Саопштење Митрополије црногорско-приморске о ставу Цркве о крштењу особа које су промениле пол
Митрополија црногорско-приморска (Извор: ИН4С)
Због великог интересовања јавности у вези са ставом Цркве о крштењу особа које су промијениле пол, осјећамо пастирску одговорност и обавезу да укратко појаснимо однос Цркве према таквим случајевима.
По богонадахнутом тумачењу Светог Писма, блаженопочивши Патријарх Павле своје расуђивање започиње: ”мушкарац и жена једнако су људска бића, личности, створени ‘по слици и прилици Божјој’, те имају исту вриједност пред Богом, као што каже Свети апостол Павле: Нема мушко и женско, него су пред Њим једно (Гал. 3, 28). Физиолошки, биолошки, разлике дабоме постоје, али за циљ због кога је Бог створио мушко и женско једнако су потребни и мушкарци и жене…“ И још додаје Патријарх о Светом Крштењу: ”Несумњиво су сви ови благодатни дарови крштења једнако потребни сваком људском бићу, без обзира на његову полну припадност, како мушкарцу тако и жени, како деци тако и ушкопљеницима било да су се тако родили, било да су их људи ушкопили (Мт. 19, 12).“ Патријарх, након детаљне елаборације тог питања, на крају закључује да се, на основу потврде медицинске установе, може у Матици крштених констатовати да је лице промијенило пол и уписати му друго име, тиме, дакле, прихватајући медицинске разлоге за такав поступак.
Овим и оваквим тумачењем Патријарха Павла (а чијим би друго), Црква се руководи већ деценијама, што значи да се Црква сусретала са овим проблемом и раније, те да слични случајеви нису никаква новост, нити представљају неки наводни црквени ”модернизам” и ”либерализам” по мјери господара овога свијета, већ су одговоран однос према изазовима са којима се Црква сусреће у новије вријеме.
Дакле, да разјаснимо: случајеви промјене пола из оправданих и врло специфичних медицинских разлога представљају потпуну другачију стварност од пропаганде и правдања истополних односа, безумне родне идеологије и слично, којима смо свједоци посљедњих деценија, а који су, без икакве сумње, гријех, о којем говори и Свети Апостол Павле у Другој посланици Коринћанима: „Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије” (1Кор. 6. 9). Никоме, па ни младој особи која је несрећно изабрала да, поред обећања да то неће чинити, јавно проговори о свом здравственом стању и црквеном статусу, вјероватно изманипулисана од некога, Свето Крштење не може бити на спасење, ако се не одвоји од гријеха, који се, између осталога, огледа и у учешћу у разорној ЛГБТ пропаганди.
Вест на “Стању ствари”
Прадревно је пророчко свједочанство: Због овог гријеха Бог је казнио град Содом претворивши га (до данас) у Мртво море, због чега је и овај гријех назван содомски; дар полне љубави, дат мушком и женском за рађање новог живота, за продужење људског рода, овим гријехом претвара људско биће у ”мртво море”, рађа смрт, рашчовјечује човјека, у времену и вјечности. Отуда проглашавати за хомофобе оне који су против содомског (и било ког другог) гријеха, значи – грехољубље проглашавати за врлину, човјекоубиство за човјекољубље. Крштење управо представља ново рођење ”водом и Духом” људског бића, рођење за бесмртност и вјечност, којим се побјеђује смрт и гријех који је родио и рађа.
Црква се, у складу са црквеним поретком и чувајући чистоту вјере и живота по вјери, увијек и у сваком појединачном случају стара о спасењу душе човјекове, тјеши оне који страдају и призива све људе на покајање, за разлику од већине медија и разних пропагандистичких организација и појединаца који, руководећи се својим интересима и користећи се полуистинама, од најличнијих људских осјећања, проблема, трагедија или радости, праве сензацију и трговину.
Човјекољубиви Бог који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине нека свима дарује Царство Небеско у којима се не жене ни удају, у коме нема ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Господу.
Опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Kanonima je zabranjeno odsecanje polnih organa.
Transrodne osobe su jalove.
@Jovan T.
Šta tek reći o jalovosti pakosnih ljudi?
https://srbin.info/drustvo/ispovest-prvog-transmuskarca-koji-je-krsten-u-pravoslavnoj-crkvi/
Из овог интервјуа се види да Милена промјени пола није приступила из медицинских,физиолошких разлога,него да је због субјективног самоосјећања,рекло би се због психичког поремећаја,одлучила да узима мушке хормоне ,,да јој прво удари брада и маље,а да тзв. „доњој операцији“ којом би се физиолошки уподобила мушкарцу није још подвргнута. Дакле, свештеници канонске Цркве, у њеном храму у Подгорици,крстили су као лице мушког пола Вука особу која још увијек ни не личи,медицински гледано,на мушкарца,дакле не посједује оне физиолошке атрибуте и медицинске разлоге које аутори Митрополијског саопштења сматрају дозвољеном нуждом која тјера човјека на “ кориговање“ пола, као умишљене „Божије грешке“ у датом човјеку Богом дарованом тијелу.Шта се то,побогу,ради у православној Подгорици!? Жена којој њен полни субјективистички волунтаризам, чијим би лијечењем требало да се позабаве психијатри, ако већ не умију свештеници, још није административно аминовала чак ни монтенегринска умногоме богоборна власт, крштавају се као мушкарци у једној канонској Цркви и то се још оправдава, на злу радост ЕЛЏИБИТИ-содомије која јој се још јавно тријумфалистички захваљује! Страхота! И са ким ће ту несрећну Милену крштену као мушкарац Вук сјутра ти исти попови вјенчати,са другом женом или мушкарцем?! А још ако јој падне на памет да постане свештеник, шта ће бити!?… Згражање изазива и чињеница да се ужи цетињско-подгорички црквени кабинет “младих лавова”, све склонији вратоломијама манипулације, који је не тако давно дозволио да се у манастирској цркви на Цетињу крај кивота са светињама сними светогрдни промотивни спот једне политичке партије мормонског имиџа, усудио да се са Миленом крштеном као Вук договара да све остане у тајности?! Али зби се и у овом случају оно што је Господ у Јеванђељу обећао – што у клети у тајности шапутасте,ориће се по крововима…
Молим Вас само исправите једну грешку:умјесто “крштавају се као мушкарци”, треба да стоји – “крштава се као лице мушког пола”
Озбиљно неозбиљно или неозбиљно озбиљно?
“9. Но узалуд ме поштуј; учећи наукама и заповијестима људским.”
(Св. Јеванђеље по Матеју 15:9)
https://prevrat.files.wordpress.com/2012/12/sibicarenje.jpg
У свакој шали има мало шале, ко онај виц кад фали Европу, па адут… ” а шибицари им користе три лавора и маче … ђе Европа, ђе смо ми…”
Није мајка “клела сина што је игро, него што се вадио.”
Одиграо је давно.
Неке ствари нису за шалу. Спрдање није врста шале. Као ни исмијавање.
Посљедице ће бити озбиљне. За све нас.
http://www.epnetwork.eu/wp-content/uploads/2018/04/Banner-11-300×124.jpg
…”Лијепо ли ова сабља чита,
дивно ли нас данас разговори!
Аманати, научи тако?
Јесу ли те у Млетке шиљали?
Када своје тако осијецаш,
ада што би с туђијем чинио?
…
Ти се, Вуче, кâ да са мном ругаш?
Какав наук, такво и читање!
Да сам има бољег учитеља,
те бих и ја данас боље читâ.
Кâ је, да је, о њему се бавим.
Ко ће боље, широко му поље!
…
Аманат ми, ја је и не читам,
нити ми је књига за потребу,
нит’ је када у цркву отварам.
Напамет сам добро утврдио
летурђију, крстит и вјенчати,
кâ и друге помање потребе;
па кад ми је које за потребу,
испојем га кâ пјесну на уста…”
Озбиљан поглед на ово одавно већ стоји.
И име дато.
Острво је име православног филма, а читам јуче да под тим именом у физичком окружењу водом иде нови риалити.
…“ми не говоримо о вери – „и ђаволи верују и дрхте“ (Јак. 2,19)…“
…“Хтели бисмо да укажемо и на још једну „диверзију“ ђавола: његов план да подрије Православље изнутра.
Духовна знања имају своју специфичност. Вера се не може по-истоветити са било каквом силом или способношћу човечије душе, био то разум, емоција или воља. Религиозна свест дубоко се разликује од њих, обухватајући их и испољавајући се преко њих она остаје у исто време особити гносис човека. Вера је сама онтологија човекове душе. Вера тражи укључивање у њу целокупне човекове личности. Када говоре да је вера област човековог срца, то не треба заборављати да Свети Оци срце нису схватали као емоционалну сферу човека, како ту реч схватају у наше време, већ као јединство сазнајних моћи, онај центар из кога потиче наша мисао, где се рађају жеље, доносе одлуке, које се потом у подручју свести усвајају већ као реч, емоција и императив за деловање.
За религиозни гносис неопходно је очишћење душе од греха и страсти, које слично корозији разбијају и разједају моћи душе. Очишћењем срца способност човека за духовну спознају неизмерно се увећава.
Баш зато у древној Источној Цркви богословље је сматрано за наставак литургике и библиологије, а образовање стечено у духовним академијама повезивало се са укључивањем у манастирски живот и изграђивало се као здање на темељу аскетике. Богословље (област сазнања) и заповести (област воље) узајамно су се прожимали и пребивали једно у друго. Богословље је било светост изражена речима, тајна изведена из дубине ћутања на периферију човековог језика.
Због тога је код Светих Отаца могуће наћи овакав афоризам: „Ко се истинито моли тај је богослов, а истинити богослов је онај који уме да се моли„. Религија чистог разума је породила схоластику, религија пуких емоција – адогматски пијетизам, религија чисте воље – плитки морализам. Сва та три вида „религиозне аналитике“ постала су духовни сурогат.
Православна Црква је првенствено Црква духовних сазерцања, храмовног богослужења и унутрашње молитве. Литургика, мистика и аскетика јесу дисање хришћанског Истока. Учење о унутрашњем животу подвижника Источне Цркве је уникално учење. У другим конфесијама нема и не може бити такве задивљујуће јасноће и дубине.
Источна Црква је имала, како је већ горе речено, своју традицију у духовном просвећивању и образовању. Училишта су подизана при манастирима и храмовима у намери да се знања стицана у њима усвајају кроз религиозни опит. Образовање се на тај начин налазило у најтеснијој вези са увођењем ученика у духовни живот. Сама предавања добијала су форму дијалога између предавача и њихових ученика.“
Где ћемо данас тражити истину?“, питао је свој аудиторијум у почетку лекције византијски богослов Михаил Псел. Бог је био пре свега објект религиозне побожности а тек затим познања. Лекције византијских богослова, као и светоотачке проповеди, нису носиле аналитички, већ синтетички карактер. То је била прича о Живом Богу.
Али, затим ту традицију замењује еклетички приступ: долази до замене вредности. Знање више није потпора у труду Хришћанина – подвижника над собом, него је самоциљ, некакав аналог земаљске моћи коју цени свет. И будући да је у области световних наука и философије Запад имао разрађени систем схоластике и казуистике, то су владари Истока, као да су били очарани тим интелектуалним „богатством“, стали да потпомажу преоријентацију духовног образовања на Истоку и у богословље је продро западни метод аналитичког мишљења.
Причу о Живом Богу заменило је разматрање свој става Божанства. Знање човека о Богу смештена су у квадратиће ишпартаног листа хартије. При том Божанска својства разматрана су аналитички, једно одвојено од другог. Бог као Личност ишчезао је у тој аналитици, огољена реч о својствима Бога постала је сувопарна и хладна.
Тамо није било Бога „Ко-ји“, тј. Бога Живога и Лич-нога. Њега је заменила некаква сума знања о Богу (безгранични Бог раставља се на делове и од њих се саставља скуп), као имаоцу одељених својстава и атрибута, сума која одговара на питање „шта“. Лекције су држане више не као дијалог, већ у форми монолога. Док је за предавање богословља у византијској традицији педагог морао да буде ерудита, то је за предавање схоластике био довољан специјалиста који би ујутру могао по одређеном плану прочитати лекцију састављену претходног дана или чак мање од тога: да научи странице из уџбеника, преприча их студентима и затражи адекватан одговор.
Византијско образовање поучавало је у првом реду православном начину мишљења. Западно је давало скуп знања у коме није било целовитости него само делова. Карактеристично је да и трактат Томе Аквинског, који представља врхунац западног богословља, носи назив „Сума теологије“.
По нашем мишљењу увођење у систем православног образовања схоластике као метода обуке увезеног са Запада, имало је најтрагичније последице. Целовити религиозни гносис, заснован на духовном опиту замењује се гносисом разума. После богословља и друге дисциплине у духовним школама прешле су на језик сувог рационализма, претендујући на световну научност.
До чега је то довело? Знамо да су почетком XX века семинарије попунили кадрови револуционара. И овде ствар није само у личностима тих одступника од вере, њиховим појединачним особинама, него и у томе што им духовна школа није помогла да нађу Живога Бога, а абстракције, чак и богословског карактера, отргнуте од срца могу без особитог труда да буду заборављене или одбачене. Због тога сматрамо да је и модернизација духовног образовања по западном обрасцу, која не узима у обзир традицију и специфичност Православља, настала такође под утицајем тамних сила.
Разум је узурпирао место које припада срцу, и, оставши без срца, нашао се без Бога…“
Волим и ја неранџе… но трпим (Миодраг Караџић, Здравко Шотра, Слободан Шуљагић, РТС, 1992), Перо ради у контролу лета
@Elena, izvolite pojasniti