Покушајем свргавања декана Мидића, епископ бачки Иринеј се надао да ће се неке радње сакрити од суда јавности
Епископ бачки Иринеј (Буловић). Фото: Н. Неговановић
Није редак случај да повесна збивања, а још више она која се тако желе презентирати, буду условљена неком слабошћу или неурозом одређене личности. Ко зна каква би судбина света била да је један неталентовани сликар ипак примљен на Академију ликовних уметности у Бечу; ко зна како би се ствари одвијале у Римском царству да се Комодов врли и умни отац приликом одабира свог наследника више руководио објективном проценом него емоцијама; и ко зна како би све текло на Богословском факултету Универзитета у Београду да је један владика од повесног значаја своје владичанско звање схватио монашки и црквено, а не овосветски: дакле, као апел за владање собом и својим искушењима, а не као позив да неограничено и бахато влада другима.
У протеклих неколико месеци Богословски факултет Универзитета у Београду постао је поприште прав(н)е контроверзе. Свети архијерејски синод СПЦ, оличен у самовољи владике Иринеја Буловића, наложио је декану поменутог факултета да отпусти два предавача (један је у звању редовног професора). Прецизније, Синод је „ставио у дужност декану и Савету односног (= Православног богословског) факултета да „изврше одлуку о повлачењу одобрења за вршење службе за поучавање и васпитавање на овом Факултету“. Као образложење је узето то што је – horribile dictu! – један од предавача држао блок-наставу, док је други у немилост Синода (дакле, Буловића) пао зато што је узео неплаћено одсуство ради стручног усавршавања.
Када самовољну одлуку деспота/владике није хтео да спроведе у дело – другим речима, када је одлучио да дела у складу са моралном дужношћу и, још важније, у складу са Законом – декан Богословског факултета проф. др Игњатије Мидић је и сам постао жртва прогона – 24. октобра ове године и њему је укинут „благослов“ за обављање функције декана, а Наставно-научном већу ПБФ-а је наложено да изгласа његову смену. Као и у првом случају, наређено је, сасвим у полицијском маниру (породично васпитање увек оставља неизбрисив траг), да се беспоговорно „изврши“ одлука која је унапред донесена. Сиротом Већу ПБФ-а остало је, ето, тек толико да потврди налог „одозго“ и тако исконструише привид да се све одвија по Статуту Универзитета и по законима Републике Србије.
Епископ Игнатије (Мидић). Фото: ТВ Храм
Питања навиру као бујица, као стихија која може однети ко зна кога. Ево неких, сасвим разумних: докле сежу ингеренције Синода СПЦ када је реч о функционисању Универзитета у Београду? Да ли се након три претходна декрета о отпусту могу очекивати и нови? Да ли Синод може било коме – читај: свакоме ко није по вољи епископа Иринеја – укинути право на академску каријеру и на елементарну егзистенцију, само уколико тај исти Синод – читај: епископ Иринеј – арбитрарно процени да се тај свако не понаша у складу са духом Светог Писма? Коначно, да ли је епископ Иринеј једини аутентични тумач Светог писма и, ако јесте, да ли то могу посведочити његови уџбеници и текстови о тој теми? Тешко, јер за 40 година рада на високошколској установи епископ Иринеј је свој (несумњиви) научни дар материјализовао углавном у Светосавском звонцету (часопис није на SCI листи), пошто му је, како се чини, Политикин забавник деловао одвећ јеретички и напредно. А напред се и у науци и животу мора ићи, чак и када то значи признање чињенице да тамо напред више нећемо бити ни млади, ни лепи ни тако моћни какви смо одувек желели бити.
Иза многих великих прича, нарочито оних заоденутим духовним садржајима, често стоје неке „људске, исувише људске“ побуде. Некада амбиција за патријаршијским троном, некада напросто жеља да се влада (за сада Црквом, а после ко зна: можда и државом, макар из сенке), а некада и страх да се прикрију сопствена непочинства. Јер, страх који непоткупљиви и скандала лишени декан Игњатије Мидић изазива код људи који су склони непочинствима мора да је велики. Нарочито ако тај исти човек, самом функцијом декана, има увид у одређена акта.
Да конкретизујемо причу лако проверљивим подацима. Године 2012. епископ Иринеј Буловић напунио је 65 година живота, чиме је стекао законске услове за пензионисање. Наставно-научно веће ПБФ-а продужило му је радни однос за три академске године (закључно са 2014/15), када се изгубио основ да поменути предавач настави своју академску каријеру. (Колико је та каријера била успешна, посведочиће студенти када је реч о редовности извођења наставе, а стручна јавност упућивањем на број његових објављених радова.) Но, тада настаје прави заплет. Из недовољно познатих разлога, група за библистику, на којој је Буловић до тада био ангажован, није поднела никакав захтев за продужење његовог радног односа (можда зато што је већ била попуњена или ко зна већ због чега). Тада Буловић прави коренити заокрет. Већу ПБФ-а једна друга група подноси иницијативу за продужење радног односа епископу Буловићу на још две године, вероватно се позивајући на тадашњу одредбу сходно којој се, након две године продужетка, предавач могао – у изнимним околностима недостатка одговарајућих кадрова – ангажовати на још две године (дакле, и у том изнимном случају, у максималном трајању од максимално четири године).
Иницијатива је спроведена упркос чињеници да, по мом и не само мом мишљењу, кандидат Буловић није имао (и још увек нема) никакву диплому (или рад) која би га квалификовала за обављање професорске делатности на поменутој групи, а сама процедура којој се том приликом прибегло била је у најмању руку чудна. Наиме, из увида у документацију више је него очигледно да је потпис тадашњег управника Катедре за филологију, на чију је иницијативу Буловић добио продужетак, чудно промењен. Уосталом, погледајте и упоредите сами.
Потпис др Иване Кнежевић у једном студентском индексу
Потпис др Иване Кнежевић у другом студентском индексу
Потпис др Иване Кнежевић испод иницијативе за продужење радног односа епископу Иринеју
Дакле, кандидат Буловић је том чудном процедуром добио продужење радног односа на Катедри за коју није квалификован, премашујући приде и тадашњу законску одредбу 2+2 продужења (наиме, добио је 3+2). Вредно је помена и то што поменута (више него чудна) иницијатива није достављена члановима Већа у материјалима за седницу, него ју је тадашњи декан поднео лично на седници, и то тако да чланови Већа нису имали никакав увид у документ. А да јесу, вероватно би видели и чудан потпис и ствар изнели на чистац. Ако ништа друго, обавестили би о томе тада одсутног шефа Катедре за филологију, који није био ни свестан да му је потпис видно променио визуелни идентитет.
У светлости ових података најновији напади на Православни богословски факултет и декана др Игњатија Мидића од стране Синода (читај: Иринеја Буловића), као и разлози претходних покушаја чистки, постају нешто јаснији. Њих не морамо више тражити у доктринарној чистоти, држању блок-наставе, сабатикалу, или нечему другом. Пошто је декан Мидић прекинуо вишегодишњу праксу да беспоговорно спроводи вољу дотичног епископа на факултету, одговорно се определивши да заштити не само науку, интегритет предавачâ, њихово право на рад и основну егзистенцију, већ и законе ове државе, он је свакако морао бити лишен „благослова“. Просто речено, покушајем свргавања декана Мидића, епископ Иринеј се надао да ће се неке радње сакрити од суда јавности.
Иницијатива за продужење радног односа епископу Иринеју (Кликните на слику за увећање)
Надао се узалуд, јер је превидео једну важну ствар. За делање у складу са (моралним) законом „благослови“ те врсте – као уосталом ни уцене и притисци – ни најмање нису потребни: потребан је само врлински, непоткупљив и слободан човек. А таквих на Богословском факултету на сву срећу још увек има. И има их доста.
Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“
Categories: Разномислије
Нека би Милостиви Господ спасао многогрешни и многострадални род наш српски од свих непријатеља унутрашњих и спољашњих, видљивих и невидљивих, од свих кваритеља Вере, Светог Предања и Богослужења, од свих расколника, безбожника и јеретика!
Сада се види да они који су са в. Максимом потписали чувену петицију нису бранили Дарвина и Дарвинизам, већ част и слободу и достојантсво човека, универзитета и науке. То је подсетник на неотуђиву слободу мишљења и насушну аутонмију научних институција. Синод се острастио на неке епископе и свештенике зато што су људи слободе.
Добро каже аутор текста. Када и како ће завршити в. Иринеј својим прогонима? Погледајте само снимак како Синиши Малом певају достојан. А исти ти кажу в. Максиму недостојан … туга и гнев у души, лед и огањ у срцу.
Но Срби су непокоран народ. А даће Бог да се досадашња пракса у Срба промени; Срби су углавном били непокорни памети. Ваљда смо се довољно самомучули и били мучени; требало би да постанемо непокорни глупости, за почетак. А потом да постанемо послушни памети. И за увек непокорни глупости.
Баш је интересантно како је могуће да неко постане декан на ПБФ- у као што је владика Игњатије, који се оглушио и одступио од истинитих и спасоносних догмата Православе вере, који су супротни учењу Православне Цркве.
Ту се Синод, сложио са његовим учењем то им није сметало, али непослушност према истоме заслужује избацивање са мест декана.
Занимљиво зар не!
Заиста је очигледно да је овај наведени потпис Иване Кнежевић фалсификован. Али то није први пут да синодалци фалсификују потписе, а иначе Синод је измишљен да би административно управљао Црквом игноришући Сабор и Св.каноне, при чему је Синод увек веома близак са државном влашћу.
Овде имате одлично објашњење шта је то Синод и како он заиста функционише:
http://borbazaveru.info/content/view/7668/1/
http://borbazaveru.info/content/view/7708/1/
Такође, епископ Игњатије Мидић “скандала лишени”, је познати пример јеретика екуменисте о чијим јеретичким учењима можете прочитати овде:
http://borbazaveru.info/content/view/12185/1/
Слободан Стојичевић је писац књиге “Мрежни рат против Срба”.
Из његовог интервјуа у часопису Печат:
“У књизи, ја сам навео само неколико примера ових манипулација: бившим владиком Артемијем, ваљевско-грачаничарима, деканом и професорима Православног богословског факултета (ПБФ) који су били финансирани од стране Сорошеве фондације „Отворено друштво“, студентима ПБФ који добијају новац од немачких фондација за дружење са омладином ЛДП и ЛСВ, (звучи невероватно али је истинито да добијају по 100 евра месечно).
Али то ни изблиза није све. Тај малигни утицај Американаца се наставља. Амерички мрежни оператери су увелико пустили своје пипке према ПБФ, а највише их интересују управо студенткиње и професори и студенти који себе препознају као „модерни слободоумни богослови“. То су две уже групе за које је процењено да су најподложније утицају и да је могуће њима манипулисати. На пример, ја у књизи наводим чињеницу да већ постоје отворени грантови са Запада а преко грант-оператера из Хрватске за сваку теолошкињу из Србије која је спремна да ради на женским питањима. У Србији већ постоје пројекти „женско богословље“ и на тим пројектима су већ ангажовани православни богослови.
У овом тренутку најопаснији „фронт“ против СПЦ је „либерално православље“ што је већ идеолошки пројекат. Делимично отворено, а већим делом индиректно се „упумпавају“ средства у тај пројекат који по америчким плановима у будућности може довести до још једног раскола у СПЦ. Група владика и професора ПБФ је пре коју годину отворено изашла са петицијом за заштиту Дарвина и отворено изјавила да себе виде пре свега као „научнике“ а не као богослове. Практично је декларисала своју умреженост са „научном заједницом“, а припадност Цркви ставила тек на друго место (могло би се рећи као „научници који су моментално запослени на ПБФ“ а сутра могу радити и другде. Наравно, не мора се ни говорити какву подсмешљиву реакцију је ова самоспознаја и ово „самодекларисање“ „научника-богослова“ изазвала у самој научној заједници, а посебно код, на пример, техничких наука!). Медији координирано нападају једну групу владика а промовишу другу. Из ко зна којих и каквих извора се појављују средства за рад разних псеудоцрквених сајтова и медија који промовишу малигни утицај „христо-слободара“ како би се могла назвати ова богословска тенденција.
Мислим да ми обични мирјани, у нормалним околностима, не бисмо ни у ком случају требали да се мешамо у међусобне односе владика. Али такође мислим да овде није реч о неколико „богослова који имају кризу средњих година“ или су мало понесени титулама већ је реч о малигном мрежном утицају страног фактора на нашу Цркву. И мислим да је у овом конкретном случају дужност сваког од нас да на то скрене пажњу. Тим пре што највероватније да ови људи још увек нису у потпуности уплетени и преобраћени већ је то жеља да се буде медијски експониран и „у тренду“. Наша Црква је већ мајчински реаговала смењивањем неких од тих људи са професорских катедри да би се барем колико-толико смањио утицај тог погубног тренда на студенте ПБФ. Желим да верујем да ће и ово што пишемо о мрежним манипулацијама њима донекле отворити очи.”
Не упуштајући се у догматска питања за која нисам поткован, а ни у мрежноратовску манију, ипак ми је једна ситница упала у очи: аутор, г-н Марковић, између осталог, пишући о вл. Иринеју (Буловићу), каже и ово:“…наређено је, сасвим у полицијском маниру (породично васпитање увек оставља неизбрисив траг), да се беспоговорно „изврши“ одлука која је унапред донесена….“. Суптилна (?) сугестија аутора о породичном васпитању вл. Иринеја Буловића (рођеном 1947 г.) – јер, како да се протумачи оно “… у полицијском маниру (породично васпитање увек оставља неизбрисив траг)…“? Рођен и васпитаван у полицајској породици? Ако је тако, онда је то била полиција Титове ере? Онда би епископова каријера у Цркви била потпуна негација оне изреке “Ивер не пада далеко од кладе“… Али – кад се боље размисли – можда баш и не?
Kako vas nije sramota? Zašto širite i popularizujete polarizaciju medju narodom koji jedva čeka da bude sablažnjen, da pročita i vidi neku intrigu, poput rijalitija? Izvrćete istinu i vadite iz konteksta stvari, kako vam je ćef, zaboravljajući (ili namerno stavljajući na stranu) stvarni problem i glavni uzrok? Sagledajte malo bolje ko je kako i čime doprineo ovakvom epilogu? Da li biste u svojoj kući dozvolili anarhiju, i potpuno nepoštovanje bilo kakvih pravila?! Hijerarhijsko ustrojenje je jedino i uspelo da održi Crkvu već 21 vek. Nije to nikakva samovolja, već je doteralo cara do duvara…Svaka posledica ima svoj uzrok. Žalosno je što niko, ama baš niko ne obrazlaže (ne daj Bože) kritikuje te uzroke (pri tom, svima dobro znane…) Pravoslavlje nije neka hipi komuna, gde je jedino važna tolerancija i sloboda (u svakom smislu)..Idite u protestantizam, tamo sigurno nećete ćete naći ono što ovde kritikujete… I ne, ne pišem ovo ćirilicom što nisam srBskog roda, već iz tehničkih razloga.
@Sramota
Potpisujem i dodajem da je u toku u pravoslavnim zemljama neka dreka i upiranje prstom na “grehe” i slabosti u crkvi. Dovoljno je da se širi razdor a mediji su tu prvi.
Врло забавно. Владике Иринеј (Буловић) и Артемије (Радосављевић) – љути непријатељи – се поводом владике и декана ПБФ Игнатија (Мидића) нађоше на истој страни. А ево како.
Владика Артемије је још пре више од пет година (ја имам II издање из 2014.) објавио књигу “Одбрана од кривоверја” – посвећену јеретизму еп. Игнатија. Књига представља транскрипт предавања еп. Игнатија из догматике, с коментарима еп. Артемија. Просечно упућеном у основе своје вере православцу је потпуно непотребно да ишчитава Артемијеве коментаре да се увери у оправданост наслова поменуте књиге – у толикој мери су ствари које он говори студентима сумануте. Осим тога, поражава убогост, неправилност и сувопарност матерњег језика, којим он своју “науку” преноси будућем свештенству.
Дакле, деканство те особе је брука која већ предуго траје. И када прочита редове о њеној “непоткупљивости и части”, “лишености скандала”, “стручности”, “угроженој егзистенцији” (чуј, егзистенцији? зар се монах при монашењу не заветује на сиромаштво и одриче свега материјалног, с уздањем у Бога? А владика не може бити неко ко није монах!) – човек може само да добије ******.
Не марим ни за једног владику СПЦ, па звали се они Иринеј или Игнатије, или како год. Начином на који су обележили 800-годишњицу српске Цркве најочигледније су показали своју недостојност. Међу њих 50 или 80, колико их је већ, вероватно има и оних достојних свог звања и позвања. Њима тек предстоји да своје владичанско звање неким конкретним дело оправдају.
За чланкописца Марковић Алексу у животу нисам чуо, али на основу тона и садржине горњег чланка могу само закључити да је ***** која се бави “рашчишћавањем ствари” у нечијем интересу, с уверењем да је сва раја баш сисала весла и да појма нема ни о својој вери, ни о непочинствима људи чије интересе брани или напада.
Mislim, kakvi su ovo dokazi o falsifikovanju potpisa? Pravi užas i kriminal! Mogao sam i ja da uzmem neki indeks i u njima potpišem doticnu, a onda uzmem originalni dokument i tvrdim kako je tu plagiran. Tekst je pun subjektivnih izliva i ogorčenosti, tako da vjerujem da se upravo ovaj scenario i dogodio.
@Гремлин исти си Мачор.
Већ сам поглед на објављени фото епископа Игњатија доказује да је он велики јеретик и екумениста јер носи исту браду као доказани јеретик и екумениста Григорије.
Dragi moji, ovo procitajte. Posle necete vise imati sta da komentarisete. “Blic”, narucioci teksta, oni od preko Drine, sto im je mantija mrska, i gospoda iz”Blica” treba da pakuju cebe, polako.
https://eparhijabacka.info/blic-primoran-da-objavi-istinu/16/37/06/11/2019/
Па браћо моја ово је срамотан текст! Иначе “Стање ствари” су ми један од омиљенијих портала и стварно, не само да имате, него имамо овдје дивне људе и интелектуалце, достојне насљеднике Српског културног клуба пред Други рат. Међутим, као што у сваком житу има кукоља, тако и овдје међу Србима има и задртих, а прикривених комуниста, а овај што је написао овај текст је један од тих. Стварно гдје њега “усјекосте”? Прво, пореди Хитлера и паганске римске понтифексе са владиком Иринејем. Друго, ставља људске законе и Статут Факултета изнад катастрофалних застрањења и идеологија, због којих су и смјењени; Треће. нема се шта држава (читај факултет) мјешати кад су црквене ствари у питању, Четврто, колико сам чуо, а не мора значити да је тачно и волио бих да гријешим по том питању, да је владика Игњатије избацио са факултета Догматику нашег светог Аве Јустина, а убацио Зизјуласову (што се и доказало у случају Украјине и осталих, као јеретичка), Пето, владика Иринеј је интелектуалац, пар екселанс, а овај га срозава на ниво дјечије литературе и шесто, изједначава Синод са његовом влашћу?!?! и тако дрско и безобразно приписује Владици самовољно тумачење Светог Писма, гдје се види очигледно (“пишчево”) непознавање дјела светих отаца и начина на који се тумачи Свето Писмо…тако да сад не знаш да ли је овај горе потписани “либерални демократа”, протестант, комуниста или обична ******а…а биће да је од свега тога помало!