Драгољуб Петровић: „Службена” и „јавна” употреба језика

Првим законом после успостављања НДХ усташки законодавац  је забранио ћирилицу у јавној и у приватној употреби и то им образлагао у Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима

Извор: Политика

„Политика” је опет задужила српски језик, овога пута тиме што је прекинула тринаестогодишњи мук о уставној одредби, и закону којим се уређује да су „у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”. Показује се, наиме, да ту одредбу у Србији нико не поштује, па ни Скупштина која је тај Устав донела. Кад тако говорим, имам на уму баналну чињеницу да су некад правници знали рећи да је Устав „највиши закон” и док се нешто не пропише „другим законом”, мора се поштовати онај „највиши”, али то, изгледа, не важи кад је реч о српском језику, па се свако у земљи према њему може понашати по мери сопствене памети, па ће неки министарски чиновник „пресудити”, рецимо, „да је црногорски језик службени језик у Црној Гори, коју Република Србија признаје и са којом остварује међународне односе и сарадњу” и при томе ће глатко превидети чињеницу да се законском регулативом о којој говоримо не „уређује” језик у Црној Гори него у Србији.

За разговор о тој теми „Политика” је (13. октобра) окупила компетентне саговорнике и за њихове ставове штедро отворила своје странице, а ја ћу се овде осврнути само на један аспекат тих разговора и на крају додати и једну недоумицу.

Доношење закона о језику, према неким интерпретацијама, „запело је” око тумачења појмова „службена” и „јавна употреба језика”. Та је бесмислица лансирана да би се могло чинити управо оно што се са српским језиком чини током много последњих деценија: неко је српски језик прогласио српскохрватским, а кад су се Хрвати тога термина брзо одрекли (и вратили се „хрватском”), Срби су наставили да га „експлоатишу” (да сународницима у Хрватској не би „отежавали живот”) и после се показало да су они заборавили и свој језик и своје писмо и дозволили онима који су их дотле терорисали да то и даље чине као да се ништа у међувремену није догодило.

А основни је проблем у томе што су службена и јавна употреба бесмислени синоними: језиком се нешто објављује, обзнањује, саопштава, чини се јавним оно што јавност треба да зна и то се увек чини у облику који је примерен знању, писмености и свим другим особеностима личности која информацију формулише. И та је информација адресована на сваког појединца до кога допре и реакција ће на њу бити различита: онај на кога се она односи реаговаће на одређени начин, а онај други проћи ће поред ње као и поред свега што га се не тиче, при чему информација може бити објављена на осмој страници новина или у 13. минуту ТВ Дневника, а може и на раскрсници код Мијине кафане.

И све би то била јавна употреба језика, а поред ње може да постоји још једино приватна употреба језика и за њу се не могу успостављати правила јер нико не може учити бабу како ће тепати унучету или ружити деду због тога што је у кућу ушао у прљавим чизмама. Биће да у свему томе ипак нема неке посебне мудрости и то у неким демократијама није требало посебно разјашњавати: првим законом после успостављања НДХ усташки законодавац је забранио ћирилицу у јавној и у приватној употреби и то им образлагао у Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима или у Кечиној јами на Радовчу (и/ли Мачковој јами на Штитову). Или: кад је у Арбанији дошао на власт Ахмет Зогу, тамо су Србима били забрањени и језик, и писмо, и имена, и презимена, и вера и слава, и све оно што их је карактерисало као народ. И све то и јавно и приватно. И тиме се разјашњава све оно што нашим „тумачима закона” није јасно и на чему истрајавају у настојању да над српским језиком задрже туторску позицију и да му одређују и мере и обележја.

Аутор је професор (у пензији)

(Политика, 31. 10. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

6 replies

  1. 2 априла 2018, у Београду је представљена књига лингвисте Ранка Бугарског под насловом „Говорите ли заједнички ?” објављена код издавача ХХ век (208 стр. 600 дин)
    Овим догађајем обележена је прва годишњица “Декларације о заједничком језику” донете после сусрета лингвиста у Подгорици, Сплиту, Београду и Сарајеву под под насловом „Језици и национализми”.
    Годишњицу “Декларације” обележило је и њено потписивање од стране Ноама Чомског, америчког лингвисте и филозофа који спада међу најистакнутије друштвено ангажоване ауторе данашњице. Декларацију о заједничком језику до сада је потписало више од 10 000 људи из читавог региона.

    Често путујем кроз земље бивше Југославије и где год осванем, од Зајечара до Пуле, од Подгорице до Суботице, свуда исти језик. Наш заједнички језик – који засада има четири имена. Све што је у Југославији било заједничко – институције, култура, природна богатства, војска, привреда, море, реке и планине, није више заједничко. Осим Неба и Сунца, заједнички нам је још само језик.
    НАШ ЈЕЗИК.

    Свиђа ми се

  2. @Deda Đole – Nemojte se stideti, ima taj jezik ime…

    Свиђа ми се

  3. @Деда Ђоле: `….Осим Неба и Сунца, заједнички нам је још само језик`. Како поетично, скоро да се расплачем… Што се језика тиче, морам да признам да највише волим телећи језик у сосу од рена! А – овај текст се у ствари не тиче језика него ПИСМА! И, ту наилазимо на тешко оболелог од смртоносне хроничне nostalgiae iugoslavicae…. Деда Ђолета, који hini (да, и то је један од израза тог “заједничког југојезика“ – а Деда ће га разумети) да не схвата о чему се ради, а ради се о српској ћирилици која је на ивици опстанка у јавној комуникацији; њој лека нема без државне интервенције која би је морала законски наметнути. То је у овом режиму незамисливо. Према томе, прогноза је јасна: без законске интервенције, све ово је обично замлаћивање времена.

    Свиђа ми се

  4. Редовно контактирам институције које се оглашавају о Устав и Закон о службеној употреби језика и писма. По правилу, не добијам никакав одговор, јер у Србији закон не значи ништа, а од испраних назови-Срба, прежваканих у чељустима титоистизма, тешко је очекивати да осећају било какву моралну одговорност кад је реч о неговању традиције народа коме формално припадају.

    Свиђа ми се

  5. @Деда Ђоле
    Британци, Американци, Канађани и Аустралци имају заједнички језик. Том језику је име – енглески.
    И Срби, Хрвати (прави и кроатизовани), муслимани српског порекла и други имају заједнички језик. Проблем је у томе што би неки да га зову другачије, иако су га, ра разлику од многих Американаца, који су га наследили од својих предака, дословно преузели од Срба. Људевит Гај и други то нису крили. Знали су да до 19. века није било ни реда штокавице исписаног руком некога ко се декларисао као Хрват, осим нешто мало онога намењено за потребе ширења папизма – па и то је махом писано руком Далматинаца словенског порекла, који се нису декларисали као Хрвати.
    Сад би опет Бугарски и његова титоистичка дружина да граде неко заједништво тамо где га нема – заједништво за које знају да не може имати одјека нигде ван Србије. Дакле, сврха те декларације је једна: да уништи српски национални идентитет, претварањем једног од темеља српског идентитета – нашег српског језика – у “зајендичку” својину Срба, Хрвата и других. Е, неће моћи. Нисмо ни ми тако глупи, Ђоле-титоисто.

    Liked by 1 person

  6. Декларација о заједничком језику, коју гдин Деда Ђоле, нема довољно познатих му јаких речи да је нахвали, није ништ друго до покушај да се варијанте српскога језика којима су дати политички, а не научно, лингвистички, имала је и има циљ да се изједначе статуси преименованог српског језика са српским језиком чије су само посебно нормиранее у неким ситницама варијанте језиак Срба. А то лингвистички није могуће. То би било исто као када би, на пример, Аустријанци преименовали немачки језик у „аустријски језик“ и када би га друкчије звали „заједнички језик“. Или, као када би Американци преименовали енгелски језик у „амерички језик“ и описали гфа као „заједнички језик“. Они јесте да га „заједно користе, али му не могу мењати име. Једино се то допушта на Балкану и једино се српски језик може звати како ко жели. Тога нигде више нема у Европи ни у свету. Дакле, та Декларација о заједничком језику није ништа друго него комунистичко настављање преименовања и отуђивања језика Срба.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s