVOJE!
https://en.wikipedia.org/wi…
https://www.vijesti.me/svij…
https://www.blic.rs/vesti/s…
“Politika secanja” je secanje preko svakog secanja, ne secanje na proslo, vec secanje za-u-buduce, odluka.Buducnost je tu primarna dimenzija secanja, ne proslost.Secanje (anamnesis) je u evropsku kulturu uveo Platon,kao sustinsku osobinu duse, trazeci vezu sa idejama i nalazeci je u secanju preko zivota, u vecnosti duse (prema Heraklitu rodjenje besmrtne duse je njena smrt).Ali da bi secanje islo preko smrti,potrebna je odlucnost, potreban je zaborav, kao unistavanje, brisanje, proterivanje.Zaborav cini secanje mogucim preko njega samog, za-u-buduce, cini ga politikom.Renesansni povratak antici, okoncao je anticko za sva vremena.Novovekovlje zapocinjenje zaboravom svog prethodnog znanja, dok covek ne nadje sigurnost u sebi samom i svojim spoznajnim sposobnostima, pred cime ce se svo znanje morati legitimisati.Dekart odbacuje dusu odbacujuci konstitutivnost secanja.Vreme je punktualno,nijedan trenutak vremena u sebi ne sadrzi nista sto ukazuje da ce se nuzno dogoditi buduci trenutak, ali, i to je veliko kod Dekarta, da se dogodio prethodni trenutak, secanje nije isto sto i vremenovanje.Jedino dobra volja Boga moze da poveze ove tacke (kao sto strasni sud povezuje tacke objave i pokajanja u tacki kraja istorije) i samosvesti da sadrzaj, secanje.Boga menja istorija, kao svrhovita.Kraj istorije, pomeren u buducnost kod marksista, u sadasnjost kod liberala, istoriju vidi kao praistoriju (marksisti) ili “visak istorije” liberali, kao proslo koje vise ne konstituise sadasnjost i postataje cisto estetsko i muzejsko, spisak u UNESKO-u.Zato cuvanje podrazumeva kraj.Od kraja se cuva tako se od kraja polazi, kraj je izvor cuvanja.Cuvati od fizickog propadanja, znaci osloboditi od fizickog vremena za vreme kraja koje je brze od fizickog propadanja.Otuda smrti Boga, istorije, istine…i shodno istom povratci.Ali povratak zahteva “politiku secanja”, a ova drzavu zaborava.Vratiti se sebi, znaci zaboraviti buducnost, da bi proslost postala buducnost.Tako secanje postaje politika, podredjeno odlucnosti zaboravaljanja, onom hteti-zaboraviti.
Стално се понавља једна те иста ситуација.
На овај чланак АПЕЛ почиње филозофирање без икаквог разлога.
Неки не би да спасавају отаџбину, опет налазе разлога да се деле као и 41.
Само Србин Србина спасава, то никако да утувимо.
Хоћемо ли се вратити својим коренима или ћемо и даље да се вестернизујемо љубећи газде у позадину?
Да нисмо овакви какви јесмо, никада не би дошли у овакву ситуацију, разједињени и убогаљени захваљујући своји сулудим понашањима?
Да ли смо свесни да нестајемо и да ће ову предивну земљу запосести неки други?
Своју судбину сами одређујемо!
@Kobajasi
Na ovo “filozofiranje” sam alergican, pa sam licno shvatio Vas komentar.”Politika secanja” nije nista drugo nego “filozoferski” problem (kao i “identitet”) i ako sam ga kritikovao, ne znaci da sam odmah narusio “jedinstvo”.Ne moramo da se slazemo da bi bili jedinstveni.Kada shvatimo kako razlike i kritika ne moraju biti suprotnost jedinstvu, onda cemo imati i demokratiju i shvatiti da su zakoni sasvim dovoljni za “jedinstvo” i da su odbrana slobode moje i drugog i drzave – ista stvar.
Kajzer Soze (Komentar ceka izvinjenje)
Једно је бранити своја убеђења а друго је не поштовати туђа.
Е, ту је квака у Срба.
Ја говорим о националном интересу и програму којег ми Срби немамо.
А демократију слободно окачите мачку о реп јер она у Срба не функционише, није нам својствена.
Само јединство нас може спасти и наша памет коју никако да пронађемо.
@Kobajasi
Demokratija nije svojstvo! Iz teze o “svojstvenosti” demokratije slede teze o ontoloskim svojstvima naroda, civilizacija…, pa onda i prava proizasla iz tih svojstava, pa oni kojima je ona “svojstvena” ubijaju po svetu one kojima nije svojstvena, da bi im postala svojstvena.U Srbiji se ne postuje ni ustav, znaci sloboda, znaci narod kao ustavotvorac, tako da je tu “nacionalni program” samo zamajavanje.Mi zivimo u globalizovanom svetu u kojem ljudi u potrazi za “boljim zivotom”, a i slobodom, lako napuste svoje drzave.U takvom svetu, demokratija, sloboda, pravna drzava je MINIMUM koji se mora ponuditi narodu, da bi, uopste, nekakvo jedinstvo bilo moguce i da bi “nacionalni program” bio IZRAZ jedinstva, a ne SREDSTVO njegovog ostvarivanja koje se, kod nas po pravilu, pretvori u sredstvo oligarhijskog vladanja i umanjivanja sloboda, pa cak i pretvaranja Srba u Jugoslovene.Prosla su vremena “nacionalnih programa” iz XIX veka, a srpski se lako pretvorio u jugoslovenski, upravo zato sto nam “demokratija nije svojstvena”, vec je sve na “elitama”.Kada covek nesto slobodno prihvati, to mu je tesko oduzeti, a kada mu se spolja namece, onda se lako moze zameniti drugim.Mi, medjutim, rezonujemo drugacije, stalno nam treba neko spoljasnje sredstvo ujedinjavanja, kao da ce sloboda pojedinca to jedinstvo da urusi, a ne ucini jacim.Danas nisu vise moguca sredstva mobilizacije nacije koja ne koincidiraju sa slobodom pojedinca, barem ne bez znacajnog nasilja i “”politike zaborava”.
Ни једном народу у свету није нането тако много зла и изнутра и споља, колико нашем обесправљеном, осакаћеном, окупираном и пониженом србском народу. Колико год да смо склони да верујемо, да несрећа лежи у нашој неслози, у издајствима мањих и већих размера, као и у извесном фаталном немару појединих личности које су биле позване да ставе себе на жртвеник отаџбине за општи спас, ипак, то није све! Ми се неможемо отети утиску да су наши најузвишенији циљеви били играчка у рукама бивших и садашњих видљивих и невидљивих господара света, који теже да остваре јединство света преко извесних идолатриских, ритуалистичких, окултних, езотериских структура са циљем једнојезичког, једнопартијског, једноверског друштва које би било под контролом међународних мултикорпорација, великих финансијера, тзв. „великих изабраника“, и тзв, „великих кадрова“.
Најзад, после дугог трагања за било каквим прихватљивим објашњењем наше највеће трагедије у историји, наишли смо на веома интересантну и инструктивну књигу француског публицисте Пјера Вириона, која носи назив: “Beintot un gouvernement mondial – une super et contre-eglise?” (Paris, France, 1967), која се може поручити на адреси познате швајцарске књижаре “Romanica”, која се налази у Цириху, где се могу добити књиге на сим романским језицима.
Захваљујући Пјеру Вириону (Париз, 1899-1988) данас боље разумемо зашто су се САД, Кина и бивши СССР упркос разлици њихових политичких система често налазили на истим позицијама.
Зато бисмо превели само оно што је битно и што најбоље осветљава нашу српску трагедију у двадесетом столећу.
На стр. 117 Вирион каже:
“Дакле, још једном тврдимо, да би 1955. па чак и 1957. Совјетски Савез био неспособан да се одржи, да висока универзална масонерија, служећи се англо-саксонском моћи и затровавањем маса није сматрала гвоздену завесу неповредљивом, постигавши да совјетска неповредљивост постане реалност…“
За нас је од посебног интереса србски проблем који се провлачи кроз дело Пјера Вириона, зато ћемо превести један део који осветљава нашу српску трагедију.
На стр. 129 Вирион пише:
“Између 1817. и 1825 године у Русији најмање 145 масонских ложа скривају социјалистичке снове и завере интелектуалаца, многобројних официра и једног дела империјалне аристокрације, не изузимајући ни највиђеније принчеве, као на пр. принца Галицина. Ложе су најпре деловале под фирмом ‘Осветљени људи’, чији су чланови врвели у Петрограду и Москви, како пише Joseph de Maistre Али у доба репресалија, те ложе узимају име ‘Савез Спаса’ и претварају се у још тајнија удружења, као на пр. ‘Јужна Унија’ или што особито подвлачимо, у удружења под називом ‘Уједињени Словени’, која су у ствари биле масонске ложе, произишле из врло активних кијевских ложа”.
Даље Вирион наставља: “Катехизис Уједињених Словена излаже циљ овог међународног тајног удружења. Једним федеративним савезом и помоћу једне републиканске владе ујединити осам словенских земаља, чија су имена била исписана на једном печату, подељеном на осам делова: Русија, Пољска, Боемија, Моравска, Далмација, Мађарска са Трансилванијом, Србија са Молдавијом и Влашком“ – ( “Le Catechisme des Slaves expose les buts de cette redoutable societe: “Par une alliance federative et un gouvernement republican mais sans porter prejudice a leur independance respective, unir les huit pays slaves dont les noms etaient inscrits sur un sceau a huit compartiments: la Russie, la Pologne, la Boheme, la Moravie, la Dalmatie, la Hongrie avec la Transylvanie, la Serbie avec la Moldavie et la Valachie”).
На крају овог краћег приказа, цитирали бисмо у скраћеном облику писмо Френклина Рузвелта, упућеног 1943. године М. Забруском, председнику “Младог Савета Израела”, а у ствари намењеног Стаљину. Ово је писмо, обавештава нас Вирион, било објављено у париском листу “Фигаро” од 7. фебруара 1951. године.
Коначно ево тог Рузвелтовог писма, којег је Вирион донео на четири странице, 58/61:
“Мој драги господине Забруски,
Тако, како сам и усмено рекао Вама и господину Бајсу, дубоко сам дирнут чињеницом, што је Народни цавет младог Израела показао највећу доброту, понудивши се као посредник између мене и нашег заједничког пријатеља Стаљина и то у моменту тако важном, у коме би свако трвење у срцу Уједињених Нација, створених по цену толиких одрицања, имало кобне последице за све, а особито за Совјетску Унију.
Према томе, и у Вашем је и у нашем интересу, да изгладимо ствари, што ће бити тешко са Литвиновим (Finkelstein), коме сам, на своје велико жаљење, морао да упутим опомену, да они, који се чесу о Ујка Сама, завршавају тиме што трпе; управо споменута опомена односи се исто тако на спољне као и на унутрашње проблеме. Совјетске тежње, када се ради о кумунистичкој активности у Сједињеним Америчким Државама, у ствари су неподношљиве из два разлога.
Тимошенко се показао знатно разумнији за време његовог кратког, али плодног боравка овде и ја желим, да један нови сусрет с маршалом донесе брзу размену гледишта са Стаљином, што сматрам врло битним, особито при помисли на све добро, које је произишло из сусрета Стаљин-Черчил.
Сједињене Америчке Државе и Велика Британија расположене су – и то без икакве моралне резерве – да дају потпуну равноправност гласања Совјетској Русији у будућој реорганизацији света после рата. СССР ће бити, како је то први британски министар саопштио, кад је уручивао свој претходни план, члан водеће управне групе у срцу Савета за Европу и Азију, на што Вам даје право не само проширена интерконтинентална ситуација СССР-а, већ нарочито његова борба против нацизма, која заслужује хвале историчара.
Ми желимо да видимо ове Континенталне Савете (а ја говорим у име своје велике земље и у име британске империје) састављене од представника свих независних земаља, у сваком случају то Предстанивштва треба да буде пропорционално. Ви можете да уверите Стаљина, мој драги господине Забруски да ће СССР заседати у Директоријума ових савета (Европе и Азије) на равноправној нози и с равноправним правом гласа са Сједињених Америчких Држава и Енглеске. Исто тако, Совјетски Савез ће сачињавати део Великог суда, који ће морати бити остварен, да би се решила постојећа размимоилажења измежу различитих нација; СССР ће суделовати у одабирању и припреми Међународних оржаних снага, као и у командовању тим снагама, које ће, по наређењу Континеталног савета деловати у унутрашњости сваке државе, како прописи, израђјени тако мудро у циљу одржања мира у духу старог Друшта народана, не би били поново прекршени; ове Међународне снаге и њихови армије моћи ће да наметну своју своје одлуке и да нађе начина да се их слуша.
Под овим условима, овај тако висок положај у управи Унивезалне тетрархији мора да задовољи Стаљина, али не и да изазове његове обновљене зхтеве, који проблеме чине нерешивима; у сваком случају, Секретаријат је намењен Француској, са правом консултативног гласа, али не и одлучујућег односно, са правом саветодавним, без права доношења одлуке. Ово је награда за њен отпор окупатору, али уједно и казна за њено претходно попуштање. Дакле, амерички континент остаће изван домашаја сваке совјетске пропаганде и под искључивим утицајем Сједињених Америчких Држава, како смо то обећали земљама нашег континента. Француска ће морати да буде у енглеском кругу деловања, свакако са широком аутономијом и с правом Секретаријата у тетрахији .Португалија, Шпанија, Италија и Грчка еволуираће према модерној цивилизацији, која ће их ишчупати из традиционалне летаргије…
Френклин Рузвелт”
Вирион нам затим износи на стр. 61 свој коментар тога писма и каже:
“Пређимо на невероватан цинизам овога писма. Масон Рузвелт у њему је само приказао, али из Њујорка и то је важно – истоветан програм светске владавине (Синархије), који је већ био био предвиђен планом тајних структура крајем деветнаестог века, а чији елементи се налазе у Синархијском (Европско) пакту од 1935. Године, сада спроведеном у стварност или у току остварења“.
На стр. 58 Вирион каже:
“Ово писмо написано после совјетског уласка у рат, није дакле случајно, тим пре, што је до њега дошло после заједночке изјаве двојице масона Рузвелта (Овде је потребна једна напомена: Краљ Петар ИИ је посетио Рузвелта у јуну 1942, године у Вашингтону. У току истог дана Рузвелт се поверио својој супруги Еленори “Да тај млади човек треба да заборавио да је он Краљ и да му је боље да иде да ради…“ – Eleanor Roosevelt, The autobiography of Eleanor Roosevelt, New York, 1961, стр. 237, – ДБ) и Черчила (1941), која представља базу Артланског савеза . У њему ћемо видети неумељиву прппему принципа у стварности, чему смо ми данас сведоци“.
(Види: Pierre Virion, “Beintot un gouvernement mondial – une super et contre-eglise?”, Paris, France, 1967).
Што се тиче Карађорђевића, треба имати у виду да је западно-европски и амерички естаблишмент имао у плану да крунишу сина краљице Викторије, војводу од Connaught-а за краља версајске Југославије, а не витешког краља Александра Карађорђевића, који због тога није ни крунисан! – „Until the First World War, relations between the German Order of St. John, the English Venerable Order of the Hospital of St. John of Jerusalem, and the SOSJ were mostly cooperative. The leaders of these organizations, many of them members of royal houses, were often close family relatives and/or financially interdependent. The European royal families were well aware of the survival of the SOSJ in Russia. Queen Victoria’s son, the Duke of Connaught, led the English Venerable Order of St. John of Jerusalem for many decades. He was closely associated with, and related to, Grand Duke Alexander and others of the Romanoff family. He had been present in 1894 at the marriage of SOSJ Protector Czar Nicholas II and Alexandra of Germany in the tiny Winter Palace Chapel, in which the chief relics and icon of the SOSJ were prominently venerated. Before Alexander I became its king, the Duke of Connaught had been seriously considered for the throne of Yugoslavia. He was Grand Duchess Victoria Melita’s uncle, and at one time was the potential father-in-law of SOSJ Grand Master Grand Duke Alexander’s daughter…“
(Види: SOVEREIGN ORDER OF SAINT JOHN OF JERUSALEM, History and Lineage Charts Since 1797. https://web.archive.org/web/20170307193656/http://www.osjknights.com/History-After-Malta.htm….).
После свега, чему коментари о свему што нам се догогодило у току деветнаестог и трагичног двадесетог столећа. Ово нам само показује колико на кантару међународних идолатриских, окултних, езотеријских и мултикорпоративних структура вреде милионске жртве нашег обесправљеног, осакаћеног, обезглављеног, потлаченог и пониженог несрећног србског народа.