Наша државно-правна свест је и данас партикуларна. Доминантни су интереси посебности у односу на целину, рекао је проф. Чворовић
Зоран Чворовић (Извор: Снимак екрана/Искра)
У Андрићевом институту 1. новембра одржано је предавање проф. др Зорана Чворовића. Предавање „Век сумрака српске државности и правне традиције“ одржано је у оквиру циклуса „Српски 20. век“ у ком су своја предавања пре Чворовића одржали Љубодраг Димић, Милош Ковић, Часлав Копривица, Мило Ломпар, Салих Селимовић, Владимир Димитријевић и Слободан Антонић.
– Ми Срби смо имали Законоправило Светога Саве, Номоканон, захваљујући труду Светога Саве и његових ученика. То је збирка световних и државних закона, и то византијских државних закона који су у оно време били најнапреднији и најзрелији градски закони. У питању је најбољи закон онога времена који су сви копирали који Свети Сава уноси у Законоправило. Међутим, није у питању само преводилачки рад, већ селективна употреба одређених византијских правника који су коментарисали каноне и законе. Савино Законоправило преко Бугарске одлази у Русију и у Русији ће постати темељ руског права и важиће од 1300. године као основни извор права све до реформе Петра Великог 1700. године – истакао је Чворовић.
– Ми 1990. годину и разбијање Југославије дочекујемо без периода у ком бисмо имали искуство живота у јединственој српској држави. Тако да је полицентричност довела до формирања партикуларне државно-правне свести у Србији. Дакле, наша државно-правна свест је и данас партикуларна. Доминантни су интереси посебности у односу на целину. Нема интегралне државно-правне и културне свести – рекао је Чворовић.
– У Краљевини Србији је постојала чувена установа окућја, уведена још у време кнеза Милоша, а коначно законски разрађена 1873. године. Окућје је земљишни минимум који домаћину није могао бити одузет ни за какав дуг, а који је у завршној редакцији износио три и по хектара, кућа са окућницом, крава са телетом, неколико оваца и плуг. То је установа окућја. Те установе су се Срби зарад мира и трулог компромиса са Хрватима и Словенцима одрекли у краљевини, и то нам се вратило као бумеранг, јер је маса сељаштва, као плен зеленаша, падала у дугове – прецизирао је Чворовић.
Погледајте цело предавање:
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Преведено на српки то значи, Срби не знају шта хоће, тј. намају идеју о томе каква би требала да буде српска држава. Међутим, то што “Срби” не знају, није толико ни проблем. Ако ће људи попут Чворовића, Ковића, Ломпара, Димитријевића, Антонића… то само да констатују, онда ја питам који су то Срби који ће то да знају?
Изволите господо, празан папир и оловка, а може и на рачунар, па у 20 тачака дајте оквир за уставно-правни поредак српске државе, јер ово што сад имамо не само да није српска држава, него је антисрпска. Јер ако ви то нећете, од кога очекујете да то уради? Ни Св. Сава ни кнез Милош нису само констатовали да нешто фали него су делали да то што фали направе.
Садашња Србија дозвољава распродају свега и свачега странцима, дозвољава масовно насељавање белосветске руље, дозвољзава законску дискриминацију Срба, дозвољава новокомпоноване језике и нације, дозвољава масовна чедоморства, дозвољава педерлук и остале перверзије, изједначава брак са блудничењем, изједначава ћирилицу са латиницом, не дозвољава право на самоодбрану, итд. Изволите господо, у 20 тачака, направите нацрт уставно-правног поретка праве српске државе, нека стоји, `леба не тражи, можда један дан затреба.
Слушање целог говора је временски захтевно, а управо смо највише ограничени временом на располагању. Зато бих се засад задржао на одломак цитиран у тексту:
– Ми 1990. годину и разбијање Југославије дочекујемо без периода у ком бисмо имали искуство живота у јединственој српској држави. Тако да је полицентричност довела до формирања партикуларне државно-правне свести у Србији. …. Доминантни су интереси посебности у односу на целину. Нема интегралне државно-правне и културне свести
Тешко ми је да представим себи како би изгледао тај проце формирања партикуларне државно-правне свести. Замислим себи једну породицу од четири члана која живи под једним кровом, поред којих један члан породице живи негде другде, трећи на неком трећем месту… и, та разуђеност је довела до тога да су у овом првом дому сви постали саможиви и нико више није поштовао интерес целе породице.
Невероватно.
Надам се да сам погрешно разумео и да је говор јаснији и уверљивији.
@Владимир Челекетић . Мислим да се уставно-правни поредак гради тек када се дође у посед моћи, моћи изузетног карактера. Поменули сте Св. Саву и Милоша. Чворовић, Ковић, Ломпар, Димитријевић, Антонић… нико од њих нема ни приближно статус сличан статусу принца, архиепископа или књаза. И имам утисак да је наш проблем многу пре у спровођењу закона у дело него у самим законима.
@ Dors
Па добро, нека ураде нешто слично ономе што је урадио Гарашанин са Начертанијем. Дакле, смернице за будућност и о томе како би требала да изгледа српска држава.
Тачно је да се и закони не спроводе, али је и тачно оно што сам горе написао, а што је уставни темељ данашње Србије. Са таквим темељом, рекао бих, да спровођење или не спровођење закона постаје од другоразредног значаја.
Наравно, све зависи од тога како ко гледа на ту ствар. Ако је за некога темељ добар, ако је то то, посебна права за “мањине”, странцима привреда, итд, онда, уистину, само је проблем спровођење закона.
Проблем са нашим тзв. националним интелектуалцима је у томе што ни они не знају тачно шта хоће. У ствари, они непрестано, за разлику од друге стране, траже компромис који није могућ. И мало да им буде људскоправашко и најмодерније и мало да им буде национално и традиционално.
“Нема интегралне државно-правне и културне свести”. Јесте, нема. Све што ја кажем је следеће: хајде, дефинишите ви, дајте ви неке смернице или неки нацрт или како год то хоћемо да зовемо, што би било интегрално државно и културно.” Ко то да уради? Маријан Ристичевић? Па ја не сумњам да би он имао одговор на то питање да му се постави, за разлику од ових.
Odlicno predavanje.Okucje je samo privremeni kompromis izmedju drzave i blizastva.Hrvatima je kroz pravnu praksu AU bilo jasno da okucje mora biti apstrahovano u pravni posed da bi se pojedinac oslobodio, a da onda politika postaje podrucje identitetskog.Okucje i jeste razlog zasto Srbi ne dolaze do gradjanskog individualizma, vec samo do egoizma.Svaki imetak mora imati poreklo u pojedincu i njegovom radu (poreklo imovine), to je smisao ukidanja feudalnog poretka (komunisticka kritika ide za tim da u kapitalizmu imovina nije proizvod rada, vec poseda sredstava za proizvodnju, ali podrzavljenje treba samo da vodi ka ukidanju posedovanja kao (p)odredjenosti individue, tako da principijalno, i liberali i komunisti, posed vide kao rezultat rada, a njegovo poreklo u slobodi individue).Ono sto je u pravu okucje, u jeziku Vukove “reforme” je drzavina, posed.Tako i pravna i jezicka svest ne dolaze do slobodnog pojedinca koji sam proizvodi ono sto poseduje, a koji se u evropskoj kulturi obrazuje kroz pretvaranje predmeta u ono sto subjekat proizvodi radom, misaonim ili fizickim, a u pravu, kao ono sto je iz-medju ugovornih strana, pojedinaca ili drzave i pojedinca.Okucje i drzavina zadrzavaju subjekta od potpune slobode, opredmecenog u ono sto drzi i sto drzi njega za-drzavajuci ga u neslobodi.Otuda ta negativna ideja slobode, slobode-od, ciji je pojavni vid bila hajducija i posle oslobodjenja od Turaka.Ova dvorisna svest nas nije napustila ni u socijalizmu, kada se drzavno-drustvena imovina pretvorila u jednu vrstu negativnog poseda, nije-moje, iz cega se izrodio egoizam pljackanja vlastite drzave (npr. poznat mi je slucaj medicinske sestre koj je citavoj blizoj familiji, desetak ljudi, izradila invaldske penzije).U svom savremenom vidu ona se manifestuje u “privatizaciji” vlasti (vlast treba da bude “domacinska) i otudjenja od drzave u paternalizmu koji, s jedne strane, ocekuje da se drzava pobrine za ono sto pojedinac sam treba da uradi (npr. da mu garantuje posao-rad, kao sto je nekada garantovala okucje) , sa druge strane, kada drzava to ne uspe, a ni ne treba da radi, pojedinac se okrece od nje poistovecujuci je sa vlascu, politiku sa politicarima, manifestujuci svoju neslobodu i zavisnost od drzave cak i tako sto ocekuje da se institucije drzave izjasne protiv drzave (npr. u slucaju KiM), stalno prepustajuci svoju slobodu institucijama.Depolitizacija, okretanje egoisticnim interesima, neshvatanje veze izmedju slobode i dobrog zivota (ovo je i evropsko pitanje, imajuci u vidu lako zapadanje u populizam i desnicarstvo, cim se pojavi ekonomska kriza u Evropi), izmedju licnih i drzavnih interesa (ovo se vidi u anketama u nesaglasnosti izmecu vecine za ulazak u EU (licni interes-dobar zivot) i za neprihvatanje nezavisnosti KiM i tesnje veze sa Rusijom (drzavni interes)) i konacno emigraciju, kao konacno razdvajanje dobrog zivota i slobode-drzave.
Предавање господина Чворовића је изванредно.
Вреди уочити да је Чворовићев судеоник на овом скупу Милош Ковић прoошле седмице одржао предавање о улози породичних веза као темељу морала нације и њеног идентитета, а сада је Зоран Чворовић осликао родбинске везе као фактор подривања националног морала и идентитета.
Ако су нам икада потребне,дебате, сама од себе се препоручује могућност дебате између ове двојице трезвених научника.
Наравно, сукоб између њих треба видети тек као форму, повод и подстрек за конструктивна размишљања.
Да поновим, говор на видеу је изузетан. Препоручујем га. .