Од 166 издавача, 89 њих исписују свој назив ћирилицом, а од осталих 77, 33 имају стране називе, иако су српски издавачи
Фото: Н1
Од 166 анкетираних издавача на овогодишњем Сајму књига у Београду, само 12% је штампало на ћирилици. Поређења ради, један од највећих процената ћириличних књига у периоду од 145 година (1868-2013, Завод за проучавање културног развитка) у Загребу је био 19%. Дакле, празник књиге у Београду је очигледно и празник латинице, а треба подсетити да се у светској културној баштини све што је штампано латиницом аутоматски приписује хрватској културној баштини.
Из овога се може закључити да Србија великодушно своју културну баштину поклања управо онима који прогоне ћирилицу (и не само њу) чекићима, пушкама и ножевима.
Ову анкету је спровео Србски културни центар „Ћирилица“ Београд током Сајма књига.
Од 166 издавача, 89 њих исписују свој назив ћирилицом, а од осталих 77, 33 имају стране називе, иако су српски издавачи. Треба споменути да нису анкетирани страни издавачи, као и да постоји доста издавача разних црквених епархија који су сви ћирилични, тако да они повећавају просек ћириличних назива, иако релативно мало књига издају.
Такође, у великом проценту, 85,5% издавача одређује писмо на коме ће се штампати књига. Закључак је да су издавачи одлучујући и већински фактор који доприноси превласти латиничних књига над ћириличним у Србији.
Ово су неки подаци који су изнети на Једном сату о ћирилици, у коме су учествовали професор са Филолошког факултета др Александар Милановић, виши научни сарадник на Институту за књижевност и уметност др Драган Хамовић, иначе бивши посебни саветник министра културе који је недавно дао оставку на то место због двогодишњег неспровођења Предлога закона о коришћењу језика и писма у скупштинску процедуру, као и председник Србског културног центра „Ћирилица“ Београд, пуковник Милорад Ђошић.
О статусу ћирилице у Србији, у бившим југословенским републикама, као и о законима и пракси других земаља можете чути шта су говорили наши говорници у видео снимку.
Весна Арсић
Опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
У суштини, културна политика је исто што и национална политика. Други, много већи проблем, је тај, да се у окупираној земљи, а Србија је окупирана држава са колонијалном управом, сваки покушај било какве друштвене акције усмјерене на национално оздрављење, завршава неуспехом, управо због одбијања и неверовања да је окупирана и вођена маринетском кликом, одабраном споља. У 21. веку, веку, кад се српски народ, осакаћен пре свега духовно и морално, а онда и биолошки, поново нашао пред истом дилемом- христ или антихрист, нема места интелектуалном метанисању и еуфемистичким дијагнозама..Малограђани, комплексаши, кукавице, усташе, комунисти-сви мрзе ЋИРИЛИЦУ
Треба штитити и промовисати наше писмо али не треба измишљати ствари. То да се да се у светској културној баштини све што је штампано латиницом аутоматски приписује хрватској културној баштини је неистина.
@Ноле,
Истина је јер је латиница означена као ХР писмо.
@. Предраг Вулин. Када су Черчила у највећем току Битке за Британију питали да ли да скрате буџет за културу декао је, “а шта ћемо онда да бранимо?”.
Све што је вредно читања је на ћирилици. Коме је до трећеразредних превода петоразредних романа у издању Lagune, Vulkana и сличних, штампаних на тоалет папиру, на погрешном писму, нека изволи. Коме је до озбиљних књига, купиће оне на ћирилици.
Сам купујем искључиво књиге штампане ћирилицом. Ако су на латиници, радије ћу их читати на страном језику него саучествовати у латинизацији Српства.