Схватити размере злочина, неописиве патње логораша, бестијалност злочинаца и узроке који су довели до тога јесте много важније од самог броја страдалих заточеника

Душан Никодијевић (Фото: Дејана Баталовић)

Иако је од Другог светског рата прошло више од 70 година, бројна питања о прошлости народа на простору некадашње Југославије у том периоду и даље остају отворена и неразјашњена. Када се разматрају односи Срба и Хрвата, било да је то у свакодневним разговорима две или више особа, у емисији или дебати на радију или телевизији, и полемици у скупштини, односно сабору, на друштвеним мрежама или у историографским чланцима и монографијама, једна реч, један топоним, готово да је неизоставан у датим приликама. Наравно, то је Јасеновац. О том концентрационом логору написане су десетине хиљада страница и стотине књига. Само је Јован Мирковић побројао 2.762 библиографске јединице до 2000. године. Толики интерес за одређени појам обично представља индикатор о његовој изузетности у култури и историји појединог или појединих народа.

С друге стране, у делу јавности, нарочито ако у том обиљу информација није постигнута извесна сагласност, такав интерес изазива одбојност, па и фрустрацију.

То се очито испољава приликом обележавања одређених јубилеја, или годишњица, када се, по правилу, дати историјски догађај више сагледава из угла дневнополитичких потреба него у контексту неговања културе сећања и изражавања пијетета према жртвама, уколико је реч о концентрационим логорима, као што је овде случај. Отуда и произилазе изрази негодовања попут „Опет Јасеновац“, „Докле више са тим логорима, хоћемо ли се већ једном окренути будућности“ и слично.

Сталну опасност по стабилност и напредак земаља којих се то тиче представљају екстремни појединци и организације – они што чињенице о злочинима и геноциду користе парцијално и истргнуте из контекста и целине историјског процеса, а да би ширили шовинизам и међунационалну мржњу. Зато је потребно да се „опет бавимо Јасеновцем“, у нади да ће научна историографија имати утицаја на историјску свест што више појединаца, како би се историјски процес схватио онако како се и догодио, у складу са једним од основних постулата историје као науке.

Брутални и масовни злочини над Србима

Комплексно и у сваком погледу осетљиво питање као што је питање броја жртава у систему концентрационог логора Јасеновац, налаже изузетну опрезност како би се избегли претенциозни или погрешни закључци. Иако се то питање наизглед чини више техничко и статистичко него историјско, оно се, нарочито у процесу распада Југославије у последњој деценији 20. века, показало као једно од оних што из бројних разлога више делују као да позивају на сукоб, неголи што представљају научни изазов да се сазна бар приближна истина.

Тачан број жртава у систему концентрационих логора Јасеновац у Независној Држави Хрватској вероватно никада неће моћи да буде утврђен. Разлог томе, поред осталог, треба потражити у непостојању релевантних историјских извора на основу којих би се то могло установити.

Усташком режиму није било у интересу да води валидну евиденцију о злочинима које су припадници тог покрета чинили, а како се приближавао краја рата, и оно што је дотле евидентирано, систематски је уништавано. „Тако су уништени сви регистри, именице, картотеке, књиге о економији, као и сви службени акти, који би нам, и ако су се – према исказу свједока – водили нетачно, неуредно и несистематски, ипак могли пружити извесне податке.“

У складу с намером да допринесемо утврђивању што приближнијег броја жртава у систему концентрационих логора Јасеновац, највише пажње смо обратили на сведочења преживелих логораша, а бројеви страдалих о којима они говоре у својим исказима представљају суштински предмет истраживања. Желимо да истакнемо да то ни у ком случају не значи да изнети подаци о броју жртава одговарају стварном броју страдалника, већ да нам је искључиви и једини наум било да систематски анализирамо првенствено сведочења преживелих логораша о томе и да на основу њих презентујемо одређене резултате.

Колико је познато, до сада нису објављени монографија или текст у којима би на јасан и прегледан начин били обрађени и изнесени бројеви жртава масовних злочина, односно процене броја убијених и умрлих заточеника које налазимо у сведочењима и сећањима преживелих логораша.

Логор Јасеновац зими (Фото: Између сна и јаве)

У историјској науци је прихваћено да су систем концентрационих логора Јасеновац чинили следећи логори: Јасеновац I – Крапје, Јасеновац II – Брочице, Јасеновац III – Циглана, Јасеновац IV – Кожара и Јасеновац V – Стара Градишка. Првенствено ради лакшег излагања и тумачења, у даљем тексту наводићемо их без префикса Јасеновац и без броја, дакле: Крапје, Брочице, Циглана, Кожара и Стара Градишка. Под називом Јасеновац или логор Јасеновац, подразумева се у овом случају централни и највећи логор Јасеновац III – Циглана, осим уколико другачије није назначено. Поједине, добро познате личности појављиваће се у тексту без додатних објашњења, осим у посебним случајевима.

Систем концентрационих логора Јасеновац се формира у августу 1941. године, а из до сада доступних извора не можемо утврдити ни тачан датум када су појединачни логори у том систему основани, ни када су доведени први логораши. Најтежи изазов представљали су анализа и утврђивање података о томе где су се поједини зличини догодили, пошто се из датих извора у приличном броју случајева не може недвосмислено закључити о којем логору они говоре. То се нарочито односи на логор Крапје и логор Брочице. Понекад долази до тога да су бројеви логора пермутовани, па се Крапје означава као Логор II, а Брочице као Логор I, а у неким случајевима, властитом анализом, установили смо да су се догађаји које поједини сведок смешта у један логор заправо десили у другом.

Зверска убиства и масакри над српском децом

У досадашњој стручној литератури често није довољно обраћана пажња на ту проблематику а подаци из појединих извора су преузимани олако и без провере, што и данас отежава истраживање. Приликом ликвидације поменута два логора, средином новембра 1941. године, почињени су бројни масовни злочини и требало је уложити доста напора како би било установљено када су се и где тачно догодили. Иако су прва два логора званично била затворена средином новембра, у њима је остало неколико стотина заточеника који су потом или умрли или били убијани све до краја децембра, док истовремено у логору Циглана усташки злочини нису престајали. То се односи како на логораше који су преживели страхоте прва два логора, тако и на хиљаде грађана са територије Независне Државе Хрватске, првенствено Срба и Јевреја, који су ликвидирани одмах по приспећу у логоре.

Ситуација у 1942. години је знатно другачија. Док су током 1941. године комплекс концентрационих логора Јасеновац чинила четири логора (Крапје, Брочице, Кожара и Циглана), у 1942. години их је било три (Циглана, Кожара и Стара Градишка).

Проблематика у вези са истраживањем за 1942. годину више је методолошке природе. Наиме, многи од заточеника, а нарочито жене и деца, који су доведени или су прошли кроз логор Стара Градишка, нарочито после слома на Козари, погубљени су на јасеновачком стратишту Доња Градина или послани на рад у Немачку, а известан број деце је распоређен у друге логоре (Јастребарско, Лоборград) где су масовно умирала или су малишани дати на усвајање хрватским породицама. То исто важи и за друге логоре, ван комплекса Јасеновца, као што је Ђаково. Сматрали смо да у овим случајевима треба навести, уколико је то могуће, број особа које су доведене или су прошле кроз поједине логоре, а када износимо податке о жртвама злочина, то чинимо према месту страдања.

Готово сва истраживања о систему концентрационих логора Јасеновац се слажу да је 1943. била година у којој је почињено најмање злочина и сходно томе, мање је заточеника страдало. То потврђују и сами логораши. „Након посљедње ликвидације извршене почетком јануара заточеника из логора 3Ц током читаве 1943. године уопће није долазило до већих ликвидација. Свега неколико пута стрељано је од 20-60 људи и то након тога, што је који од заточеника успио побећи.. Тако током читаве 1943. што побијених због бјегства неких заточеника у неколико наврата број заточеника смањио се можда за свега око 200-300 и задржао и даље свој сталан број од 1.500-1.600 заточеника.“ Усташе су иницирале и oснивање позоришних трупа, музичких и спортских секција како би створиле привид нормалности. То се дешава после укидања Усташке надзорне службе и пребацивања њених надлежности у Равнатељство за јавни ред и сигурност (РАВСИГУР) јануара 1943. године.

Фото: Између сна и јаве

Вјекослав Макс Лубурић који је смењен још раније у новембру 1942. године, због притиска Немаца у вези са пљачкањем Црквеног Бока и околних српских села, никако се није мирио са сменом, и преко својих људи је увек имао увид у све шта се дешавало у логорима. Одговор на питање зашто тада долази до „блажег поступања“ према логорашима првенствено треба потражити у чињеници да Немачкој – после пораза код Стаљинграда, који означава почетак краја Другог светског рата – није одговарало да због репресија усташког режима, односно тиме изазваног отпора пре свега српског становништва на територији Независне Државе Хрватске, буде приморана да тамо пошаље своје војне снаге иначе преко потребне на Источном фронту. Ако томе додамо и могућност искрцавања англо-америчких снага на источну обалу Јадранског мора, после капитулације Италије септембра 1943, постаје јасно да „мирна година“ у Јасеновцу није резултат промене политике режима Анте Павелића, већ је изнуђена под притиском и у интересу Трећег рајха.

Поуздана сведочења логораша из система логора Јасеновца

Таква ситуација је трајала до ране јесени 1943. године, када страда неколико стотина логораша током пребацивања из Старе Градишке у Јасеновац, а терор и убијања опет постају свакодневица од децембра 1943. године, односно јануара 1944. када Лубурић поново преузима контролу над логорима.

Крајем септембра 1944. године логор у Старој Градишки је ликвидиран. Велики број логораша је убијен у самом логору или његовој околини, док је највећи део депортован у Јасеновац. У Старој Градишки је до априла 1945. године остало само неколико десетина логораша, ради најнужнијег одржавања објеката.

За то време у Јасеновцу се злочини и убијања одвијају готово непрестано, али променљивим интензитетом. Терор је кулминирао почев од последњих дана марта 1945. године, односно за време и после савезничког бомбардовања, па све до пробоја логораша 22. априла исте године и коначне ликвидације логора.

Сведочења преживелих логораша представљају основни извор за ово истраживање. Она су бележена већ у ратним годинама, 1942 (Јасеновачки логор. Искази заточеника који су побегли из логора) и 1944 (Концентрациони логори. Документи усташког терора). Непосредно после рата, 1946. године, Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача сачинила је свој извештај, што је уједно било и први покушај хронолошког прегледа масовних злочина.

У овом истраживању, од монографских публикација коришћене су књиге Егона Бергера, Драге Х. Чолаковића, Ђорђа Милише, Мирка Першена, Николе Николића, као и Сећања Јевреја на логор Јасеновац.

Поред исказа сведока, ту су и документи из све четири књиге збирке докумената Антуна Милетића.

Изузетно је значајно дело Драгоја Лукића о страдању деце у комплексу логора Јасеновац, где посебно место припада козарачкој трагедији. О акцији спасавања те деце најнепосреднији увид дају наводи у дневнику Диане Будисављевић.

Иако тиме није исцрпљена сва расположива грађа, сматрамо да је анализа поменутих радова представљала релевантан избор за могуће истраживање. На бази само ових извора настала је веома бројна литература, где су искази сведока понављани са навођењем извора или без тога, и тумачени у складу са претходно утемељеним схватањима аутора или приређивача. Не верујемо да би коришћење још неких других извора битније изменило закључке нашег истраживања.

Посветили смо се систематизовању података добијених на основу проучавања врло ограниченог броја извора у сврху олакшавања будућих истраживања, без претенциозне намере да коначно решимо питање броја жртава у комплексу концентрационих логора Јасеновац. Неопходно је нагласити да изнети резултати представљају само одређени аспект тог питања и то на основу недовољно поузданих извора, те као такви имају смисла једино када се укрсте са другим изворима – службеним (хрватским, односно усташким, немачким, италијанским, партизанским и другим), подацима добијених на основу статистичких проучавања, са документима судских поступака, као и са другим документима из архива широм бивше Југославије и Европе.

Како бисмо били што прецизнији, морали смо цео проблем броја жртава да сагледамо из неколико углова. Најпре су изношени подаци о броју логораша у одређеном временском периоду. Да би се то утврдило, хронолошки су навођени сви подаци из извора. Како се тај број стално мењао и како су и у изворима ти бројеви различити, проценили смо да је једини могући начин да се дође до извесних резултата тај да се дају минимални и максимални број заточеника у неком временском пресеку. Такође су систематизовани оскудни подаци о броју депортованих у логоре и то првенствено на основу докумената које је објавио Антун Милетић.

Број жртава смо изнели на два нивоа. У првом су дате процене броја жртава у одређеном временском периоду, а у другом су изнети подаци о сваком масовном злочину до којих се могло доћи.

Процене броја жртава условно се могу поделити на две групе, то јест на сведочења самих преживелих логораша, која се односе на краћи или дужи временски период, у зависности, првенствено од времена што су га провели у логору, и на податке из сведочења и литературе што се односе на дужи временски период или на све време постојања логора.

Ова друга сведочења су, по правилу, много непоузданија и произвољнија, па смо изнели само део њих не упуштајући се у ближа објашњавања.

Сви резултати ових истраживања су дати у табелама. Анализирали смо само она сведочења по којима се донекле може утврдити број страдалих у масовним злочинима. Приликом те анализе трудили смо се да наведемо злочине по хронолошком реду, пазећи да се исти подаци не поклапају, како не бисмо сабирали два или више пута број жртава који се односе на један те исти масовни злочин.

Такође смо настојали да, на основу исказа сведока, утврдимо доњу и горњу границу испод или преко које не би требало да има мање, односно више жртава. У више случајева није било сведочења из којих би се могло сазнати колики је број страдалих у конкретном масовном злочину, па смо податке о томе износили на основу процена. Том приликом су те процене улазиле у делове рада, односно табеле у којима су навођени подаци о масовним злочинима, што је увек посебно назначено. У недостатку извора су комбинацијом метода изнети бројеви жртава у конкретним случајевима, на пример као приликом ликвидација логора Крапје и Брочице око 15. новембра 1941. године.

Процене броја жртава су коришћене и у случајевима када су подаци о броју жртава неких масовних злочина били парцијални, док су у сведочењима изношени подаци о укупном броју жртава у времену када су се ти злочини догодили. Тада бисмо само описали поједине злочине, док су коначни бројеви жртава навођени на основу процена, првенствено из сведочења преживелих заточеника, као што је то случај са такозваним јесењим или зимским ликвидацијама у Јасеновцу, то јест логору Циглани од септембра 1944. до јануара 1945. године.

С друге стране, када се из исказа није могло са сигурношћу одредити да ли бројеви жртава који се помињу у вези са појединим масовним злочином улазе у процене броја жртава за временски период у коме се тај злочин догодио (као нпр. у злочинима у вези са „Пичилијевом пећи“), тада је за минималан број страдалих у коначном збиру узимана нула, односно као да се злочин није догодио, док је максималан број страдалих био уједно и број жртава што се помиње за конкретни злочин.

Опет, када је било више сведочења што су могла осветлити цео низ масовних злочина у одређеном периоду, тада бисмо изнели резултате до којих смо дошли у истраживању сваког појединачног масовног злочина, занемаривши процене. То се десило у случају злочина у априлу 1945. године после англо-америчког бомбардовања. Звездицом (*) су означени крајње неверодостојни подаци, али су неки од њих наведени мада нису урачунати у укупан број жртава. Циљ примене свих изнетих метода био је да се дође до што прецизнијег резултата, односно да се избегну грешке, првенствено преклапања и дуплирања.

Централни део рада је подељен на три поглавља. У првом су изнети резултати истраживања за логоре Крапје и Брочице, у другом за Циглану и Кожару, а у трећем за Стару Градишку. У оквиру сваког поглавља су најпре изнети подаци о бројевима логораша у одређеном временском периоду, затим процене броја жртава и на крају су наведени поједини масовни злочини са бројевима страдалих. У оквиру сваког поглавља и потпоглавља резултати су изнети по хронолошком принципу, уз изузетак када се описује злочин над Србима са Козаре у оквиру поглавља о страдалима у логору Стара Градишка.

О броју и жртви или уместо закључка

Табела: Између сна и јаве

Још од првих вести о томе шта се догађа у комплексу концентрационих логора Јасеновац, у први план избија питање колико је људи страдало у њему, колики је укупан број жртава.

Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача проценила је да је само у Циглани, централном логору комплекса, страдало између 500.000 и 600.000 особа, иако се то ни на који начин не може закључити на основу описа масовних злочина који су изнети у њеном извештају.

Ускоро после рата, број од 700.000 страдалих је зацементиран као најчешће помињан званични број жртава. Постепеним укидањем монопола на истину који је држала Комунистичка партија, односно Савез комуниста Југославије, осамдесетих година двадесетог века, појављују се и први радови који на другачији начин говоре о броју погинулих и умрлих на територији Југославије у току Другог светског рата.

Нарочито су значајни радови Богољуба Кочовића и Владимира Жерјавића јер су они коришћењем првенствено статистичких метода озбиљно уздрмали деценијама истицан званични став о 1.700.000 људи страдалих у рату. Како се убрзавао процес распада Југославије, тако се увећавао број публикација што су се односиле на Други светски рат и у којима су из корена преиспитивали дотадашњи налази научне историографије.

Број страдалих у Јасеновцу је наизменично умањиван и увећаван, како је коме одговарало

Број страдалих у Јасеновцу је наизменично умањиван и увећаван, како је коме одговарало. Број је истуран у први план, а сама жртва је занемаривана. Број постаје оружје у медијском, односно специјалном рату.

Сећања, записи, мемоари, дневници и слична грађа у историјској науци сматрају се непоузданим изворима. Они се морају подробно проверавати и упоређивати како са званичним документима различите провенијенције (државних власти и институција разних нивоа и са различитих државноправних територија), са штампом и другим изворима, тако и међусобно, да би могли бити изведени веродостојни закључци.

Према њима се можемо односити са различитим степеном поверења и кад је реч о њиховој поузданости, али никако их не треба одбацивати, нарочито у истраживањима у којима они представљају малтене једини извор. Сматрамо да подаци што их пружају такви извори морају бити свеобухватно анализирани, и у овом раду су први пут на тај начин изнети подаци о броју жртава у комплексу концентрационих логора Јасеновац.

Наравно да резултат од минимално 99.370 и максимално 208.346 жртава не може бити коначан, јер су грешке у датом случају неизбежне. Додатно истраживање би дало нешто другачије бројеве, који би могли одступити од наведених за неколико стотина или чак хиљада, али је врло могуће да се негде у распону око изнета два броја крије реалан број страдалих.

На крају, потребно је још једном истакнути да се изнети бројеви никако не могу третирати као некакве коначне истине, јер колико год процене од неколико стотина хиљада или чак преко милион жртава страдалих у комплексу концентрационих логора Јасеновац деловале непоуздано и претерано, ни извори на којима се заснива ова студија се, како је то већ неколико пута наглашено, не могу узети као поуздани.

Зато и поднаслов рада гласи Прилог проучавању броја жртава у систему концентрационих логора Јасеновац, пошто изнети резултати само то могу и бити – прилог у процесу утврђивања броја жртава.

Тешко је поверовати у то да је, у недостатку извора, односно њиховог систематског уништавања, могуће прецизно утврдити тачан број страдалих. Схватити размере злочина, неописиве патње логораша, бестијалност злочинаца и узроке који су довели до тога јесте много важније од самог броја страдалих заточеника, а када се већ говори о бројевима, онда треба предузети све да се осујети њихова злоупотреба за интересе оних којима до жртава и није стало.

Опрема: Стање ствари

(Између сна и јаве, 4. 11. 2019)

Прочитајте још

• Вељко Ђурић Мишина: Предговор за студију „Јасеновац између броја и жртве“

Categories: Преносимо

Tags: Јасеновац, Душан Никодијевић, геноцид над Србима