Невероватан став  факултета утолико пре кад се зна да је радни наслов докторске тезе био „Наш развојни пут у боље самоуправно сутра“ 

Едвард Кардељ, Самоуправљање (Фото: Bolha.com)

Основну школу нисам завршио само зато што ме је учитељ мрзео из дна душе. Наравно, из чисто политичких разлога.

Тражио сам да се на свечаној вечерњој академији, пошто других трибина у то време није било, организује јавна дебата нас двојице на тему слободе ученика у јавном животу и заштиту њихових права у доношењу крајњих оцена које су се тицале мог личног школског успеха. Хтео сам још да му поставим три питања за које сам био уверен да одговор неће знати чиме бих доказао вечно ученичко право да се не знати одговор не сме кажњавати лошим оценама.

Учитељ је тај предлог одбацио са индигнацијом иако је знао да ја нисам ни тада, као ни данас, знао шта та реч уопште значи.

Покушај да организујем блокаду школе и укупног школског система, иако је од многих, претежно лоших ученика, оберучке прихваћен, није уродио плодом јер је учитељ имао непоштену и непринципијелну подршку Министарства просвете у коме су посао имали кадрови са углавном лажним дипломама, докторатима и наградама додељеним од њима сличних школских накарада.

Грађански улични протести да се учитељ смени, такође, нису донели очекиване резултате и од њих су се многи учесници, касније свршени ученици ове пропале школе, потпуно оградили, одустали од шетњи, а мене оставили на улици где и дан-данас шетам, базам и протестујем.

Мој накнадни покушај, заснован на многобројним примерима из тадашње, а можда и данашње праксе, да на Саобраћајном факултету одбраним докторат са темом из радничког самоуправљања, одбијен је уз употребу познатих и одавно отрцаних фраза да за тај подухват немам потребно школско осигурање. Невероватан став признатог факултета утолико пре кад се зна да је радни наслов докторске тезе био „Наш развојни пут у боље самоуправно сутра“ са поднасловом „Самоуправљање, светло на крају тунела у Грделичкој клисури“. У исто време одбрањени су докторати са сумњивим садржајима и темама као што су „Пут у ЕУ нема алтернативу“; „Гондола није лепо превозно средство, боље су рикше“, или, „Зашто се путеви, који како неки тврде ничему не служе, асфалтирају уместо да се задржи проверена турска калдрма“.

Радна мотивација у самоуправним производним односима. Случај Југославије, тобожња дисертација Миће Јовановића (Фото: Политика)

Револтиран оваквим ставом факултета који је изродио и академике, што никако не значи да су изроди, почео сам да се бавим анализама и бројем доктората на тему самоуправљања, броја цитата у њима са или без назнаке аутора као што су Кардељ, Броз, Бакарић, Шувар, министра за рад Дангубића, задуженог за бољи живот грађана, Биједића, секретара за финансије Зеленовића и заменика му Сиротковића као и сијасет других знаних и незнаних знанственика.

Невероватно је колико је мисао самоуправљања обузимала време, рад и напоре најумнијих људи и колико је остварења светског нивоа израђено која не служе, нити су икада служила и вредела ни пола луле дувана из Фабрике дувана у Нишу, која је функционисала по свим самоуправним постулатима да би најзад завршила у рукама страних власника који о самоуправљању појма немају.

Такође је одбијен мој предлог, изнет уз претњу да ћу, уколико се не прихвати, бити приморан да блокирам ректорат БУ, да се сви ти докторати изнесу пред Одбор за етичка питања БУ и да се јавно пониште, осуде и спале као књига неких градских великаша. Ништа од тога и ништа од ове државе.

Суочен са потпуним одбацивањем свих неслободних медија са националном фреквенцијом да слободно и зналачки изнесем предлоге за решавање незавидне ситуације, затражио сам јавну ТВ дебату са председником Вучићем у којој би му поставио питање зашто ја на кладионицама увек губим, недавно чак читавих 50.000 динара, и да ми да прецизан и јасан одговор на једно једино питање (дакле одустајем од три) зашто сам само ја толико блесав.

И увек несрећни губитник.

Categories: Сатиристика

Tags: Драгослав Пакић, Универзитет у Београду, образовање, просвета, самоуправљање