Да, треба да одемо, али треба да одемо на тај начин који нам омогућава контролу тепма одласка, као и да заштитимо одлазак оних који желе да оду са нама

Амерички војник у потрази за Талибанима у месту Метарлам, 2005. година (Фото: Викимедија)

(Sic Semper Tyrannis, 10. 9. 2019)

Отприлике годину дана након што је отпочела инвервенција САД у Авганистану 2001. године, приметио сам да постоји опасност да америчке власти и јавно мњење постану наклоњени идеји „грађења нације“ (nation building) у овој земљи. Из сопственог дугог искуства и проучавања исламске цивилизације и њене историје, чинило ми се јасним да је један такав напор осуђен на пропаст, ма коју цену неко био спреман да плати; током дугог времена биће проћердани време, новац и проливена крв на свим странама.

Основни проблем са Авганистаном је да тамо „нема нечега што би био Авганистан“. Авганистан је у суштини пре географски израз него што је држава, ако реч држава разумемо у контексту пост-Вестфалског система независних држава.

Широм исламског света, од Мауританије до Бангладеша и даље до Океаније, постоји наглашена тенденција атомизације у разумевању групног идентитета. Арапи се не идентификују са Берберима. Племена и кланови у оквиру ових група доживљавају све друге као ривале и често непријатеље, осим уколико су им потребни као привремени савезници.

За исламску религију, која држи јединство за идеал, често се мисли да је уједињујући фактор насупрот атомизујућим настојањима која постоје у овим културама, али заправо постоји веома много струја у исламу, и свака од њих верује да је само она подобна Богу. Ова појава често поништава било каква уједињавајућа својства која ислам као религија може имати.

Талибани марширају прослављајући примирје у провинцији Нангахар, 18. јун 2018. (Фото: Ројтерс)

Авганистан, створен као тампон зона између Руске империје и британске Индије, представља екстреман случај атомизације међу становништвом државе која је призната у светском политичком систему, укључујући и чланство у Уjeдињеним нацијама. Но, упркос државном статусу који може навести на погрешно веровање да постоји нешто попут „Авганистанаца“, становништво Авганистана у ствари чини скупина разлитичих нација: Паштуни, Хазари, Таџици, Узбеци, Туркмени, Арапи, итд. Ови различити народи сви говоре међусобно неразумљиве језике, који сами опет често имају екстремно различите дијалекте, што такође доводи до међусобног неразумевања. Неке од ових нација су сунити, а друге су пак шиити. Ово је додатни фактор разједињености становништва.

Држава Авганистан има мало важнијих објеката физичке инфраструктуре. Оно што постоји је углавном изграђено током 1950-их и 1960-их као део хладноратовског надметања између СССР-а и САД. Постоји веома мало управљачке инфраструктуре или инфраструктуре правосудних органа. Комерцијална компанија која инвестира сопствени или позајмљени новац у Авганистан, преузима значајан ризик да неће моћи да поврати своје инвестиције због локалних „гусара“. Влада је генерално грабљива према средствима страних инвестиција. Својевремено сам покушао да пронађем „сигурну луку“ за инвестирање у Авганистану за нека средства моје компаније, и то ми није пошло за руком. Виши службеници владе Авганистана би на сва питања о правној инфрастрактури/сигурности типично одговарали пожуривањем – „донеси свој пројекат, све ће бити у реду“…

Припадници 10. планинске дивизије укрцавају се у хеликоптер у Авганистану, 2005. година (Фото: Викимедија)

Интервенција САД у овој држави је била неизбежна након Једанаестог септембра. Оно што није било ни потребно ни паметно су биле у више наврата доношене америчке одлуке о COIN (cointer insurgency – противпобуњеничке, прим. прев.) кампањи градње нације. Како је ова тенденција постајала све очигледнија, заступао сам став да је потребно тежити много скромнијем циљу према коме би САД задржале у држави трупе јачине око 20 хиљада људи, а које би имале циљ да одрже енклаве под контролом владе око Кабула и Баграма. Ово би омогућило гоњење међународних терористичких група које буду лоциране, у виду препада из контролисаних енклава које би послужиле као базе. Основ за предлагање ове стратегије је био мој закључак да САД никада не би могле да „пацификују“ целу територију Авганистана и да би покушавајући да то учине „сломиле зубе“.

Заступао сам ово уверење пред различитим форумима и појединцима у оквиру Обамине администрације, чак и и у време када је Обама бескрајно премишљао о молбама противгерилских генерала (CIONista generals), Петреуса, Матиса, Маккристала (McChrystal) и других да се широм земље предузме свеобухватна противпобуњеничка кампања изградње нације. Најинтересантнији међу овим сусретима је био један на IQ2 дебати (IQ2 –  IntelligenceSquare debates, Intelligence square jе медијска кућа која организује дебате уживо, прим. прев.) у Њујорку, одржаној 2009. године, где сам  (заједно са другим члановима тима) бранио став да „САД никада не могу победити у Авганистану“. Моја страна је изгубила на поене, али ми је лидер другог тима недавно саопштио да зна да смо били потпуно у праву. Обама је попустио генералима и дао им рат за сузбијање побуне, што су они и желело.  Претпостављам да је „Берију“ јако ласкало што је успео да га „убеди“.

Сада је јасно да је стратегија сузбијања побунe у потпуности и неславно подбацила. Авганистан није ни мрву више уједињен нити модернизован него што је раније био. САД су тамо потрошиле гомиле новца и многи храбри људи су нестали или су сломљени јурећи за идејом о Авганистану као Швајцарској централне Азије.

Трамп је дозволио Залмаjу Калилзаду (Zalmay Khalilzad) да покуша да преговорима постигне мир са Талибанима, ранијим салафи такфирима, паштунским господарима Авганистана, очигледно верујући да они могу бити разговорима привољени да олабаве своје позиције „баш као што његови пословни такмаци могу бити разговорима привољени да седну за преговарачки сто“ где би његов „преговарачки гениј“ довео до договора.

Амерички војник Џејсон Куртис у патроли у Паруну, у Авганистану, јун 2007. (Фото: Викимедија)

Нажалост, ова вера у његов преговарачки таленат није награђена у Палестини, Сирији, Турској, Јемену, Ирану, Кини (бар не за сада), Северној Кореји и Авганистану. Према мом мишљењу, потешкоће које Трамп има у проналажењу решења леже у његовој чврстoj везаности за сопствени њујоршки модел пословања. Према том моделу све је на продају под условом да је договор вешто структуриран у корист јаче стране, док све време тврдите да је странка против које преговарате ваш пријатељ.

Нажалост по Доналда, сви ти „глупи“ странци не разумеју да је „све на продају“. Међу њима су и талибани, војска и религијско-политички покрет, познати по мањку вере у могућности профитирања од продаје Доналду Трампу за „тањир рибе“ или тридесет сребрњака, коју год од ових метафора да преферирате. Они хоће да победе и желе да буду препознати као они који су отерали „крсташе“ из Авганистана и при томе понизили САД као водећу неверничку државу. У том циљу они лажу, врдају и очекују дан када ће уништити слабашне снаге „модернизма“, након што Американци оду. Залмаj Кализад је авганистански паштунски сунит, по рођењу и по одгоју. Зар он не зна да се њима (талибанима, прим. прев.) не може веровати у вези са САД? Не кривим талибане за то што су. Кривим све америчке и НАТО идиоте што су веровали да могу натерати талибане да или оду или постану задовољни ситуацијом. Они никада нису намеравали да било шта од тога учине. То је требало да знамо. Неки од нас јесу знали, али Американци су навучени на историјске глупости о лонцу за топљење (melting pot) на правој страни историје, толико често присутним у Северној Aмерици (levelled America).

Талибански борци предају оружје као део пројекта реинтеграције (Фото: Викимедија)

Сада када је копрена пред Трамповим очима нестала и када су преговори „у доброј вери“ са талибанима „мртви“, шта би Сједињене Државе требало да учине? Прво што би требало учинити јесте отпустити Kалилзада.

Синоћ је пуковник Далгас Макгрегор (Douglas Macgregor) рекао Такеру Карлсону да би САД требало просто да оду и да нису ни требале да интервенишу. Другим речима, требало би да одемо одатле у потпуности и заувек. Ово је примамљива замисао. Дуго сам се борио са привлачношћу ове идеје али и са њоме постоје извесни проблеми.

1. Не треба да дамо џихадистичким покретима доказ о нашој слабости и победивости. Сматрам да ако нагло одемо, авганистанска влада и оружане јединице ће убрзо пропасти. Држава ће се додатно дезинтегрисати и претворити у склониште џихадистичких фракција и регионалних племенских моћника, међу којима ће Талибани бити најјачи.
2. Охрабривали смо авганистанске мушкарце, жене и девојке који су модернистички настројени да изађу из сенке. Да ли да их оставимо њиховој судбини под влашћу џихадиста?
3. Шта је са преводиоцима, радницима у базама и другим људима који су своје судбине повезали са нама. Талибани и други џихадисти ће их просто убити као отпаднике. Напустили смо исувише таквих људи у Ираку. Да ли ћемо то поново учинити?

Све у свему рекао бих да је МекГрегор у праву да морамо отићи. Време за ограничено присуство је прошлост. Силе на терену су прејаке да би се мале снаге одржале чак и уз масовне подршку авијације далеког домета. Сетите се сер Луја Кавањарија (Sir Louis Cavangnari).

Преговори између талибанских вођа и чланова авганистанске владе (Фото: АФП)

Да, треба да одемо, али треба да одемо на тај начин који нам омогућава контролу темпа одласка, као и да заштитимо одлазак оних који желе да оду са нама.

Пуковник Патрик В. Ланг (W. Patrick Lang) је пензионисани виши официр Војне обавештајне службе САД и Специјалних јединица армије САД (зелене беретке). Служио је у Министарству одбране као официр, а након тога и као члан више службе тог Министарства (Defense Senior Executive Service). Високо је одликовани ветеран неколико америчких прекоморских ратова, укључујући и рат у Вијетнаму. Трениран је и обучeн као специјалиста за Блиски исток од стране Армије САД и служио је у том региону много година. Био је први професор арапског језика на Војној академији САД на Вест поинту. У својству консултанта аналитичара наступао је у многим телевизијским и радио емисијама

Са енглеског посрбио: Јован Пјешчић

Categories: Посрбљено

Tags: Јован Пјешчић, Авганистан, Патрик Ланг, Рат у Авганистану, САД, Талибани, герила