Брегзит је обезбедио врло задоцнело превредњавање британске стварности. Он је изнео на светло дана заблудела политичка уверења Брегзитоваца о месту Британије у свету

(Guardian, 9. 10. 2019)

Дубоко непознавање динамике глобалног капитализма довело је до веома задоцнелог превредњавања британске стварности.

Ко подржава Брегзит? Пољопривреда је против њега; индустрија је против; услужне делатности су против. Нико од њих, излишно је и спомињати, не подржава Брегзит без договора (no-deal Brexit). Ипак, Конзервативна странка која је деценијама из економских разлога била склона Европској унији, не само да је постала евроскептична – она је кренула путем који свака уважена капиталистичка држава и велика већина капиталистичких предузећа сматра дубоко будаластим.

Да је било који премијер у прошлости показао тако дубоко незнање о динамици глобалног капитализма, густ шпалир британског капитала би иступио да би га принудио да промени усмерење. Ипак данас, док Си-Би-Ај (CBI) и Фајненшел тајмс позивају на најмекши могући Брегзит, странка торијеваца[1] више не слуша.

Борис Џонсон и Џереми Хант (Фото: АП)

Зашто не слушају? Један одговор је да торијевци сада представљају интересе малог дела капиталиста који заправо финансирају странку. Присуство екстремне верзије овог аргумента одржавали су у јавности премијерова сестра, Рејчел, и бивши канцелар благајне (министар финансија) Филип Хамонд – обоје су тврдили да се тврди Брегзит подстиче због корумпираног односа између премијера и његових донатора из хеџ фондова, који спекулишу кладећи се на пад фунте и целе економије[2]. Мала је вероватноћа да је ово истинито, али би можда могло да укаже на узнемирујућу истину.

Чињеница је да су капиталисти који подржавају Брегзит углавном врло слабо повезани са британском економијом. То је, наравно, истинито за хеџ фондове – али је такође тачно и за произвођаче попут сера Џејмса Дајсона (James Dyson) који више не производе у Уједињеном Краљевству. Власници неколико брегзитовских новина су странци, или плаћају порез у иностранству[3] – као што је то између осталих и пробрегзитовски милијардер сер Џејмс Ретклиф из компаније Инеос.

Aли права прича је заправо нешто много далекосежније. Оно што је занимљиво нису толико везе између капитала и торијевске странке већ њихова све већа раздвојеност. Данас већина капитала у Британији није британска и није повезана са Конзервативном странком – док су током великог дела 20. века ствари изгледале поприлично другачије. Једном су, велики капиталисти са националним, империјалним и глобалним интересима седели у Доњем дому (Дом комуна) и Дому лордова британског Парламента као либерали или као конзервативци. Између ратова, конзервативци су се профилисали као странка капитала, предвођена великим британским произвођачима Стенлијем Болдвином и Невилом Чемберлендом. Доњи дом и Дом лордова су ускоро били пунији него икада торијевским бизнисменима, од власника Мекано играчака до власника Лајонс Корнер Хаусисa (Lyons Corner Houses).

Трговци на лондонској Берзи 1937. (Фото: Vintage Everyday)

После Другог светског рата, такви предводници индустрије су избегавали Дом комуна, али је Конзервативна странка неупитно била странка капитала и власништва, она странка која стоји насупрот странци организованог рада. Поврх тога, торијевци су представљали све више национални капитализам, заштићен контролама увоза, и чврсто су били повезани са интервенционистичком и технократском државом која је хтела да повећа извоз добара осмишљених и произведених у Британији. Компаније попут Империјалне хемијске индустрије (Imperial Chemical Industries, скраћено ICI) видела је себе, и уистину то и јесте била биле, национални првац (national champion). Британска индустрија, јавна и приватна, била је национални подухват.

Залазак сунца над реком Клајд у Глазгову, 1984. година. Докови Глазгова били су једно од кључних места британске бродоградње (Фото: Spectator)

Од 70-их година 20. века ствари су се радикално промениле. Данас, не постоји нешто што је британски национални капитализам. Лондон је место где светски капитализам послује – није више место где британски капитализам обавља светске послове. Широм Уједињеног Краљевства налазе се предузећа у страном власништву, многа од њих су национализоване индустрије, које граде нуклеарне реакторе и воде железнички саобраћај преко мора. Када је реч о аутомобилској индустрији, то није толико британска индустрија колико страно предузеће у Уједињеним Краљевству. Исто важи и за многе од најважнијих производних сектора – од цивилне авијације до електроиндустрије – као и за инфраструктуру. Шта год да је интерес страног капитала, он се не артикулише кроз националну политичку странку. Многи од ових бизниса у страном власништву, што не треба да изненађује, су непријатељски расположени према Брегзиту.

Брегзит је политички пројекат тврде деснице у оквиру Конзервативне странке, а не њених капиталистичких подржавалаца. У ствари, ове снаге су могле да преузму контролу над странком делимично зато што она није стабилизована моћном органском везом са капиталом, било национално или локално.

Брегзит такође говори о слабостима државе, која је сама била повезана са владајућом странком – и посебно са конзервативцима. Британска држава је раније имала капацитет да промени Уједињено Краљевство и његове односе са остатком света, радикално и брзо, како се десило у Другом светском рату, као и заправо приликом приступања заједничком тржишту.

Данас процес од референдума до његове имплементације ће трајати, ако се имплементација и буде десила, скоро као читав Други светски рат. Модерна британска држава је себе дистанцирала од продуктивне економије и једва да је способна да оформи експертско гледиште о сложеностима модерног капитализма. То је постало болно јасно у извештајима о утицајима Брегзита на различите секторе  које је Влада била принуђена да објави – то су били „ископирај и налепи“ радови са интернета.

Операција стрнадица жутовољка (Operation Yellowhammer), шифровани назив који је Министарство финансија дало за планове у случају Брегзита без договора (Фото: Скај Њуз)

Држава више није кадра да предузме радикално планирање и интервенције како би учинила да Брегзит ради. То би захтевало не само експертску државу, већ и ону државу која је чврсто повезана са бизнисима. Припреме би до сада биле врло видљиве како на техничком тако и на политичком нивоу. Али немамо ништа од тога. Уместо тога имамо тврдње како се ништа нарочито неће десити уколико се не усвоји договор, да ће се појавити мини–договори. Истинска нада за Брегзитовце је свакако да ће ЕУ преумити и да ће наставити да тргује са Великом Британијом као да се ништа није променило. Брегзит је обећање без плана. Али у стварном свету Брегзит значи Брегзит, а без договора значи без договора.

Брегзит је нужна криза, и обезбедио је врло задоцнело превредњавање британске стварности. Он је оголио природу економије, нове односе између капитализма и политике и слабости државе. Он је изнео на светло дана, запањујуће јасно, заблудела политичка уверења Брегзитоваца о месту Велике Британије у свету. Из новог самосагледавања, можда ће се изродити нова политика националног унапређивања; без њега остали бисмо заробљени у делузивним, препородитељским политикама банана монархије.

Дејвид Едгертон је британски историчар, Ханс Раусинг професор историје науке и технологије и професор модерне британске историје на Краљевском колеџу у Лондону. Сматра се за једног од водећих стручњака за историју двадесетовековне Британије

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

[1] Прим. М.М.: Торијевци су термин који се дуго користи за означавање конзервативне странке у британском политичком животу.

[2] Прим. М.М.:У изворнику се користи израз short selling, дословно кратка продаја. Реч је о шпекулативној операцији у којој инвеститор позајмљује деонице или друге вредности, продаје их како би их купио када врeдност падне и онда их вратио зарађујући на паду вредности.

[3] Прим. М.М.: У изворнику: порески резиденти на страни.

Categories: Посрбљено

Tags: Велика Британија, Дејвид Едгертон, Милош Милојевић, брегзит, капитализам