Бошко Мијатовић: Православље у кризи – летонски случај

У Летонији је крајем прошлог месеца регистрована нова и независна православна црква – Летонска православна аутономна црква

Црква Рођења Христовог у Риги (Фото: Викимедија)

Криза православља се продубљује: у Летонији је крајем прошлог месеца регистрована нова и независна православна црква – Летонска православна аутономна црква (ЛПАЦ) – која је независна од Москве, односно од постојеће Летонске православне цркве која је самоуправна и везана за Московску патријаршију Руске православнe цркве (ЛПЦ МП). Институционална структура очигледно подсећа на украјински случај.

Новија историја црквеног питања је следећа: по стицању независности 1991. летонска држава је наставила да се придржава правила „једна конфесија, једна црква“, тако да је званично регистрована само ЛПЦ МП. Овој наизглед великодушности летонских власти претходило је завртање руке ЛПЦ МП, која је морала да изјави пуну лојалност летонској држави под претњом одузимања имовине (није Мило Ђукановић измислио овај метод).

Међутим, прошлог месеца уставни суд Летоније прогласио је неуставним правило „једна конфесија, једна црква“, па је министарство правде 24. октобра регистровало и ЛПАЦ, неформално створену још 1994. године и субординисану Цариградској патријаршији. Очигледно је да је створен нови фронт у борби између Москве и Цариграда.

Бошко Мијатовић (Фото: Медија центар)

Број присталица једне и друге цркве је потпуно неједнак: Руси чине 25,2% летонског становништва (2018), чему се може додати још десетак процената (Руси велика већина) који немају држављанство, али деценијама живе за стално у Летонији (и који нису обухваћени пописом становништва). Тако се испоставља да ЛПАЦ представља маргиналну величину у односу на ЛПЦ МП, будући да су Летонци највећим делом протестанти и католици.

Летонска ситуација сада јако подсећа на естонску (о којој сам писао овде): постоје две регистроване православне цркве, руска већинска, важна улога Фанара итд. Осим повремених симболичких тензија, ове цркве живе мирно једна поред друге.

Занимљиво је да се у летонском случају Цариградска патријаршија, бар за сада, уопште није појавила у причи већ се све одвијало у оквиру Летоније. Ипак, није могуће да се ЛПАЦ у регистрацији својевољно прогласи „у јурисдикцији Константинопољске патријаршије“ без њене сагласности или подстицаја. Вероватно је да Фанар не жели да долива уље на ватру са Москвом, па тренутно ћути, иако иза сцене активно учествује у играма.

Врло је вероватно да ће бар за дуже време и у Летонији постојати две православне цркве, као у Украјини и Естонији, а насупрот старом канону о једној православној цркви у једној држави. Изгледа да ново време доноси нове обичаје, што не мора да буде лоше. Тако се избегавају тешки сукоби међу конкурентским црквама, а и повећава број православних верника пошто припадници сваке националности имају прилику да се моле у „својој“ цркви. Тиме се, додуше, православне цркве „национализују“ (претварају у националне), што није у класичном духу православља. Али, такво је време данас.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 4. 11. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s