Душан Љ. Кашић: Српска црква у тзв. Независној Држави Хрватској

Према подацима с којима је Свети синод располагао 1943, приближан број до тада побијених Срба у НДХ износио је око 700.000. Манхатан узима да је погинуло 850.000 људи, жена и деце

Уместо увода

Пред читаоцима се налази текст угледног српског црквеног историчара, покојног проте Душана Кашића, који је, на основу црквене документације и вредних историографских подухвата, направио синтезу о страдању СПЦ и народа у усташкој НДХ. Овај синтетички текст је изврсна брана савременом ревизионизму, који се, под изговором „научне објективности“, подмеће српском народу, а који заговарају (O, tempora! O, mores!) чак и појединци у самој СПЦ. Они новим истраживањима приступају као да је у питању постмодерна теорија књижевности, па историографију о Јасеновцу користе као „наратив“ подложан променама у складу са клепетањем ветроказа на ветрометинама епохе. Њихов ревизионизам није насртај на комунистичку историографију, него, између осталог, на историографију СПЦ, сасвим у складу са НАТО ревизионизмом у земљама бившег Варшавског пакта. Пошто се спрема увођење Србије и Босне и Херцеговине у НАТО, овај посао нас мора припремити за нову заједницу са непокајаним потомцима убица на страни Хитлера и Мусолинија. Зато је неопходно да читамо праву историографску и историософску литературу, и да одолевамо искушењу постмодернистичког антизаветног конвертитства. Не смемо дозволити да се спомен на Новомученике Јасеновачке излаже самовољним прекрајањима утврђених чињеница.

Зоран Чворовић, Владимир Димитријевић

Протојереј-ставрофор др Душан Кашић (Извор: Википедија)

Душан Љ. Кашић: Српска црква у тзв. Независној Држави Хрватској

Српска православна црква доживела је за време окупације (1941–1945) најтежу судбину у оном делу раскомадане Југославије који су окупатори као „Независну Државу Хрватску“ дали у власт усташама. То подручје није у почетку имало тачно одређене границе, јер „силе осовине“, које су овој „држави“ дале „независност“, још нису биле начисто шта ће задржати за се.[1] Подручје Независне Државе Хрватске (НДХ) прекинуло је сваку везу са Србијом и осталим југословенским покрајинама, које су се налазиле под мађарском, бугарском или италијанском окупацијом. Тако је и Српска црква на том подручју изгубила везу са својом централом у Београду, остала је одсечена и препуштена својој злој судбини у новој усташкој држави, која отпочетка није крила свој непријатељски став према српству и православљу. Напротив, она је уништење српства и православља на свом подручју сматрала за свој први задатак, те није ни оклевала са његовим остварењем. Група, којој је окупатор дао власт у Хрватској, имала је већ одраније о томе израђен план и сад га је требало само привести у дело.

Идеологија мржње

Одмах по проглашењу Независне Државе Хрватске (10. априла 1941) почела су хапшења Срба, стварани концентрациони логори и учестала појединачна и масовна убијања Срба. Већ 25. априла 1941. издао је Павелић Законску одредбу о забрани ћирилице у јавном и приватном животу,[2] 3. јуна су укинуте све српске конфесионалне школе и забавишта,[3] Србима је наређено да око руке носе црвену траку са натписом „Србин – Serbe“, укинута је наплата 10% патријаршијског приреза,[4] свима насељима која су у свом имену имала придев „српски“ или „сремски“ тај део имена замењен је придевом „хрватски“, па су настали: Хрватска Митровица, Хрватски Карловци, Хрватске Моравице, Хрватско Поље, Хрватска Капела итд.[5] Сва покретна и непокретна имовина Српске цркве у Сремским Карловцима је одузета у власништво Независне Државе Хрватске.[6] Напослетку је 18. јула 1941. објављена наредба министра „правосућа и богоштовља“ према којој „након оснивања Независне Државе Хрватске назив ’српскоправославна вјера’ није више у складу с новим државним уређењем“, те нарећује „да се у будуће има употребљавати назив ’грчко-источна вјера’“.[7]

Ове законске мере биле су попраћене оштрим антисрпским изјавама и претњама највиших усташких функционера на великим зборовима, који су одржавани стално, ради пропаганде. Све те изјаве су пуне лажи и контрадикција у објашњењу и примени историјских факата, али су све једнодушне у својим расистичким исељама и настојању да се против Срба распири што крвожеднија мржња. Треба подвући да се усташка расистичка концепција разликовала од хитлеровске. Док је Хитлер  тражио чистоћу „аријевске крви“ и тврдио да се германизирати може само земља, а не народ (das Germanisation nur аm Boden vorgenommen werden und niemals an Menschen),[8] за усташе je било довољно да припадник друге народности и вере – а радило се о православним Србима – прими римокатоличку веру и декларише се као Хрват, па да за Хрвате буде и признат. Пошто то нико није хтео да учини милом, требало је то постићи силом.

„Што се тиче Срба, који овде живе, виче 8. јуна на збору у Вуковару ’доглавник’ Миле Будак, то и нису Срби, него дотепенци с истока, које су као трхоноше и остале слугане довели Турци. Они су уједињени само православном црквом, а ми нисмо успјели да их асимилирамо. Међутим, нека знају, да је наша лозинка: ’Или се поклони или уклони’“.[9] Говорећи представницима „Католичке акције“, Будак продужује своју мисао: „Православни су дошли у ове крајеве као гости. И они би требали већ једном да напусте те крајеве. Истина, многи неће моћи отићи, али ће зато хтјети прећи на нашу вјеру“.[10] Усташки првак др Милован Жанић је на збору у Новој Градишци 2. јуна још отворенији: „Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употријебити да начинимо ову земљу збиља Хрватском и да је очистимо од Срба… Ми не тајимо, то је политика ове државе.“[11] Распаљујући у масама мржњу против Срба и крвожедне прохтеве за убијањем и клањем, усташки министар др Мирко Пук на збору у Крижевцима 6. јула 1941. жели да излије што више увреда и отрова мржње: „Срби су дошли у наше крајеве с турским четама као пљачкаши, као талог и смеће Балкана. Не можемо допустити, да у нашој народној држави владају два народа. Један је Бог и један народ који влада, а то је хрватски народ. Они који су дошли у нашу домовину прије 200 до 300 година, нека се врате одакле су дошли (Тако је! – Пљесак). Доглавник др Миле Будак (Живио!) рекао је на једној скупштини, да за њега вриједи хрватска (!) реченица: „Или се уклони, или нам се поклони!“ А ја кажем – нагласио је Пук. Виктор Гутић, крвник Босанске Крајине, узвикује на збору у Санском Мосту да ће овде „друмови пожељет’ Србаља, ал’ Србаља више бити неће“ и хвали се да је издао „драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а слиједе нове за потпуно истребљење … Срби нека се не надају ничему и за њих је најбоље нека се иселе, нека их сасвим нестане из наших крајева“.[12] „Српском гнијезду“ – Прњавору – поручује да ће доћи и уништити га за 24 сата. „Ја ћу убијати, а ви ћете за мном… Ја ћу бити овдје гвоздена метла“.[13]

Истичићу тако идеју о прогону или асимилацији Срба, усташе нису имале храбрости да ударе и на муслимане, јер ако би у Босни поред православних Срба изгубили и муслимане, онда би римокатолички Хрвати у Босни и Херцеговини представљали мањину. Због тога Будак и подвлачи да је Хрватска „држава двију вјера, католичке и исламске“,[14] при чему се саплиће у неспретним историјским комбинацијама: „Морате пак знати, говори он на збору у Иванцу 3. августа 1941, да ћемо ову домовину учинити хрватском католичком и муслиманском домовином, јер је то била од постанка (!) и такву ћемо је предати покољењима која долазе иза нас.“[15] Ту мисао разрадио је већ раније усташки Нови лист од 29. маја 1941: ,,У Независној Држави Хрватској имат ће католичка и исламска вјероисповјест заштиту и могућност слободног развитка, у складу с основним интересима хрватске нације, која штитећи себе, слободно брани интересе католицизма и ислама од њиховог најљућег и најопаснијег непријатеља: православља“. Крајем јула 1941. загребачки радио већ сматра програм усташке антисрпске политике оствареним: ,,У Независној Држави Хрватској нема српског народа, нема тзв. српско-православне цркве … У Хрватској не може бити Срба нити православља, а Хрвати ће се побринути, да се то чим прије испуни.“[16] За остварење овог циља изнео је Миле Будак у свом говору одржаном у Госпићу 22.јула 1941. овакав програм: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате.“[17] Док су са зборова и радија допирали овакви гласови, раздражена маса је скандирала: „Србе о врбе“ и „Бјежте псине преко Дрине“ узето из Будакове песме „Див планина“ у част Павелића.  Magnum crimen је почео.

Злочин

Напоредо са излагањем овакве „идеологије“ ишло је и њено крваво остваривање.[18] Српски народ и његова Црква у Независној Држави Хрватској нашли су се не само ван закона већ су изложени директном уништавању. Од првих дана ове „државе“ отпочела су појединачна и масовна хапшења и убијања виђенијих Срба, нарочито свештеника. Похапшени су или интернирани сви православни епископи, а епархијски органи онемогућени у својој делатности, јер су и њихови службеници – свештеници поубијани или прогнани.

Митрополит загребачки Доситеј ухашпен је одмах по прогласу нове „државе“ и заједно са својим протођаконом Лазаром Живадиновићем отпремљен у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. Као тежак болесник премештен је отуда у болницу милосрдних сестара, али је услед злостављања и живчано попустио и као тежак болесник је касније превезен у Београд, где је све лечење било узалудно. Од тешких последица злостављања умро је 14. јануара 1945. у манастиру Ваведењу у Београду.[19]

Бањалучком епископу Платону саопштена је већ 10. априла наредба да сви Срби из Србије морају да напусте територију НДХ, те да и он као Србијанац у року од пет дана мора да напусти Бањалуку. Међутим, он на то није помишљао. Кад је злогласни бањалучки усташки стожерник Виктор Гутић очекујући владичин одлазак затражио 27. априла под бр. 529. од владике да постави за архијерејског заменика, односно „за повјереника испред хрватске државне власти у пословима бањалучке епархије, која ће епархија одласком епископа Платона као поријеклом Србијанца остати упражњена“, лице које је Гутић предложио, епископ Платон је написао одговор који заслужује да се трајно памти: „Ја сам – пише владика Гутићу – канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао се пред Богом, црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догаћаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за сво вријеме докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као пастир добри којi душу своју полаже за овце своје. На то сам се завјетовао и заклео, примајући епископски чин и преузимајући под своју управу Епархију бањалучку и тој својој заклетви остајем вјеран и непоколебљиво доследан докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и дајем израза својој вољи.

Ако би ме груба сила, против које сам немоћан, ипак раставила од моје пастве и уклонила ме са подручја повјерене ми епархије, тада бих, по Уставу Српске православне цркве, замолио једног од сусједних архијереја (сарајевског или тузланског) да ме за вријеме мога одсуствовања заступа у вршењу строго епископских послова у Епархији бањалучкој, а за остале послове овластио бих свога законито постављеног архијерејског замјеника и Црквени суд, који ми и сада у великој мјери помажу у обављању тих послова.

То је законски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну цркву и по коме само они органи које Устав те цркве предвића могу да врше неку власт у цркви, а никако и такви други органи којих Устав не признаје. Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам најтврђе убјеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне цркве. Толико сам са своје стране сматрао дужним да узвратим као одговор на напријед споменути акт тога стожера. Епископ бањалучки Платон“.

Епископ је преко Црквеног суда упознао подручно свештенство и народ и са Гутићевим актом и са својим одговором. Кад су 4. маја по подне два полицијска агента саопштила епископу Платону да одмах напусти Бањалуку, епископ је замолио римокатоличког бискупа Јозу Гарића да интервенише код стожерника да може остати још два-три дана како би се спремио за пут. Бискуп му је, свакако верујући у успех своје интервенције, одговорио да буде миран и спокојан, али је те ноћи, 5. маја у 3 часа, упало шест усташа у епископов двор, ухапсили епископа и одвели га у стожер, а отуда заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, одвезли аутомобилом у правцу Котор-Вароши. На пет-шест километара од Бањалуке изведени су владика и прото из аутомобила, убијени и бачени у реку Врбању. Убиство је извршио усташа Асим Нелић. Владичин леш је пронаћен у селу Кумсалима тек 23. маја 1941. Половину браде и лице није имао. Сахрањен је сутрадан на бањалучком војничком гробљу. Владичин штап-жезал наћен је касније у Врбасу 35 километара далеко од места убиства.[20] 24. маја је пронаћен и леш  проте Суботића код села Врбање где је и сахрањен.[21]

Митрополит дабробосански Петар склонио се после бомбардовања Сарајева по савету пријатеља у манастир Свете Тројице код Пљеваља, али се већ 21. априла вратио у Сарајево. Кад су му пријатељи поново саветовали да се склони у Србију или Црну Гору, седи митрополит је одговарио: ,,Ja сам народни пастир, те ме веже дужност, гдје сам дијелио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и подијелим, и према томе мора се са народом судбина дијелити и остати на овоме мјесту“. 27. априла упало је у митрополитов стан пет гестаповаца са задатком да изврше претрес. Бахати немачки официр после дрског расправљања упита митрополита: „Јесте ли ви тај митрополит који је захтевао рат са Немцима?“ и додао да га за то треба убити. „Господине, ви се љуто варате – одговорио је митрополит – ми нисмо за рат криви, ми никога нисмо напали, али се немојте варати, – ми се не дамо поубијати, ми нисмо кап воде која се да прогутати, него народ који има право на живот“, завршио је повишеним тоном митрополит. Како је тумач рђаво преводио ове речи, почео је митрополит сам да објашњава своју мисао на немачком језику. То је Немце изненадило. Светитељски лик и снага митрополитових речи поразили су их и они напустише митрополију.

Кад је изишла одредба о забрани ћирилице, саопштио је митрополиту ту вест још истога дана усташки повереник за Босну и Херцеговину римокатолички свештеник Божидар Брало, претећи митрополиту да ће бити одговоран за неизвршење ове одредбе. „Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа, а осим тога – рат није завршен“, одговорио је митрополит кратко. То је Бралу послужило као повод за мотрополитово хапшење. 12. маја усташе су отерале митрополита Петра у затвор „Беледија“, а 15. маја већ је отпремљен у Загреб. Ту су га фотографисали, узели му отиске прстију и дали му број картотеке 29781. Одатле је пошао на своју Голготу. ,,У Керестинцу је, вели извештај, обријан, скинута му је мантија и ту је страшно мучен. Одатле је одведен у Копривницу а после тога у Госпић или Јасеновац. По сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза, митрополит је убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле“.[22] Ипак, изгледа вероватније да је митрополит отпремљен у Госпић и Јадовно где је нашао мученичку смрт.[23]

Епископ горњокарловачки Сава доживео је исту судбину. Кад су 21. маја усташе преузеле у Плашком власт од Италијана, одмах су прогласили епископа и свештенике таоцима. 8. јуна су опљачкали сав епархијски намештај и новац, а епископу је предложено да иде у Србију. Кад је он одговорио логорнику да као законити епископ не може да напусти своју епархију, био је 17. јула ухапшен и затворен у шталу усташе Јосипа Томљеновића заједно са 13 Срба и тројицом свештеника: Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом. Док су усташе мучиле своје жртве, навијена је плоча на грамофону понесеном из епископског двора са песмом „Јелици во Христа крестистесја…“ После страшних мучења усташе су их 19. јула ланцима везане отерали у Госпић, где је епископ мучен у затвору све до половине августа, кад је са 2000 Срба одведен према Велебиту. Негде на овом путу испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба.[24]

Епископ далматински Иринеј Ђорђевић ухапшен је одмах по доласку италијанских фашиста, али је наводно био пуштен да се брани из слободе. О његовој судбини месецима се није знало ништа. Тек 31. децембра 1941. дознао је Свети синод да се епископ Иринеј налази интерниран у Италији у околини Фиренце и послао му тамо помоћ од 5000 лира. Ослобоћен је тек после капитулације Италије. Године 1944. налазио се у Риму. Затим је, после завршенога рата, отишао у Америку а затим у Енглеску где је и умро.

Епископ сремски Валеријан Прибићевић отишао је био као плућни болесник у Сплит да се лечи. Тамо га је задесила ратна катастрофа и смрт. Умро је 10. јула, а сахрањен 12. јула 1941. у Сплиту.[25]

Епископ зворничко-тузлански Нектарије успео је да се као члан Светог синода склони у Србију, а епископ захумско-херцеговачки Николај Јокановић спасио се усташког ножа захваљујући заузимању Италијана и утицајних Хрвата који му омогућише да се склони у Србију. Ту је живео код сина у Сокобањи, где је и умро 26. марта 1943. Тако је читаво подручје НДХ остало без иједног православног епископа. Први део свога плана усташе су остварили.

У жељи да остваре потпуну ликвидацију православне вере и цркве у НДХ, усташке власти су се свом силом окомиле на православно свештенство. Све до сада објављене збирке докумената, а нарочито Споменица православних свештеника, кипте од страхота и ужаса, од невероватних зверских злочина које нормалним људима не могу ни на памет да доћу. Многи свештеници су ухапшени већ од првих дана, тучени и мучени, стрељани из пушке, убијани ножем и маљем на кућним праговима, по логорима, по планинским кланцима и провалијама. Масовна страдања свештеника су почела у копривничком логор „Даница“,[26] одакле су готово сви свештеници превезени у Госпић и страдали на Велебиту у провалији Јадовно. Јадовно је страшна гробница десетина хиљада Срба и многих свештеника. Споменица их поименце набраја око педесет.[27] Поред ове масовне гробнице православних Срба и њихових свештеника има још много таквих места страхоте и бола. Свакако да су од њих најстрашнија Јасеновац и Стара Градишка, где су поред многих Срба, чији број такоће иде на десетине хиљада, страдали и многа свештеници.

Петорица свештеника дрнишке крајине нашли су свој гроб са стотинама својих парохијана у запуштеним јамама рудника под Промином;[28] 29. јуна 1941. побијени су на Кордуну у Божића јарку четири свештеника са преко пет стотина Срба из Војнића и околине;[29] тројица свештеника мучена су и заклана у Рашића Гају код Власенице са најугледннјим Србима из Власенице и њене околине; двојица јеромонаха после мука које су претрпели са многобројним својим парохијанима у цркви у Великој Кладуши нашли су мученичку смрт на месту Мејино Стање недалеко од Кладуше; петнаестак херцеговачких свештеника нашло је мученичку смрт по јамама и провалијама херцеговачког крша и у хладној Неретви.

Сваки масовни покољ Срба, а било их је много по читавом подручју НДХ, забележио је мучеништво и смрт понеког свештеника. Са 700 Срба из Личког Петрова Села страдао је свештеник Никола Загорац, са 200 гудовачких мученика крај Бјеловара свештеник Бранко Брзин, у илинданском покољу поред многих Гламочана исечен је насред варошице свештеник Симо Бањац,[30] док је у провалијама између Ливна и Гламоча нашао мученичку смрт са својим парохијанима гламочки парох Мирко Стојисављевић.[31] Са 500 Срба из Вељуна, Цвијановић Брда и Полоја гину свештеник Димитрије Скорупан и прота Бранко Добросављевић, који је своме живом сину морао да чита опело. За време покоља Срба у Кулен Вакуфу убијен је свештеник Родољуб Самарџић, коме су усташе пре тога на његове очи заклали жену и децу.[32] У Мејином Стању нашао је мученичку смрт и млади свештеник Милош Вујић са многим Србима из околине Слуња. „После тог покоља мушкараца усташе су приступиле покољу жена. Њих су похватали 5. VIII 1941. и све их побили на брегу Бакића Главица, близу шуме Лепушњак, два километра далеко од Цетинграда према Крстињи. Ту је убијена и жена свештеника Вујића – Даница, коју су живу распорили и извадили дете из утробе, а друго дете од две године такође су убили.“[33] Исту судбину доживела је и Љубица, жена убијеног младог свештеника Спасе Лаврње из Суваје код Доњег Лапца. Она се налазила пред самим порођајем. Усташе су јој распорили утробу, извадили живо дете и убили га, а затим су јој из пушке ранили и на-послетку ножем заклали четворогодишњег синчића.[34] Свештеник Андреј Семилуцки затворен је са Кукуњевчанима у Славонији у цркву и приморан да им живима чита опело, затим да гледа како су из цркве „одвођени по групама и убијани маљевима и сечени ножевима над ископаном великом гробницом над којом је последњи убијен свештеник Андреј Семилуцки.“[35] Слепог свештеника Вукосава Милановића из Кулен Вакуфа усташе су натерале да слуша како му кољу децу и нагонили га да коље ћерку.[36] И тако редом, црње од црњега и горе од горега.

Страдања свештеника по епархијама у НДХ показује следећа табела[37]:

Број убијених
Епархија Свештеника Монаха Вероучитеља Свега
Бањалучка 66 4 15
Горњокарловачка 12 3 70
Дабробосанска 16 3 19
Далматинска 22 5 11
Загребачка 8 3 11
Зворничко-тузланска 36 2 38
Захумско-херцеговачка 18 10 2 30
Пакрачка 9 9
Свега 187 30 2 219

Читање ових страхота из Споменице и осталих збирки докумената зауставља мозак. Догађало се оно што нико у нормалним условима не може да замисли. Ипак, од свега је најжалосније што су у многим овим зверствима били морални, па понекад чак и физички учесници поједини римокатолички свештеници. Књига Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера, коју су редиговали и издали у Загребу 1946. Јожа Хорват и Зденко Штамбук, као и књига Виктора Новака Magnum crimen (Загреб 1948), страшна су оптужба. Да то нису збирке оригиналних докумената, читалац не би веровао у истинитост њиховог садржаја. Зар није страшна смрт младог свештеника Ђорђа Богића за коју је, нажалост, крив римокатолички свештеник фра Сидоније Шолц из Нашица. „Он је на најзвјерскији начин, вели сведок, дао убити нашега мјесног пароха Ђорђа Богића. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га (одрезали нос, језик, огулили браду, распорили стомак и замотали цријева око врата…).“[38] Фратар др Срећко Петрић из самостана Горица код Ливна, чија је једна сестра била удата за Србина, позива са олтара на покољ Срба: „Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, најприје закољите моју сестру, која је удата за Србина, па онда све Србе од реда. Када овај посао завршите, доћите к мени у цркву, гдје ћу вас исповиједити, па ће вам сви гријеси бити опроштени!“ После тога је започео покољ. До 20. августа 1941. убијено је у срезу ливањском око 5600 Срба. Страхоте покоља извршеног тога дана леде крв и заустављају дах. „Усташка руља силовала је жене, резала им дојке, старицама сјекла руке и ноге, вадила очи, а малој дјеци одрубљивали су главе и бацали их у крило мајкама…“[39] Фра Вјекослав Шимић је „и сам лично својом руком убијао Србе“.[40] „Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори – говори фра Дионизије Јуричев – прочелник верског одсека Државног равнатељства за понову, али да знадете да ја, када је потребно узмем стројницу у своје руке и таманим све до колијевке, све оно што је против усташке државе и власти“.[41]

На челу свих ових изобличених и изопачених свештеничких личности стоји свакако Фра Вјекослав Филиповић „монструозна звијер у хаљи свеца из Асизија“ (В. Новак). Међу његова многобројна недела спада и покољ српских ђачића у селу Дракулићима, чија је учитељица од ужаса полудела. Он је као командант логора смрти у Јасеновцу и Старој Градишки, под именом Мирослав Мајсторовић, измишљао и у дело спроводио најгнуснија и најбестијалнија мучења и убијања са својим сарадницима међу којима су били фратар Звонко Брекало, Ивица Матковић и неки Бркљанић.[42] Кад се о свему томе слуша, намеће се питање савести тих људи. Католички тједник од 15. јуна 1941. даје одговор. Он слика патње Срба, али све то приписује политици, према којој „опће добро и опћи интерес траже жељезан, крут, тврд поступак. Људи који владају узимају на себе и одговорност. Појединца се то не тиче! Ни наших се католичких и вјерских савјести то не тиче!…“

Док су католичке савести у Хрватској биле тако успављиване, проговорила је савест бањалучких муслимана, који су упутили протест потпредседнику усташке владе Џаферу Куленовићу и министру Хамдији Бешлагићу. „Још од почетка успостављања ове наше НДХ гледамо ми Муслимани са највећом забринутошћу како су неки усташе и други неодговорни фактори чинили најгрубље грешке, па и злочине. Најелементарнија права човјека гажена су без икаквих скрупула. Сигурност живота и иметка, слобода вјере и савјести престали су да важе за велики дио народа ових крајева.

Убијање свећеника и првака без суда и пресуда, стријељање и мрцварење у гомилама често посве недужних људи, жена и дјеце, гоњење у масама из куће и из постеље читавих породица са роком од једног до два часа за спремање те њихово депортирање у непознате крајеве, присвајање и пљачкање њихове имовине, те силење на прелазак у католичку вјеру, све су то чињенице које су запрепастиле сваког истинског човјека и које су и на нас Муслимане ових крајева дјеловале најнеугодније…

Један дио католичког свећенства сматра да је дошао његов час и он га без скрупула искоришћује. Пропаганда за католицизам је узела толико маха да подсјећа на шпанску инквизицију. Под њезиним притиском и уз толерирање јавних органа извршена су покатоличења хришћана у масама. И тако они којима су дотле порицана свака граћанска вриједност и свака национална сродност, постали су грађански пуноправни и национални Хрвати, само зато што су примили католичку вјеру. Равноправност Ислама често писаним словима и многим изјавама и са највишег мјеста, доводи се често у питање у животу и у пракси прелазак на Ислам, који ми нисмо никад пропагирали и није никада пружао ону заштиту као прелазак на католичку вјеру. Многи интелектуалци су такав покушај платили и животом као што је то случај у Травнику. Чују се често и погрдне пјесме од стране неких католика, који вријеђају вјерске осјећаје Муслимана и прориче им се иста судбина као хришћанима… Ми знамо доста примјера гдје су усташе приступале клању и убијању под фесовима на глави. То је било у Босанском Новом гдје су четири камиона усташа дошли под фесом на глави, удружили се са муслиманским олошем и извршили клање хришћана у масама. Исто се десило и у Босанској Костајници, кад је на исти начии и за један дан поклано 862 хришћана. И у Кулен-Вакуфу су неки тако урадили. Ту се истакао нарочито Мирослав Матијевић из Врточа. Ту је поклано 950 хришћана, што је дало повода за освету четника од 6. рујна када је попаљен Кулен-Вакуф и гдје је главом платило 1350 муслиманских људи, жена и дјеце…“[43]

Стари мостарски бискуп Фра Алојзије Мишић, иако је желео српску конверзију, згража се над прогонима Срба и кад пише о томе закључује: „Иза неколико година сватко и сви осућиват ће овакав непромишљени рад и дјеловање“.[44] Али, све су то били само гласови који вичу „у пустињи“. Ко је требало да их чује, није хтео да их чује. Злочини су вршени и даље.

Исељавање

Политика Хитлерове Немачке предвићала је постепену, али добро планирану германизацију Подунавља и Балкана. У том циљу требало је извршити померање и депортацију становништва на том подручју. Почетак је учињен са Словенцима[45] из Доње Штајерске и Горењске, који су требали бити пресељени у Србију и у Хрватску. Хрватска ће према том плану иселити у Србију одговарајући број Срба да би се на њихова места могли уселити Словенци. Према закључку немачко-хрватске конференције одржане у Загребу 4. јуна 1941. депортирање одговарајућег броја Срба из Хрватске требало је обавити у три таласа од 4. јуна до 31. октобра 1941. Извоћење овог плана у НДХ поверено је Државном равнатељству за понову, које је основано законском одредбом од 24. јуна 1941. и имало три главне подружнице: у Бањалуци, Осијеку и Сарајеву. За исељавање Срба издана су специјална строго поверљива упутства и образовани сабирни логори у Славонској Пожеги, Бјеловару и Цапрагу код Сиска. У току месеца јула отпочела су хапшења Срба, чијем извршењу се према упутству „приступа у разно доба ноћи, изнимно дању, по могућности без буке и грубости“, па „након што се самац или обитељ – у најдуљем року од 30 минута – спремила за пут, иста се предводи у сабиралиште“.[46]

Како су тада већ беснели масовни прогони и покољи православних Срба, није ни овај посао прошао без усташке свирепости и злостављања невиних људи. Из Бихаћа су протерани сви Срби иако су се били сви осим осморице пријавили за прелаз „у крило католичке цркве“. То међутим „уноси немир и забуну у православни живаљ, који је овдје у великој већини и због тога постоји могућност нереда па и побуне. Ово је тим више могуће, што се приликом претреса села не налази оружје, које је можда закопано или сакривено у шумама“, каже се у извештају Стожера Врбаског дивизијског подручја.[47]

Већ 19. јула логори су препуњени, у њима настају тешкоће око прехране и опасност од заразних болести, а усташе су већ до тада из источне Босне пребацили у Србију 10.500 Срба „ у врло жалосном стању, готово све босе и голе.[48] Многи Срби су сами бегали у Србију да избегну све опасности које су их на сваком кораку чекале. Тек 1. августа отпочело је транспортовање српских исељеника из сабирних логора. Сваки дан је полазио један транспорт из по једног логора наизменично, све до 25. августа (осим 21. августа). После тога су Немци прекинули депортовање и тек су 26, 27. и 28. септембра отпремљена још само три транспорта и један почетком октобра. Према објављеним подацима у чланку Андрије-Љубомира Лисца „у свему је депортирано 15.004 особа, однооно 6.936 мушкараца, 7.064 жена и 1.004 дјеце испод 4 године… К томе можемо придодати још 252 особе, које су депортиране на темељу појединачних дозвола, те би тако укупан број депортираних Срба износио 15.256 особа“.[49] Међутим, ови подаци су изгледа местимично непотпуни, јер број присилно исељених Срба из појединих срезова (на пр. Вировитица и Теслић) је био далеко већи од онога који је А. Лисац исчитао у архиви Државног равнатељства за понову.[50] Чињеница је да је у Србији 1943. године било око 300.000 избеглица, који су овамо пребегли, прогнани или исељени из НДХ.[51]

Међу насилно депортираним Србима из Хрватске било је и 334 свештеника са њиховим породицама (259 жена и 467 деце). То су у ствари били сви православни свештеници који су се тада на подручју НДХ налазили код својих кућа. Они су ноћу измећу 10. и 11. јула 941. похапшени и са својим породицама отпремљени у сабирни логор у Цапрагу. Иако је на основу немачко-хрватског споразума Равнатељство за понову у својој окружници одредило да „свака ухапшена особа има право понијети 50 кг најнужније пртљаге као: рубље, постељину, одјећу и обућу, прибор за јело итд.“[52] многи су свештеници истерани из својих кућа онако како су се затекли, неки чак у спаваћој кошуљи и без икаквог корисног пртљага. Онима опет који су нешто понели одузето је приликом уласка у логор све што је било вредније, а нарочито новац, штедне књижице, накит, сатови, одећа, чаршави, салвете…

Живот у логору, у који су поред свештеника и њихових породица били дотерани и многи Срби из околине Сиска, са Баније и осталих крајева, био је очајан. Храна, тек да се не умре од глади. Вода је довожена у сакама изван логора, па је било мало. Напоран рад на изградњи цесте и ограђивању логора, понижавања, застрашивања, казне и батине, а изнад свега убитачна неизвесност, чинили су овај боравак у логору страшним. Кад је први транспорт кренуо 1. августа за Србију, логораши су поред свег неповерења доживели неисказану радост, а кад су заиста то вече сишли на железничкој станици у Топчидеру на тло Србије, многи су падали ничице и љубили земљу, грлили платане и од среће плакали. У три транспорта су сви свештеници из Цапрага са својим породицама депортирани у Србију и упућени у Аранћеловац одакле су распорећени широм Србије и Баната.

Подручје НДХ остало је тада сасвим без српског православног свештенства. Од 577 српских свештеника, колико их је било на овом подручју, тројица су се налазила у заробљеништву, пет их је у међувремену умрло, 217 су усташе побили, 334 су депортирани у Србију, док је 18 већ раније успело да пребегне у Србију.[53] Црквени живот је потпуно замро. Свештеника више нема, цркве се разарају, а страх од депортовања, прогона и смрти лебдео је у ваздуху. Створена је погодна атмосфера за остварење прозелитистичких тежњи римокатоличке цркве.

Прекрштавање

Прелазак православних Срба на римокатоличку веру желели су подједнако и усташки политичари и представници Римокатоличке цркве: први ради денационализације Срба и асимилације у Хрвате, а други из својих прозелитистичких циљева. Миле Будак је јасно рекао у Госпићу да ће оне Србе које усташе не побију и не раселе „превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате“. За ту акцију постојао је и у детаље се разраћивао посебан план. Павелић је, пре свега, издао 3. маја 1941. Законску одредбу о пријелазу с једне вјере на другу, којом је укинут стари аустријски компликовани поступак приликом верских прелаза. Сада је било довољно да странка донесе потврду државне управне власти прве молбе да је најавила свој верски прелаз. Римокатоличка и усташка штампа је при томе неуморно понављала и пропагирала тврдњу да је прелазак православних у римокатоличку веру и цркву у ствари само „повратак вјери отаца“, јер су православни тобоже „на хрватском говорном подручју“ некад били римокатолици, па су за време Турака под притиском православне цркве „масовно“ прешли у православље. Ту тезу је покушао да докаже на основу материјала из архива папске Конгрегације за пропаганду вере Крунослав Драгановић у својој докторској дисертацији која је 1937. добила ватиканску апробацију[54] и постала колосална историјско-научна платформа за оправдање прозелитистичке агресије која је имала да уследи. Зато Надбискупска канцеларија дајући прва упутства о спровођењу новог закона о верским прелазима третира православне као отпаднике од католичке цркве.[55] На једној научној монтажи стварала се политичка монтажа ради обмањивања маса у којима се распаљивала мржња против Срба и православља. Усташки министар Мирко Пук отворено излаже став државе: „Независна Држава Хрватска подупире акцију прелаза грко-источњака на католичку вјеру јер је тај прелаз само поврат пријашњој дједовској вјери, те јер је држави познато, да је само промичбом из тога хрватског елемента створено накнадном промичбом српство. Овим прелазом на дједовску вјеру враћа се јединство хрватског народа у свим оним крајевима гдје је силом то јединство ослабљено, они се враћају исконским својим предајама и духовним изворима“.[56]

Из страха од убијања и свих врста усташког терора, а у уверењу да ће окупација брзо проћи, многи су Срби, да би спасли главу, поднели молбе за прелаз у римокатоличку веру, јер им је обећавано да ће самим прелазом постати пуноправни грађани и бити спасени од прогона, иако су често у томе били преварени. По Славонији је ширен летак у коме се позивају православни на верски прелаз. „Бискуп ћаковачки – вели се у летку, – примио је сада у свету Католичку цркву на хиљаде грађана, који су од државних власти добили свједоџбу честитости. Угледајте се у ову своју браћу пак се пријавите што прије за прелаз у католичку цркву. Ви ћете као католици моћи остати у својим домовима. Ви ћете несметано унапређивати своје господарство…“[57] Како су верски прелази заиста постали масовна појава, при чему су многи православни хтели да прећу на грко-католичку веру, издала је влада 30. јула 1941. окружницу у којој се истиче владина жеља да православни не прелазе на гркокатоличку веру већ на римокатоличку. Затим се изричито каже: „Код издавања потврде треба пазити на грчко-источне учитеље, попове, трговце, богате обртнике и сељаке, и уопће на интелигенцију, да им се не издају потврде осим у случајевима кад се доиста докаже њихова особна честитост, јер је начелно становиште владе, да се овим особама не издају потврде… Сељаци могу добити потврду о честитости без тешкоћа, осим ако се ради о изванредним случајевима…“[58] Кад су о овом обавештени бискупски ординаријати, одговорио је по наредби надбискупа Степинца генерални викар Јосип Лах поред осталог и то да православној интелигенцији и богаташима не треба уопште бранити прелаз, иако „ваља бити на опрезу“. Али „тко може рећи да се многима баш по тешким данима садашњице неће отворити очи за спознање истине“.[59]

До касне јесени 1941. прелазили су православни у римокатоличку веру већином појединачно, гоњени страхом од усташког погрома. Међутим, од 17. до 20. новембра 1941. одржана је у Загребу бискупска конференција која се специјално бавила овим „прелазима грчко-источњака на католичку вјеру“. Црква сада жели да потпуно преузме целокупну акцију око превођења православних, јер она „је једина овлаштена по божанском праву и по канонским одредбама издавати за те црквене пријелазе директиве и прописивати им одредбе тако да је и мимо црквеног ауторитета искључена свака акција у том погледу. 2. Ради тога нитко осим Католичке црквене хијерархије нема права постављати „мисионаре“, који би проводили конверзије грчко-источњака на католичку вјеру. Сваки такав „мисионар“ мора добити мисију и јурисдикцију за свој духовни рад од мјесног ординарија. У тачци 6. се вели да је епископат изабрао одбор тројице који ће „расправљати и рјешавати сва питања која долазе у обзир гледом на конверзије грко-источњака на католичку вјеру“.[60] У одбор су ушли надбискуп Алојзије Степинац, сењски бискуп Виктор Бурић и апостолски адмистратор крижевачке унијатске бискупије Јанко Шимрак. На крају се захтева да се конвертитима признају обећана права и да се престане са рушењем православних цркава. Црква је на тај начин преузела иницијативу у прекрштавању, а држава је преузела бригу о материјалном обезбећењу ове акције.[61]

Масовни верски прелази вршени су од тада широм НДХ. „Мисионари“ су претњама сакупљали конвертите,[62] истицали су им политички значај прелаза, хвалили римокатоличку веру, а понижавали прелазнике, називајући их понекад врло погрдним именима.[63] Само фрањевац др Петар Берковић, који се као усташки пуковник већ истакао својим злочинима у Дрнишу и другде, „превео је у опћини Воћин, Чачинци и Цералије преко 6000 душа“.[64] У име ових прелазника послани су поздравни телеграми Павелићу.[65] Усташка штампа непрестано је доносила вести под звучним насловима: „Враћање вјери својих дједова“ (Каменско код Карловца), „Хрватски граничари враћају се вјери отаца“ (Цепелиш код Петриње), „Цијело село Будимци прешло у католичку цркву“ (2300 душа), „Проговорила су срца, земља, прошлост и дом прелазника грко-источне вјере“, „Повратак хрватском стаблу“ итд. Масовни прелази вршени су и по Банији, по Босни, Херцеговини, свуда. Бањалучки бискуп фра Јозо Гарић издајући дозволе за прелаз појединаца вели да треба „оне који нису дошли к разуму једноставно унијети у књигу прелаза“.[66]

Преводећи православне Србе у римокатоличку веру, „мисионари“ су претварали и православне цркве у римокатоличке. Бискупски ординаријат ђаковачки је 14. фебруара 1942. на то и службено упутио „мисионаре“ у Вуковару и околини.[67] У тој бискупији, где је прозелитистичка ревност била најјача, претворене су, према изјави самог бискупа Акшамовића, православне цркве у римокатоличке у овим местима: Брачевци, Мајар, Паучје, Допсин, Тење, Даљ, Маркушица, Капелна, Кућанци, Будимци, Бијело Брдо, Борово Село, Трпиња, Пачетин, Чепин, Мартинци, Чепинели, Трњани, Клокочевик, Топоље, Славонски Брод.[68] Било је таквих цркава у читавој НДХ (на пр. Лонџица и Слатиник код Славонске Пожеге, Дољани, Северин, Нарта, итд.), нарочито у славонској Посавини. Попаљени су конаци и опљачкане цркве свих српских манастира у Хрватској и Славонији, при чему је пропало много националног културног блага. Од 203 цркве и капеле у Горњокарловачкој епархији уништено је 88, а тешко оштећено 67, дакле три четвртине. Међу уништенима су значајније цркве у Дубици, Костајници, Петрињи, Глини, Топуском, Војнићу, Вељуну, Доњем Лапцу, Врепцу, Широкој Кули, Горњем Будачком и Сењу.[69] У Славонској (пакрачкој) епархији су делимично или потпуно порушене 54 цркве (Пакрац (Св. Илија), Бучје, Стријежевица, Кусоње, Чаглић, Воћин, Смуде, Мацуте, Клиса, Славонска Пожега, Боломаче, Ољаси, Слобоштина, Трештановци, Ветово, Чечавац, Нова Градишка, Славонски Брод, Стари Слатиник, Славонски Кобаш, Бодеграји, Окучани, Бенковац, Грећани, Врбовљани, Стара Градишка, Доњи Рајић, Пакленица, Новска, Уштица, Јабланац, Подравска Слатина, Сухопољска Борова, Вировитица, Зрињ, Г. Михољац, Г. Буковица, Мединци, Сухамлака, Добровић, Гаћиште, Градина, Будимци, Клокочевик, Ораховица, Паучје, Ново Топоље, Слатински Дреновац, Јасеновац, Човац, Шуметлица, Старо Петрово Село и Ратковица), а у Загребачкој епархији 13 цркава (Дапчевица, Растовац, Велики Зденци, Мали Зденци, Чаћавац, Рибњачка, Велика Писаница, Ласовац, Граберје, Иванићград, Цеље, Марибор и манастир Лепавина).[70]

Многе цркве су обесвећене и оскрнављене на најружније начиие. Неке су употребљене за магацине (Хаџићево, Калањ, Плашки, Гомирје), за касапнице (Славонска Пожега), дрварнице (Вребац), у неке је затварана стока (Јасеновац, Мајковац, Газије) па су касније порушене. У Босни су порушене или запаљене цркве у Босанској Градишки, Језеру, Шипову, Стројници, Грабовцу, Шамцу, Дубици, Босанској Костајници, Зборишту, Ровинцима, Босанској Kpyпи, Мркоњић Граду, Добрљину… „Бања Лука имала је три православне цркве. Две су порушене, трећа претворена у гркокатоличку. На велику саборну цркву најпре је бачена бомба из авиона 12. априла 1941. и погодила је поред часне трапезе и срушила олтар. Рушење је настављено присилним радом и цео простор рашчишћен као да цркве није ни било“.[71]

Страдали су и опљачкани сви фрушкогорски манастири. Велики део њихових старина сачували су загребачки музеалци, али су многе драгоцености заувек пропале. Усташе су опљачкали чак и мошти св. кнеза Лазара и других светитеља, одузевши им и драгоцене ћивоте (ковчеге). Свакако би страдале и њихове мошти да нису интервенцијом Немаца, на иницијативу професора Радослава Грујића и разумевањем немачког официра професора Рајсвица, биле 14. априла 1942. пренесене у Београд.[72]

Ипак, најтрагичнија судбина је била оних цркава које су послужиле као кланице за људе који су се до тада у њима Богу молили. У Швици су у цркви усташе поклали све одрасле Србе које су ухватили у Швици, Полоју и Горићима. У Коларићу спалили су у цркви 160 Срба. У Садиловцу је пуна црква Срба потпаљена сламом и бензином. То су учинили и у Кусоњама у Славодији и Зборишту у Босанској Крајини. „Али ниједна црква није видела већих ужаеа од оне у Глини. Хилмија Берберовић, усташа који је и сам суделовао у покољу, прича о томе на саслушању пред српском полицијом у Београду: Почетком августа 1941. црква је напуњена Србима 6 или 7 пута; уз светлост џепне батерије усташе су поклале све до последњег. Ја сам суделовао у клању 3 пута. Крв је потекла на врата. Командир сатније одређивао би за џелате по 15 усташа и добро би их напио ракијом. Покољ би трајао око 4 часа по прилици, од 10 до 2 ноћу. По исказима других сведока у тој цркви поклано је око 1800 Срба из срезова Глина и Врган Мост, похватаних на превару“.[73]

И овде, као и на другам местима сличних злочина, послужило је као мамац заказивање верског прелаза. Станко Шапић из Влакуше, један од преживелих, прича како је наређено по свим селима општине Врган Мост и Чемерница „да сви Срби који желе бити мирни, дођу 3. августа у 8 сати ујутро у Врган Мост, гдје ће бити присутна два римокатоличка свећеника, па ће истог дана обавити и заједнички пријелаз на католицизам. Тога дана скупило се у Вргин Мосту око двије хиљаде људи. Био је присутан и Станко Шапић. На њихово изненаћење није било ниједног свећеника. Усташе, наоружане митраљезима, опколили су сакупљене Србе и стали су их у гомилама одводити у затвор среског суда. Тек мали број са краја успио је да утекне. Сви остали били су сутрадан одвезени камионима у Глину, гдје су их све поклали. Дан прије тога, на исти начин били су Срби позвани и сакупљени у Топуском из села опћине Топуско. Њих је дошло у Топуско око 500 и сви су убијени те закопани у бари крај Топуоког. Истог дана су усташе доводили и дјевојке и затварали их у српску цркву у Топуском, гдје су многе силовали, а након тога убили. Усташки бијес разорио је и попалио српске цркве у Чемерници, Топуском, Стипану, Кирину, Бовићу, Славонском Пољу, Перни и Блатуши. Преживјели Срби морали су прећи на католицизам“…[74] Сви Срби у Брчком морали су до 31. децембра 1941. да поднесу молбе за прелаз. „Прекрштавању претходило је паљење и демолирање православне цркве. А једнако су уништени и сви надгробни споменици православаца. Запаљена је и православна капела на старом православном гробљу. Над прелазницима водила се контрола, да ли на одређене благдане иду у цркву и да не празнују своје православне празнике.[75] Порушени су многи споменици српским књижевницима и заслужним људима. Тако је срушен споменик Његошу у Требињу, Бранку Радичевићу на Стражилову, Змају у Каменици, Георгију Бранковићу и Сави Текелији у Сремским Карловцима и многи други, да и не говоримо о надгробним споменицима.[76]

Посебан начин денационализације Срба представљало је одузимање деце оним Србима који су одвођени у Јасеновац и друге логоре. Та су деца одвојена од својих родитеља који су махом побијени па су одвођена у велике градове и додељивана на издржавање и васпитање у имућније хрватске римокатоличке породице, које су желеле да их приме. Многа од те деце никад нису дознала за своје крвно порекло ни за веру из које су потекла. Нека су то ипак дознала и вратила се својим преживелим сродницима.

Хрватска православна црква

Почетком 1942. Павелић је почео да увиђа да је његова верска политика запала у велике тешкоће. Срби су прелазили у римокатоличку веру неискрено, само да би спасавали главе; муслимани и протестанти, као признате вероисповести, негодовали су што се спречава прелазак православних Срба у њихове верске заједнице; међународна јавност је дознала за све страхоте које су учињене са српским православним живљем у Хрватској; народноослободилачки покрет и његова војска су ојачали и појавили се као смртна опасност по усташки режим. Поред свих погрома, православних Срба има још у држави. Требало их је учинити безопасним, заправо денационализовати и асимилирати у Хрвате на некакав безболнији начин. Како? Док је Мирко Пук раздражено викао у хрватском сабору да се сви Срби морају одрећи православља и прећи у римокатоличку веру, а који то неће „просто му стоји напустити териториј ове државе,[77] Павелић је на опште изненаћење изјавио у сабору 28. фебруара 1942: „Није истина, да Хрватска држава настоји, да пра- вославце преведе у католичку вјеру“, чак је изустио „брат је мио које вјере био“,[78] и без имало неугодности изјавио: ,,У православље не дира нитко, али у Хрватској држави не може бити српске православне цркве“.[79] Ово је било само припрема за нови Павелићев потез на плану асимилације Срба и обмањивања светске јавности. Дана 3. априла 1942. он је издао Законску одредбу о оснивању аутокефалне Хрватске православне цркве.[80] Тиме је остварена идеја Анте Старчевића и Еугена Кватерника о православним Хрватима и хрватској православној цркви. На основу поменуте законске одредбе проглашен је 5. јуна 1942. Устав Хрватске православне цркве.[81] Пошто је приволио руског емигрантског архијереја, бившег архиепископа јекатеринославског и новомосковског Гермогена, да се стави на чело ове „аутокефалне“ цркве, именовао га је Павелић за митрополита загребачког и поглавара Хрватске православне цркве. Гермоген је био устоличен у Загребу 7. јуна 1942.[82]

Свети архијерејски синод Српске православне цркве осудио је неканонску одлуку поглавника Павелића и канонски преступ архиепископа Гермогена, који је годинама уживао гостопримство Српске цркве. Руски загранични Свети синод искључио је Гермогена из свог састава, осудио његов поступак и ставио га под забрану свештенодејства, али се он на то није обазирао. Напротив, он је са румунским епископом Висарионом Пују 15. августа 1944. хиротонисао Спиридона Мифку, кога је Павелић именовао за епископа сарајевског, и тиме учинио још већи канонски преступ.[83] И док је Српска црква у свом болу осуђивала овај акт, усташа Рушиновић јавља Лорковићу из Рима: „Признање православне цркве, како сам ти већ јавио, примљено је јако добро. У томе Света Столица гледа пут к вјерској унији и нестанак шизме у Хрватској. То би за њих био ’најдрагоценији дар’ који Хрватска може поклонити Св. Столици…“[84] Додуше, Рушиновић јавља и то да кардинал Тисеран иронизира ову цркву и каже, да су „Нијемци признали Хрватску православну цркву, кад су заједно с нама поклали све свећенике и кад је нестало 350.000 Срба“,[85] а „Срби су, како је другом приликом рекао кардинал Тисеран, у борбама с Турцима дали за Запад и католицизам исто толико колико и ми, можда и више Хрвати су добили назив „antemurale christianitatis“, јер су били католици“[86]. Eрвин Лобковић, нови „проматрач НДХ при Ватикану“ јавља 20. демембра 1942. да је Тисеран рекао за Хрватску православну цркву „да не значи ништа, јер је постала вољом Поглавника и његовом вољом може опет нестати“.[87]

„Хрватска православна црква“ није имала никакав стварни утицај на положај православних Срба у Хрватској. Са неколико свештеника, махом проблематичних људи, који су се пуким случајем или шпекулацијом нашли у НДХ, није она могла да врши никакву мисију нити да постане значајнији фактор који би могао да заштити своју паству. И даље је трајало превођење у римокатоличку веру,[88] и даље је постојао и радио „Уред за рушење православних цркава“[89], злочини нису престајали. Све је то утицало да је уцвељен и обесправљени српски народ све више одлазио у шуме и придруживао се народноослободилачким одредима, који су постали фактор са којим је усташка „држава“ не само морала да рачуна, већ од кога ју је ухватио смртни страх, кога се неће ослободити до своје пропасти.

Српска православна црква у Хрватској дочекала је крај рата као најтежи рањеник. Свештеника-повратника било је мало, цркве и црквене зграде су великим делом попаљене и порушене, трећина верних побијена. У цифрама је тај биланс страдања најочигледнији: од девет епископа на подручју бивше НДХ преживео је само један, усташе су побили 217 свештеника и око 750.000 верних,[90] 28 свештеника страдало је приликом ослобођења, много их је умрло у току рата, неки се нису вратили из Србије. Сва страхота рата сагледана је тек кад се рат свршио. Али, главно је да се он свршио. У слободи и миру, ране ће се брзо зацелити.


[1] V. Novak, Magnum crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb 1948 (даље: Magnum crimen), 576.

[2] Narodne novine бр. 11 од 25 IV 1941.

[3] Исто, бр. 56 од 21. VI 1941.

[4] Исто, бр. 59 од 25. VI 1941.

[5] С. Симић, Прекрштавање Срба за време другог светског рата, Титоград 1958 (даље: Симић, Прекрштавање), 36.

[6] Исто, Magnum crimen, 617.

[7] Narodne novine бр. 80 од 19. VII 1941; Hrvatski narod од 21. VII 1941.

[8] A. Hitler, Mein Kampf, München 1940, 428.

[9] Katolički tjednik (Sarajevo) бр. 26 од 29. VI 1941.

[10] Исто, бр. 25 од 26. VI 1941.

[11] Hrvatski narod бр. 109 од 3. VI 1941.

[12] Magunum crimen, 608.

[13] Исто, 609.

[14] Hrvatski narod бр. 143 од 7. VII 1941.

[15] Исто, бр. 171 од 4. VIII 1941.

[16] Исто, бр. 166 од 30. VII 1941.

[17] Magnum crimen, 605.

[18] О усташким злочинима и страдању српског народа и његове цркве у НДХ постоји приличан број публикација, махом докумената, који иако не исцрпљују сву трагедију и сва страдања православних Срба на овом подручју, дају језовиту слику онога што се догодило. Од тих публикација треба поменути: Саопштења о злочинима окупатора и његових помагача у Војводини 1941–1944. књ. II Срем, Hoви Сад 1946, V. Novak Magnum crimen, Pola vijeka klerikatizma u Hrvatskoj, Zagreb 1948; Tajni dokumenti o odnosima Vatikana i ustaške NDH, Zagreb 1952; Dokumenti o protivnarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera, Zagreb 1946; Сима Симић, Ватикан против Југославије, Титоград 1958; Исти, Прекрштавање Срба за време другог светског рата, Титоград 1958; Споменица православних свештеника жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби, Београд 1960; N. Nikolić, Jasenovac, Zagreb 1948. Од страних писаца треба поменути две књиге Авра Манхатана (Avro Manhatan, Terror over Yugoslavia. The threat to Europa, London 1953; Catholic terror today, London 1949) и књигу Карла Фалконија (Karlo Falkoni, Il silenzio di Pio XII, Milano 1965).

[19] Споменица православних свештеника жртaва фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби, Београд 1960 (даље: Споменица), 23.

[20] Извештај Светог архијерејског синода бр. 1060/зап. 237 из 1947. (даље: Син бр. 1060/237/1947.. И остала акта из архиве Светог синода наводиће се само под Син бр.).

[21] Споменица, 24–25, 137.

[22] Син бр. 1060/237/1947.

[23] Споменица, 22.

[24] Син. бр. 1060/237/1947; Споменица, 26.

[25] Син. Бр. 719/1941.

[26] Споменица, 189–192.

[27] Син бр. 1060/237/1947, Прилог 1 стр. 25.

[28] Споменица, 32, 56, 82, 121, 150.

[29] Исто, 62, 105, 114, 150.

[30] Исто, 36.

[31] Исто, 137.

[32] Исто, 131.

[33] Исто, 52.

[34] Исто, 91–92; ср. Жене Хрватске у НОБ, I, 16.

[35] Споменица, 130.

[36] Исто, 100.

[37] Син бр. 1060/237/147.

[38] Magnum crimen, 641.

[39] Исто, 651–652.

[40] Исто, 652.

[41] Исто, 627.

[42] Magnum crimen, 646–649. О страхотама јасеновачког логора види и: Zvonko Tkalec, Koncentracioni logori, Zagreb 1945; Đorđe Miliša, U mučilištu – paklu Jasenovac, Zagreb 1945; Nikola Nikolić, Jasenovac, Zagreb 1948; Ужаси логора Јасеновца, Политика 28. V 1945; Драго Чолаковић, Запис из Јасеновца, календар „Просвјета“ из 1953. (Загреб); Avro Manhatan, Catholic terror today, London 1969.

[43] Magnum crimen, 634–635.

[44] Исто, 637.

[45] F. Škerl, Nacistične deportacije Slovencev v letu 1941, ZČ VI–VII, 1952–1953, 768–797.

[46] Окружница Државног равнатељства за понову од 2. јула 1941, А. Lj. Lisac, Deportacije Srba iz Hrvatske 1941, Historijski zbornik (Zagreb) 1956, 128–129. Гутић je отворено рекао једном Србину да Србија има само да постане сабиралиште Срба из Хрватске, одакле ће их Немци све одвести у Сибир (Magnum crimen, 619).

[47] Historijski zbornik 1956, 133.

[48] Исто, 137.

[49] Исто, 145.

[50] Исто, 138.

[51] Син бр. 1060/237/1947. Прилог 1 стр. 22.

[52] Historijski zbornik 1956, 129.

[53] Андрија-Љубомир Лисац у свом чланку о депортовању Срба (Historijski zbornik 1956, 127) не каже да је ико од српских свештеника у НДХ страдао, већ је за све оне свештенике који нису исељени, а било их је по рачуну 235, рекао да су „за времена напустили териториј НДХ“. Напротив, као што показује напред надедена табела и досадашње излагање, преко 200 тих свештеника су заувек оставили своје кости у земљи и провалијама Хрватске у којој су са својом паством живели. То и А. Лисац добро зна, па нас чуди ова његова омашка.

[54] Krunoslav Draganović, Massenüberaritte von Katholiken zur ,,Orthodoxie“ im kroatischen Sprachgebiet zur Zeit der Türkenherrschaft, Roma 1937, сепарат из Orientalia Cristiana Periodica.

[55] Симић, Прекрштавање, 48–49.

[56] Исто, 100.

[57] Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera, Zagreb 1946 (даље: Dokumenti), 55.

[58] Katolički list бр. 31, 8. VIII 1941; Симић Прекрштавање, 60.

[59] Симић, Прекрштавање, 63.

[60] Magnum crimen, 628–629.

[61] Dokumenti, 107.

[62] Дионизије Јуричев говори као „мисионар“ окупљеним Србима у Стази: ,,У овој земљи не може више да живи нитко осим Хрвата, јep ово је земља хрватска, а тко се неће покрстити, ми знадемо куда ћемо с њим, ја сам у овим горе крајевима давао очистити од пилета до старца, а ако то буде потреба, учинит ћу и овдје…“ (Dokumenti, 58–59). Фрањо Матица, жупник из Нове Градишке, вели окупљеним Србима ради прелаза: „…Бог је на небу, усташе су на земљи, а Јасеновац је посриједи, и сад хоћете ли или нећете“ (Исто, 76).

[63] Dokumenti, 67, 69.

[64] Исто, 59.

[65] Исто, 93.

[66] Исто, 105.

[67] Исто, 55.

[68] Magnum crimen, 693–694.

[69] M. Радека, Срби и православље Горње Крајине, Загреб 1963, 68.

[70] Д. Кашић, Срби и православље у Славонији и сјеверној Хрватској, Загреб 1967,120.

[71] Син бр. 1060/237/1947, Прилог 1, стр. 59–60.

[72] Исто.

[73] Исто, стр. 47.

[74] Magnum crimen, 685.

[75] Magnum crimen, 684.

[76] Син бр. 1060/237/1947. Прилог 1, стр. 20.

[77] Симић, Прекрштавање, 100.

[78] Magnum crimen, 799.

[79] Симић Прекрштавање, 101; Poglavnik dr Ante Pavelić, Pravoslavni kalendar za 1943. godinu, Zagreb 1942, 42.

[80] Hrvatski narod бр. 394; Pravoslavni kalendar za 1942, 53.

[81] Hrvatski narod бр. 443 од 6. VI 1942; Pravoslavni kalendar za 1942, 53–67.

[82] Ustoličenje mitropolita Germogena, Pravoslavni kalendar za 1943, 79–84.

[83] Гласник Српске цравославне цркве 1946, 54; Magnum crimen, 947.

[84] Suđenje Lisaku, Stepincu, Šaliću i družni, ustaško-križarskim zločincima i njihovim pomagačima, Zagreb 1946, 309, cp. Симић, Прекрштавање, 123.

[85] Tajni dokumenti o odnosima Vatikana i ustaške NDH, Zagreb 1952, 118.

[86] Исто.

[87] Исто.

[88] Magnum crimen, 780.

[89] Исто, 799.

[90] Према подацима с којима је Свети синод располагао 1943, приближан број до тада побијених Срба – људи, жена и деце у НДХ износио је око 700.000 (Син бр. 1060/237/1947. Прилог 2, стр. 2–3. Манхатан узима да је погинуло 850.000 људи, жена и деце (Catholic terror today, London 1949, 48).



Категорије:Противу заборава

Ознаке:, , , , ,

4 replies

  1. Извесну допуну овом тексту прот. Кашића у односу на срамног архиепископа Гермогена и неке околности око формирања “Хрватске Православн Цркве“, даје овај посрбљени одломак из књиге руског избегличког историчара и теолога В.А.Мајевског, секретара српског патријарха Варнаве (В. Маевский РУССКИЕ В ЮГОСЛАВИИ. Взаимоотношение России и Сербии,Том 2., Издание Исторического Кружка, Нью Иорк. 1966):
    “…..Када је почео Други светски рат, и Југославију окупирали Немци, Српска Црква и народ су били подвргнути великим патњама. Од самог почетка био је заточен патријарх Гаврило са четири епископа. Изгинуло је много свештеника, Југославија се распала и Хрвати су, уз немачку помоћ образовали „Независну Државу Хрватску“ у којој су почела да се чине нечувена зверства према Србима.
    Убијени су митрополит и три епископа, порушено је више од сто православних храмова и побијено више од 160 свештеника, мученичком смрћу су уморене многе хиљаде православних Срба.
    Али, и то је хрватској влади било мало. Она је почела да насилно преобраћа православне у римокатолике. Најзад, да би и преживеле Србе отргла од Српске Цркве, хрватска влада је решила да створи самосталну „Хрватску Православну Цркву“. Али, сва трагања за неким ко би стао на чело такве цркве која никада није постојала, остала су без резултата. Чак су и осуђеници на смрт, сужњи хрватских концентрационих логора, одбијали такве предлоге који су се косили са канонима…
    У то време, архиепископ Гермоген који се запутио из манастира Гргетег у Београд, нашао се у Сремским Карловцима, где смо обојица били истог дана ухапшени. Обојицу су нас заточили у „усташком логору“ ( окружна хрватска полицијска станица).
    Чим су га, на смрт престрављеног, пустили – вратио се у манастир и ја сам га изгубио из видокруга. После неког времена, пустили су и мене, уз обавезу да се свакодневно јављам полицији.
    И тако – једног дана сврати код мене бивши службеник канцеларије српског Синода, Оберкнежевић, и у највећој тајности ми саопшти да је хрватска влада предложила нашем архиепископу Гермогену да стане на чело те „независне православне цркве“, као и да је он прихватио тај предлог…
    Ово обавештење ми се учинило тако чудовишним, да му нисам поверовао. Ипак, следећег дана сам се поколебао, сетивши се да Оберкнежевић има добре везе у хрватској власти.
    Још један дан касније, сазнавши да је архиепископ Гермоген прешао из Гргетега у руски женски манастир Хопово, решио сам да га посетим. Међутим, било ми је забрањено да напуштам Сремске Карловце. Зато сам се следеће ноћи запутио пешице обалом Дунава у Нови Сад, где сам преноћио код познаника. Ујутро сам наставио даље – за Хопово.
    У манастиру сам затекао владику, кога сам одмах посетио у његовој ћелији. Е, ту ме је дочекало још веће изненађење. На моје опрезно питање, владика се – као, мало забунио, али после је казао:
    „Па, шта је ту нарочито? … То питање још није коначно решено, иако – јесте, предложили су ми… Ја сам стар човек, имам више од 80 година, желим мир и конфор… А овде – ко ће ми помоћи, ко ће се бринути о мени, а и коме сам потребан? Тамо ћу добити стан, ауто, моћи ћу и доведем сина. Али, понављам, то питање још није решено.“
    Више нисмо имали о чему да говоримо. Истог дана сам се криомице пребацио до станице и отпутовао за Земун, јер ми више није било повратка у Сремске Карловце.
    У Земуну сам се неколико дана крио код пријатеља, док ми није успело да се преко Саве пребацим на боградску страну…. Прошло је неколико недеља….
    Једном ми показаше немачки часопис „Сигнал“ у коме се нашло неколико фотографија снимљених у загребачкој православној цркви. На једној од њих био је архиепископ Гермоген у тренутку када му је министар – римокатолик, у име хрватске владе предавао белу митрополитску камилавку….
    Све је то било до те мере противно канонима и толико чудовишно да се просто није могло веровати – али то је већ била свршена чињеница….
    Српска Црква се тада налазила под огромним притиском немачких окупационих власти, па зато није могла протестовати. Архиепископ Гермоген је био члан Синода Руске заграничне цркве – па се српска јерархија –жалбом обратила њеном поглавару, митрополиту Анастасију. Овај је жалбу одмах узео к срцу и предао је на консултацију професору С.В.Троицком – а овај је на то дао строго канонски закључак.
    У складу с тим, митрополит Анастасиј је предао архиепископа Гермогена суду Архијерејског Сабора, који је својом пресудом Гермогену забранио чинодејствовање…
    Ова одлука је била послата Српској Православној Цркви, њен Синод је дао налог да се преведе на српски језик и огласи у српским црквама.
    На тај начин, српском народу је било дато на знање да је руски архиепископ погазио права српског православног народа и да је зато од стране руске црквене власти био кажњен забраном чинодејствовања.
    У свему овом, Српска Црква се придржавала потпуне ћутње. Резултат свега била је нека врста провокације – тим пре што српски Синод није износио своје мишљење – добијен је савет од Немаца да се архиепископ Гермоген остави на миру, јер су сами Немци били творци „Независне Државе Хрватске“ и одобравали мере њене владе…
    Мора се признати да је митрополит Гермоген подвижнички носио крст који је на себе натоварио и храбро штитио своју руску и тероризовану, стално провоцирану српску паству, не напуштајући је до последњег тренутка.
    Када су се комунисти приближили Загребу, он је – покоравајући се упорним молбама својих верника пристао да напусти град. Међутим, његов аутомобил су пресрели црвени партизани, који су старца- владику, заједно са хоровођом Космајенком зверски убили”…..

    Свиђа ми се

  2. (де)Градација

    „6. А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му
    било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину
    морску.“
    (Св. Јеванђеље по Матеју 18:6)

    …“Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај
    опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује
    у једној невиној а примамљивој одећи.
    Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље.
    Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће.
    Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јевтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи!

    Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да
    заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан
    хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања.

    Не постоји никаква средина.

    Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших
    отаца и прадедова, или – отпадници нације,
    интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани
    белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса,
    без вере, без морала…“,
    из посланице патријарха Варнаве о Српској Новој 1937. години

    http://slobodnahercegovina.com/obnavlja-se-katolicka-crkva-ratnog-zlocinca-don-ilije-tomasa-u-klepcima-svetog-vukasina/

    http://slobodnahercegovina.com/prebilovacke-nevjeste-smrti/

    =

    //

    #

    Свиђа ми се

  3. За Јоана Дубињина: Ко је написао књигу: Усташе и православље – Хрватска православна црква“, Београд 1989.

    Liked by 1 person

  4. Вељко Ђурић Мишина: Појма немам. Ја сам само из оригиналног руског текста књиге Мајевског пренео посрбљени релевантни одломак. Ваше међусобно препуцавање ме, иначе, ич не занима.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s