Jeremić, stari nacionalistički lisac, protiv je razgraničenja zato što se plaši „velike Albanije“, zato što se zalaže za „zamrznuti konflikt“, za nikada rešeno pitanje sa našim bratskim albanskim narodom

Снежана Чонградин (Извор: Данас/Твитер)

Nismo samo žrtve, imamo i snagu. Imamo snagu žrtve.

A to je snaga koja je neprocenjiva, koja dostiže ono što snaga moćnika i onih koji žrtve čini žrtvama nikada neće dostići. To je snaga koja ne mora ni da se ispolji da bi to bila, a kada to učini, dovoljno je vrlo malo da pokosi pred sobom sve nasilnike i njihove posledice u svetu.

Bar za trenutak. Da izrazi vanrednost i pokaže neopisivu lepotu i smisao. Donekle. Jer, može se posmatrati i iz drugog ugla, razume se. Kao patetika i bezvrednost zalaganja bez smisla, koja dobre i poštene ljude, bez ikakve odgovornosti i zasluge gura na dno života. Egzistencijalnog, pre svega.

Potom i moralnog. Ili je redosled obrnut. Međutim, kada je reč o gladi, nije ni važno. Ovde je, zapravo, o tome i reč. S obzirom na to da živimo u jednom od najsiromašnijih društava u Evropi.

Žrtve ratnih zločina, genocida, etničkih čišćenja koje je, tokom devedesetih, sprovela u ime građana Srbije ovdašnja, ali i tadašnja vlast, učinila ih je čistim nasiljem, medijskom propagandom, direktnim zastrašivanjem i ucenom žrtvama toliko teškim da stoje odmah ispod neposrednih žrtava grozota ratova u kojima je srpska politička, kulturna i obrazovna elita učestvovala, priredila ih.

Stoga, zgražavanje dela ovdašnje javnosti nad grupom nesrećnika koju su se okupili nedavno da skandiraju protiv porodice koja je izgubila sina na radnom mestu u neobjašnjivim okolnostima, prvenstveno onim, koji se odnose na neodgovorne poslodavce i njihovim upriličavanjem nebezbednih radnih uslova, ili, pak, mržnja koja je izražena prema običnom radniku, „uzbunjivaču“ iz Krušika, koji je izrazio neopisivu hrabrost otkrivajući javnosti jednu od najvećih afera vlasti trgovinom oružjem, trebalo bi da bude usmerena ne na te tragične sudbine, potpuno zavisne od bukvalno svakog dinara koji im vlast dodeljuje.

Već na nasilnike koji su ih, kako devedesetih unesrećili uvlačenjem u ratove i bratoubilačku mržnju, tako i posle petooktobarske revolucije, nastavkom širenja ratno zločinačke propagande i u relativno mirnodopskim uslovima. Međutim, ti nasilnici, koji su prve milione zaradili upravo na ratnom profiterstvu, nisu u fokusu kritičke javnosti sa tog aspekta.

Oni su u fokusu sa tačke koja je i dalje sposobna i dovoljno retardirana da i 2020. godine protiv Vučića skandira, zamislite: Kosovo je srce Srbije.

Reč je o pristalicama onih koji se ispostavljaju kao alternativa Aleksandru Vučiću. Tako jedan od glavnih lidera opozicije protestuje protiv ratno zločinačkog huškača, predsednika Srbije, sledećim izjavama: „Predsednik Srbije Aleksandar Vučić na sastancima s visokim svetskim zvaničnicima u Ujedinjenim nacijama razgovara o modalitetima međunarodno pravne formalizacije kosovske nezavisnosti i razgraničenju, kao jednom od tih modaliteta“.

Da Jeremić zagovara razgraničenje kao lošu opciju zato što je na ovdašnjim prostorima dosta podela i etničkog razgraničenja, to bi bilo, sa moralnog, životnog, krajnje ljudskog stanovišta – u redu. Međutim, Jeremić, iako mlad političar, ipak je stari nacionalistički lisac, i protiv je toga – zato što se plaši „velike Albanije“, zato što se zalaže za „zamrznuti konflikt“, za nikada rešeno pitanje sa našim, recite šta god hoćete, ali, bratskim albanskim narodom. Međutim, Albanci su naša braća. Vuk Jeremić i Aleksandar Vučić nisu. Aha.

Опрема: Стање ствари

(Danas, 7. 11. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Вук Јеремић, Снежана Чонградин, Срби и Албанци