Некада није било етнографске смотре на којој није приказиван бар неки део мијачке свадбе. Како то данас изгледа на телевизији пише Александар Живковић
Александар Живковић (Фото: Соња Ракочевић)
1.
Непосредно пред Сајам књига започео је на Радио Београду 2, (9.10. у 19), трећи циклус песничких вечери из Коларца Поезија уживо. Ову сјајну уредничку идеју Радомана Кањевца, у њеном трећем циклусу имао је да отвори Љубивоје Ршумовић. И, овај медијски маг наших детињстава, учинио је то маестрално, све нас подсећајући да ниједна будућа антологија српске поезије не може да заобиђе Ршума. Ми смо чекали ерско „дупло дно“ у његовој поезији, знајући да се без вукадиновског хумора не долази са Златибора.
Љубивоје Ршумовић (Фото: РТС)
Некако је ово било најуочљивије у песми посвећеној деди Божи Симовићу, који је умео да понавља:
„Лажи, кради и куни се криво,
Не би ли се остануло живо.“
2.
Емисије Свет будућности најављују нам да ћемо живети у „паметним кућама“ којима ће управљати роботи. Тако да ако, нпр. останемо без довољно млека, робот ће наручити наше омиљено млеко и попунити залихе у фрижидеру. Ништа ново, рекло би се, још пре сто година авангардни уметници су проповедали: „Здраво је пити електрично млеко!“
Невоља је у томе, што ће ти кућни роботи постати паметнији од нас, па ако желимо да им управљамо мораћемо да се киборгизујемо, да будемо „надограђени“. За нас којима је остало још мало живота, а желимо да избегнемо уградњу „плочица“ у мозак, можда као спасоносан остаје делотворни савет ча Боже Симовића:
„Лажи, кради и куни се криво,
Не би ли се остануло живо.“
3.
Серијал Света Гора – небески град, сценаристе професора Микоње Кнежевића, развија се као, у последње време најбоље урађен образовни програм код нас. Зналачки се приповеда о типовима анахоретског и киновијског ( започетог од Св. Атанасија Атонског и изградње Велике Лавре 963.г.) живота на Светој Гори, о српском немањићком доприносу монашкој републици, о исахастичкој ренесанси Св. Григорија Паламе).
Очекивали смо већи документарни допринос овог серијала, али смо и овим његовим педагошким доприносом изузетно задовољни. Тема се обрађује суверено, вишедисциплинарно, али без дигресија које су биле карактеристичне за неке друге РТС-ове образовне серијале.
4.
Када смо код образовних, па, рецимо у најпозитивнијем контексту, и школских емисија, свакако да би део редовне наставе ликовне културе требало да буде емисија посвећена првој српској сликарки Катарини Ивановић (из циклуса „Знамените жене српске прошлости“ (1986) коју случајно „ухватисмо“ на тематском каналу РТС Трезор. Сценариста ове емисије био је Зоран Бечић, уз сарадњу Николе Кусовца, а режирала је Бранка Богданов. Умну и бујну телесну лепоту Катарине Ивановић незаборавно је дочарала Дара Џокић, којој је ова улога вероватно најбоље појављивање на телевизији.
Катарина Ивановић и Дара Џокић као Катарина Ивановић (Фото: РТС)
Било би неправедно допринос Даре Џокић свести само на физичко подсећање на Катарину Ивановић. Она је минималним глумачким средствима ефикасно показала драму ове жене несхваћене и у свом таленту и у свом патриотском жртвовању. Непревазиђена нарација Милоша Жутића убедљиво је давала звучни обол овом визуелном ремек-делу наше телевизије. (Емисија се може наћи на РТС Планети.)
5.
Симфонијски оркестар РТС и величанствени маестро из Паштровића, Бојан Суђић, не одмарају и не одступају ни пред најсложенијиим задацима. У међувремену приредили су концерт музике Василија Мокрањца, који је преносио Трећи програм Радио Београда. Овај и музички и културно вишеструко значајан догађај захтевао је већу пажњу матичне куће и јавности. Хоћемо да кажемо, криво нам је што су се многи нервирали са фудбалским пацерима, док је извођена врхунска, па још српска, музика.
6.
Нешто слично, могло би се рећи и за тријумф 35. Београдског џез фестивала селектора Воје Пантића. Ни радио ни телевизија нису искористили живу атмосферу овога догађаја, дакле, нису нам пренели његов забавни и социјални карактер. Снимке концерата гледаћемо догодине, али би ртв уредници коначно требало да схвате да то није једини саджај једног таквог фестивала.
7.
Бранко Станковић последњу Квадратуру круга посветио је Мијацима. Мијацима данас. Некада није било етнографске смотре на којој није приказиван бар неки део мијачке свадбе. Сада телевизијски документи о Мијацима постају метафоре. И као метафоре, ти документи морају да се снимају, гледају и читају, у очекивању нових мијачких свадби.
Categories: РТВ маргина
Оставите коментар