Петар В. Шеровић: Седамдесет пет година од тешког злочина комунистичког врха над житељима тек ослобођене Србије

Посебно су били на удару образованији и богатији припадници србијанског грађанства, а црвени ураган није поштедео ни знатан број вишег и нижег свештенства СПЦ

Тема политичке репресије и злочина над цивилним становништвом у виду терора и физичке ликвидације „народних непријатеља“ ни дан данас, након пуних седамдесет пет година, готово да уопште не занима ни нашу јавност нити демократске институције ове државе. Масовни ваниституционални обрачун с политичким и класним непријатељима револуције којег су починили представници комунистичког врха власти пред крај Другог светског рата, у Србији тек ослобођеној од Немаца, као да никога не интересује. Нама остаје да поставимо питање зашто је то тако и докле то тако, али исто тако остаје и обавеза да не престајемо да говоримо о тој теми уз констатацију да ће Србија кад-тад морати да се критички суочи са тешким бременом репресије, тоталитарног и недемократског наслеђа из периода револуционарних превирања током 40-их година 20. века.

Овде је реч је о обрачуну којег је, у сврху учвршћивања комунистичке власти и наметања револуционарног поретка у Србији, карактерисала примена тзв. „дивљих чишћења“ која су од септембра 1944. до фебруара 1945. плански и систематски спровођена од стране руководећих структура Комунистичке партије Југославије (КПЈ) преко посебних јединица Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ), оличених у тзв. ОЗНИ („Одељењу за заштиту народа“).

Ради постизања свог основног стратешког циља – увођења власти комунистичко-бољшевичког типа на територији Краљевине Југославије – руководство КПЈ је у тек ослобођеним деловима Србије одмах почело да спроводи револуционарни терор. Мере систематске физичке ликвидације привидних, стварних и потенцијалних идеолошко-политичких противника примењене су и по уласку партизана у Београд 20. октобра 1944. Комесарске тројке су одмах кренуле у акцију и, често са унапред сачињеним списковима својих жртава, започеле лов на грађане Београда. Преки судови су радили готово без престанка и, по кратком поступку, а не ретко и без икаквог суђења, слали ухапшенике на губилишта. На монтираним тајним процесима изрицане су углавном смртне казне о којима ће штампа дозирано обавештавати јавност искључиво званичним саопштењима. Тако су 27. новембра 1944. године, на првој и другој страни листа „Политика“, под насловом „Саопштење Војног суда Првог корпуса НОВЈ о суђењу ратним злочинцима у Београду“, објављена имена 105 стрељаних особа разних профила и занимања са кратким квалификацијама њихових наводних злочина и сасвим уопштеним образложењима.

Тек ослобођене Теразије, Београд, 1944.

На основу сачуваних спискова стрељаних процењује се да су представници нове комунистичке власти током спровођења „дивљих чишћења“ у Србији погубили и у необележеним масовним гробницама покопали посмртне остатке више десетина хиљада својих политичких, идеолошких и класних противника, извршивши истовремено конфискацију њихове целокупне имовине. На мети ове злочиначке активности главешина КПЈ и припадника тајне полиције, оличених у злогласној ОЗНИ, били су сви они за које се посумњало да су на било који начин сарађивали са Немцима, љотићевцима, недићевцима, или четницима Драже Михаиловића. Посебно су били на удару образованији и богатији припадници србијанског грађанства, а црвени ураган није поштедео ни знатан број вишег и нижег свештенства Српске православне Цркве.

Ово обезглављење Србије дошло је као кулминација једне плански и систематски спровођене злочиначке активности врха КПЈ, која се од самог избијања грађанског рата константно пројављивала у виду тзв. „друге фазе револуције“ или „левих скретања“ (како је то идеологизована послератна историографија деценијама бенигно приказивала). Радило се, у ствари, о систематским и масовним физичким ликвидацијама политичких неистомишљеника на готово свим матичним подручјима српског народног корпуса. Показало се да је, у комбинацији са апокалиптичким учинком усташког геноцида на територији НДХ, злочин главешина КПЈ над српским народом довео до драматичног суноврата у контексту његове даље егзистенцијално-историјске перспективе.



Категорије:Противу заборава

Ознаке:, , ,

9 replies

  1. Неки млади комунисти, партизани, револуционари, шта год да су, су оскрнавили спомен обележје у Лисичјем потоку. Они напросто мрзе све српско, мрзе што су и сами Срби. Занима ме, чиме их мајке подоје да израсту у такво нешто?

    Свиђа ми се

  2. „Године 1829., амерички Илуминати спонзорисали су серију предавања, у Њујорку, енглеског илумината Френсис „Фани“ Рајт (Frances „Fani“ Wright ). Она је заступала читав Вајсхауптов програм своје помоћи реду илумината, укључујући комунизам који је учињен прихватљивијим помоћу етикете „једнаке прилике и једнака права“, атеизам, еманципацију жена и слободну љубав. Присутни су били информисани да илуминати намјеравају објединити нихилистичке и атеистичке групе са свим осталим субверзивним организацијама која ће бити позната као комунизам. Ову нову деструктивну силу илуминати су канили искористити за подстицање будућих ратова и револуција“ (Тајна Ватикана, William J. Sutton; str.81).
    Kaо што видите, комунистички покрет, као оруђе за подстицање будућих ратова и револуција од стране илумината, био је у ствари формиран у САД!

    Конкретно и везано за тему, а што показује бруталност комунистичке банде у Србији – посебно у Србији, је извјештај друга Марка, Александра Ранковића, абаџије, и високог комунистичког функционера, који у извјештају у Београдској скупштини подноси извјештај, рекао: „Кроз наше затворе је, између 1945. и 1951. године, прошло 3,777.776 затвореника; док смо ликвидирали 586.000 народних непријатеља“ ( „Политика“, 01.02.1951.г., стр.1)!

    У смирај свог живота Иво Андрић записаће да само неуки и неразумни људи могу да сматрају – да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек некад мислио, осећао и радио, нераскидиво уткано у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо.
    Уносећи светлост научне истине у догађаје прошлости значи служити садашњости.
    Међутим – „Понекад људи не желе да чују истину јер не желе да њихове илузије буду уништене“ (Fridrich Nietzsche)!

    Свиђа ми се

  3. За @Истина боли – На страну први пасус о илуминатима и сличним заверама, али други пасус се односи на нешто конкретно – а то је (наводим): “Конкретно и везано за тему, а што показује бруталност комунистичке банде у Србији – посебно у Србији, је извјештај друга Марка, Александра Ранковића, абаџије, и високог комунистичког функционера, који у извјештају у Београдској скупштини подноси извјештај, рекао: „Кроз наше затворе је, између 1945. и 1951. године, прошло 3,777.776 затвореника; док смо ликвидирали 586.000 народних непријатеља“ ( „Политика“, 01.02.1951.г., стр.1)!“ . Већ саме речи и цифре звуче чудно. Да ли је логично да се Ранковић јавно (у “Београдској скупштини“ – а шта је то?) хвалисао тим резултатима, и да је то “Политика“ тада пренела? Него, пријатељу – пут под ноге, па у Народну Библиотеку – па скенирајте ту страницу и објавите тај скен – и онда ћу, ма колико невероватно било, морати да поверујем. Мада, нешто сумњам да ћемо то видети….

    Свиђа ми се

  4. Врло добар текст, али са завршетком наслова се никако не могу сложити: “Седамдесет пет година од тешког злочина комунистичког врха над житељима тек ослобођене Србије“. Над житељима тек ОСЛОБОЂЕНЕ Србије?? Побогу, о каквом се то “ослобођењу“ може говорити када се радило о више но очигледној смени окупација? Немачку окупацију је сменила комунистичка окупација, с тим што се Немци уопште нису трудили да окупирано становништво силују да их воле, пљескају им, играју кола за њих, носе им штафете љубави и слично… Комунистима је успело да скоро потпуно преобликују психу својих поданика који још увек пате од неке врсте „Стокхолмског синдрома“. Немци нису били тако способни…Наравно, немачка окупација је трајала непуне 4 године, док комунистичка у суштини у разним облицима (и преко садашњих властодржаца – њихових синова и унука) траје од краја 1944. године и нема изгледа да дође до ослобођења.

    Свиђа ми се

  5. Предугачки наслови су најчешће рогобатни… у другој реченици самог текста стоји „којег су починили представници комунистичког врха власти пред крај Другог светског рата, у Србији тек ослобођеној од Немаца“…

    Свиђа ми се

  6. @ Мада…

    Садажњи противници ревизије историје „народноослободилачког“ рата не се могу чудом да начуде, па се увређено питају: Како је могуће да се званична комунистичка слика историје уопште доводи у сумњу, јер то је скрнављење НОР-а, блаћење Његовог лика и дела, итд. Колико су само филмова снимили у којима су швабе извукле „дебљи крај“.

    У крајњем случају бране се са – докажи!?

    Врло духовито си ме п(р)озвао да одем у Народну библиотеку па да скенирам изјаву друга Марка, и да то доставим на увид свеколиком пучанству! Ја ти предлажем, то исто али да ти одеш у Народну библиотеку па да пронађеш Политику, од 01.02.1951.године,и да се увериш да поменута изјава друга абаџије (не)постоји! Ја, чак, верујем да ћеш ти то урадити! Па када већ посетиш Народну библиотеку или Државни архив Србије де пронађи и „ухабери“, мени овако неуком, доказ – колико су, где су и када партизани ослободили усташких логора, у којима су убијани углавном Срби, Цигани и Јевреји. Де ми, живота ти, објасни какав се то ослободилачки покрет развио на територији НДХ. Било би ми врло занимљиво и да сазнам – како је један бравар посетио, и то више пута, Стаљина у Москви, Черчила у Лондону и папу Пиа у Риму?!!
    Моја маленкост је сасвим случајно дошла до фотографије бравара са папом, без одласка у Ватикан, па ти је са особитим задовољством прилажем, уз напомену да обратиш пажњу на оног типа, у лијевом горњем углу, кукастог носоњу!

    https://www.dragas.biz/papa-i-tito/

    Свиђа ми се

  7. @Истина боли 2: Да буде јасно – ја сам “наследни“ реакцинар и на сам помен НОБ-а и комуниста добијам напад гађења, па сам зато средину у којој живите, и у којој сам и ја био присиљен да протраћим године младости, на моју велику срећу и задовољство напустио пре педесетак година. Дакле – ја не браним ни НОБ, ни комунисте, који су ми – да поновим: одвратни, али заступам логику и потребу пружања доказа за тврдње које садрже цифре и (наводни) извор Зато понављам:
    “…Већ саме речи и цифре звуче чудно. Да ли је логично да се Ранковић јавно (у “Београдској скупштини“ – а шта је то?) хвалисао тим резултатима, и да је то “Политика“ тада пренела? Него, пријатељу – пут под ноге, па у Народну Библиотеку – па скенирајте ту страницу и објавите тај скен – и онда ћу, ма колико невероватно било, морати да поверујем. Мада, нешто сумњам да ћемо то видети….“.
    Зар је то тако тешко? На ово се не може адекватно одговорити бујицом беса и витлањем другим подацима који уопште нису релевантни за моје питање.

    Свиђа ми се

  8. Коментатор @Истина боли, навео је пресну лаж да је “Александар Ранковић рекао : „Кроз наше затворе је, између 1945. и 1951. године, прошло 3,777.776 затвореника; док смо ликвидирали 586.000 народних непријатеља“ ( „Политика“, 01.02.1951.г., стр.1)”

    Лаж боли још више. Ова лаж потиче из усташке емиграције и помиње се и данас у проусташкој штампи као на пр у листу “Хрватска данас” :

    “Danima nakon završetka Drugog svjetskog rata u Hrvatskoj je došlo do masovne nacionalizacije privatne imovine, poljoprivrednih zemljišta i cijele industrije.
    Konfiscirana je imovina svih onih koje su komunisti na bilo koji način, s dokazima ili bez njih, povezivali s NDH. Njih su doslovno preko noći izbacivali iz stanova i kuća. Uz njemačku nacionalnu manjinu (u Hrvatskoj i Vojvodini), Hrvati su u Jugoslaviji bili najmasovnije proganjani.
    Partizanska vojska u Hrvatskoj je od rujna 1944. do svibnja 1945. upravljala s devetnaest koncentracijskih logora u kojima je komunistički režim zatvorio desetke tisuća hrvatskih civila i manji broj vojnih ratnih zarobljenika.
    O kakvim se razmjerima radi najbolje pokazuje izjava ministra unutarnjih poslova i šefa vojne i tajne policije Aleksandra Rankovića koji je 1. veljače 1951., u beogradskoj skupštini kazao sljedeće: „Kroz naše zatvore između 1945. i 1951., prošlo je 3,777,776 zatvorenika, dok smo likvidirali 586,000 narodnih neprijatelja.”
    Među tim narodnim neprijateljima bili su brojni pjesnici i pisci, novinari, svećenici i časne sestre, intelektualci, inženjeri, znanstvenici, liječnici, slikari, skladatelji, sudci, dirigenti… Mnogi od njih, a riječ je o tisućama i tisućama ljudi, doslovno su nestajali preko noći, a danas se zna da su najbrutalnije smaknuti.”

    Свиђа ми се

  9. @Деда Ђоле: Ви наводите из листа “Хрватска данас“ (датум….? година…?):
    “…O kakvim se razmjerima radi najbolje pokazuje izjava ministra unutarnjih poslova i šefa vojne i tajne policije Aleksandra Rankovića koji je 1. veljače 1951., u beogradskoj skupštini kazao sljedeće: „Kroz naše zatvore između 1945. i 1951., prošlo je 3,777,776 zatvorenika, dok smo likvidirali 586,000 narodnih neprijatelja….”.
    Молим: дајте скен тог текста, баш као што сам тражио и од оног @Истина боли, који је навео и тачан(?) датум чланка из “Политике“ (?). Он, наравно, одбија да то учини – јер нема шта ни да наведе; несмотрено је, наводећи глупости улетео у клопку. Зар би један црвени бандит Ранковић нешто такво отворено се хвалишући јавно изнео, а његова “ПолиЦика“ то објавила – и то још 1951 године?
    Оно што Ви наводите чини ми се веродостојније – поготово због оног “ u beogradskoj skupštini“. Тај исти термин наводи и @Истина боли, не схватајући шта ради. Мада сам нешто склонији да верујем Вашем наводу – ипак , дајте скен – јер то би оном @Истина боли избило адуте из руке. Мада… сумњам да ће се он још уопште јавити.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s